Радикални Субјект, маска и пад богова

Темељни избор

Радикални субјект бира да следи Божанско. Оно му се се открива у души/свести, у тренутку његовог рођења у Хаосу током прве катарзе у којој је претходно зачет, под дејством заслепљујуће Божанске светлости, заједно са духовним утехама и метаполитичким визијама којима се потврђује његов избор. Радикални Субјект види и тамну страну своје природе, сеновито подручје свог бића, загађеност великим пороцима кроз читав свој лик и личност.

Божанска светлост обасјава и заслепљује и, у овој хаотичној тмини, Радикални Субјект види крхкост од које је направљен, маску коју је сам ставио на лице своје праве природе обожавајући себе попут Нарциса. Изградио је егоцентрично царство лажи и искривљених уверења у које и сâм верује, уверио је и себе и друге. Тако почетна визија заблуде о сопственој природи, свест о тмини која обухвата тело, ум и душу, као одговор ствара разнолике унутрашње догађаје егоистичког типа - од одбацивања такве негативне визије и свести до искључиве потраге за духовним утехама, за Божанском светлошћу без тмине од сопствене загађене природе, коју човек не може да поднесе да види.

Овде се Радикални Субјект, уз помоћ ових себичних гибања, временом пројектује на ивицу подземне фуруне, подземног света своје искварене природе и још увек је пред избором, новим, радикалним избором. Да ли да устукне, да одустане и задовољи се животним привидом или да се поузда у Божанско које га је водило и довело до те тачке и, да стога има храбрости да се баци у понор, да одлучи да се спусти у подземни свет, напуштајући све у кенози. Овај језиви избор назива се «Темељни избор» и то је једини Пут дат Радикалном Субјекту да, након Великог искушења, постане ватрени ратник и стрелац чувар ватре Традиције. У супротном, Радикални Субјекат ће живети од људских лукавстава или ће, у најгорем случају, постати оператор безакоња, постајући и сâм архитекта течне постмодерне пропасти, уз илузију да живи од сопственог себичног светлосног одраза, а не да се бори у сенци Божанског исијавања.

Маска

Свако људско биће преко свог првобитног лица има маску лажи коју је створила његова гордост. Или, још боље – како нам указују Оци Источне цркве - сâма гордост дели се на две сфере – на маску митског типа, коју је сâм човек направио од сујете и гордости и која са њим расте од рођења до његове пуне психофизичке зрелости. Ова маска, ако се тако може назвати, природно тежи да окошта, да стврдне са годинама, постајући неоцењива, осим ако се Божанско непосредно не укључи да је убрзано искорени, уз делатну сарадњу човека, као у случају Радикалног Субјекта, који се придржава силаска у доњи свет.

Изгледа да је јасно да је тврдња Луиђија Пирандела у роману Један, нико и сто хиљада просветљујућа: „Платићеш цену и на дугом животном путу ћеш научити да ћеш наићи на много маски и мало лица“. Не само да се овде потврђује, већ се може сматрати и неспорном и природном истином. У основи, схваћеној као почетно обликовање митске маске, наследна крхкост ДНК састојака и породичног окружења има ванредан негативан утицај, који само високи таленат интелектуалног реда, веома редак у младости, може да преокрене. Такође и зато што, осим строге монашке обуке, као што је још увек случај са децом на Тибету и у остатку Азије, код остале деце, морално етичко разумевање не иде руку под руку са њиховим преурањеним духовним импулсима и тиме се и показује невиност тих светоназорчића, који су још увек испод или изнад добра и зла.

Тако се у фази одрастања развој митске маске углавном обликује подражавањем културалних и друштвених стандарда присутних у окружењу - код последњих четири до пет генерација, може се рећи да се тај развој углавном ослањао на понашања која су, једно за другим, диктирали радио, ТВ, биоскоп, па све до виртуелних друштвених мрежа преко рачунара, мобилних телефона и паметних телефона, укључујући тренутну интелектуалну празнину конзумеристичког феномена познатог као Инфлуенсери.

Имајући у виду специфичност људског типа - Бунтовника, који је кандидат за ватреног Радикалног Субјекта, антитеза је медијском свету и поклоник је идеје Традиције, а његову митску маску медијска псеудокултура је једва дотакла. Тако он, уместо у псеудокултури, храну проналази у негативности не-етичких и лажно духовних аспеката идеологија и тоталитаризама 20. века, који се мешају са сâмом Традицијом, предлажући рођење Новог човека на рачун Човека вечног повратка, Човека који је одраз Божанског и чувар пламена Традиције. Па је тако најболнији аспект пада митске маске Радикалног Субјекта, не само искорењивање његових порока, већ и одрицање од идеолошког отрова својственог  политичким теоријама либерализма, комунизма и фашизма – јер није у стању да, у егзистенцијалном смислу раздвоји оно што је у тим идеологијама и даље традиционална вредности, од оног што је млитаво  или утопијски неоствариво, управо зато што није у складу са људском природом.

