Прављење историје

“Људи сâми стварају историју, али не онакву каква имс е свиђа; не праве је бирајући својевољно услове, него је праве према условима који већ постоје, који потичу из прошлости и преносе се даље. Традиција свих мртвих генерација тешка је као ноћна мора у главама живих.”

Карл Маркс, Четврти бример Луја Бонапарте (1852)

Социјалистички теоретичари су, изнова и изнова, наглашавали значај друштвених, политичких и економских фактора који обликују историју. Овде, у овом кратком изводу, Карл Маркс указује на преовлађујући значај услова који одређују ток историје. Како он види логику у друштвеним збивањима, део је његове филозофије историје.

Свесни напори људских бића понекад покрећу точкове историје, а понекад убрзавају те процесе. Али ове променљиве, такође, зависе од главних трендова који већ постоје. Оно што сада постоји није независно од онога што је раније постојало, него је пре резултат ранијих услова под којима су се историјски догађаји догодили и стабилних историјских процеса који су тада деловали. Чак и у домену спекулативне мисли и старих метафизичких питања, ми смо дубоко условљени старим начинима мишљења и традиција.

Чак је и велики мислилац, као Маркс, образложио своју мисао упијајући идеје француског Просветитељства од Монтескијеа до Линжеа и Кондорсеа и идеје шкотских историчара. Од Хегела је узео идеју да је историја прогресивна самореализација човека кроз практичне друштвене активности. Док je Хегел идеје формулисao потпуно нејасним језиком, Маркс је био у стању да пронађе основнa значења оних речи које је користио. Развијао је своје идеје, а Фојербаха и Хегела стваљао у први план, када би писао о улози религије, Државе, грађанског друштва, бирократије и класне структуре индустријског друштва.

Његове идеје револуционарног социјализма постале јасније због његовог критичког разматрања старијих социјалистичких мислилаца. Исто се односи и на његово разумевање и објашњење  капитализма, јер је детаљно испитао идеје ранијих економиста.