Митска маска је, дакле, окоштавање недостатка знања о смртоносним пороцима и ваљању у њима, а темељи се на миту о нашем нарцистичком односу према себи, према другима, према свету, и који тражи, жели, захтева снажно обожавање. Митска маска се тако уздиже до 'бога себе и других' и центрипеталним механизмом привлачности настоји да користи, доминира, згњечи, манипулише и плагира друге људе искључиво за своје циљеве. Толико смо се навикли да тако поступамо и понашамо се, да смо ретко тога свесни, тим пре у ово доба либералног тоталитаризма, који преко медија, јавног мњења, политичке коректности и производње митских маски, представља научну друштвено-политичку и анти-духовну организацију. Али, митска маска мора на крају да падне, у егзистенцијалној перспективи Радикалног Субјекта - а да би је пала, он мора да потчини богове који живе у дубинама његове душе и условљавају његово тело, ум, живот и постојање.

Пад богова

На Санскриту, dyàuh је 'бог' и значи 'светао, сјајан, заслепљујући'. И, тако се Божанска светлост појављује, продире у дубину душе и позива Побуњеника, одређеног да се коначно претвори у Радикалног Субјекта. У људском бићу, у његовој природи, у његовој души, као и у његовом телу и уму, међутим, изнад свих тих илузорних светала, бораве они богови смрти, који су током сваког људског постојања стрпљиво правили митску маску, која покрива његово првобитно лице и довели до тога, да се људска способност да комуницира са Божанским у свакој особи замрачи.

Имена ових варљивих светала, ових богова смрти, су: Гордост, Завист, Гнев, Похлепа, Лењивост, Пожуда. Они су као хоботнице, које се из командног центра наше душе гранају и преплићу у уму, телу, односима и стварају духовне, психосоматске и физичке болести. Ови богови су онолико страшни колико су непознати, а њихове против-врлине су, као еманације Божанског, кроз које радикални субјект мора да оствари Opus magnum сопствене промене, још мање познате.

Према западном и источном монашком предању: „Свака болест тела и духа на посредан или непосредан начин има духовни корен, јер своје пребивалиште налази у души“. У ствари, унутар темпераментног антрополошког инстинктивног бинома Привлачење/Одбијање, који доводи до бинома егзистенцијалног карактера, Љубав/Мржња, мистична антропологија преузима експериментална учења класичне филозофије, тумачећи смртоносне пороке техничким називима негативних навика (од латинског habitus – одећа, одело), у смислу промена, неправилности у међуљудским и унутарличним односима, дубоко укорењеним у души/свести.

Додајмо да се негативне навике (главни пороци), које потичу из душе/свести, описују као патолошка стања сâме свести, које, потом, гранајући се у психосоматско ткиво, доводе до неуробиолошких поремећаја. Исто тако, практиковање позитивних навика (природних врлина) сматрамо супротним одговором на негативне навике и, сâмим тим, на услове порекла здраве свести и сигурног пута ка психофизичком препороду.

У табели испод, укрстили смо пороке (на левој страни табеле) и њима супротне врлине (десно на табели) са немешањем са страстима (средњи део табеле), за које су антички филозофи сматрали да су  'мотори душе', односно људске делатности, а које су, у научном смислу, нагони за самоодржањем и очувањем. Поред традиционалних термина који описују главне пороке и природне врлине, додали смо и садашње антрополошке термине, који нам помажу да боље разумемо стварност негативних и позитивних навика.

У наредним чланцима ћемо се удубљивати у анализу сваког од главних порока и њему супротстављених врлина, што ће, такође, бити предмет будуће списа са одређеним углом гледања. За сада се ограничавамо на истицање хитности ове борбе, суштинског кључа и оквира за прелазак Побуњеника до Радикалног Субјекта. Борба која мора бити великодушна, безрезервна, сурова и жилава, са циљем да стари тип  човек са пороцима умре, како би се родио Човека Традиције са врлинама и вером у Божанско. У претерано егоцентричном окружењу пуном преподобних и себичних псеудо-ничеанских солипсиста (који Ничеа знају баш мало), попут национално-популарног подручја из којег долазимо, мотив ове борбе ка самодецентрализацији и спокојном самосавладавању, како бисмо постали неустрашиви ратници, чувари пламенаТрадиције, мора постојати само једно: пад богова!