Стварање многополарног света: да ли је Србији потребна нова стратегија спољне политике у новим геополитичким околностима?

Време и као створена и као релативна категорија показује своје убрзање. У глобалном, информацијски повезаном свету оно пролази видно брже. Догађаји се смењују темпом који до сада није виђен у историји. Свакако ће многи у томе видети оно о чему говори есхатолошко учење хришћанске традиције. Оне појмовне категорије попут убрзања или испуњења времена, краја света итд. Колико год то било погрешно или тачно, чињеница је да живимо у овом одсечку времена за који морамо да смислимо шта ћемо са њим. Не тако давно, западни егоцентризам проглашавао је своју верзију есхатона, крај историје и одумирање државе, са истим религиозним жаром као што би то радила била која верска секта. Срећом по свет, и по његову историју коју су осудили на смрт, њихово ''пророчанство'' није испуњено. Као да свет почиње и завршава се изласком Сједињених држава на светску сцену. За то време, кроз неколико хиљада година Кина је на пример, окренула и завршила неколико таквих циклуса иступања и повлачења, успона и пада. Као што европоцентрична  наука није умела (или хтела) да види да се у истој тој Кини вековима раније појавио папир, барут, штампа или открића попут угља, тако ни у домену политичке теорије нису могли да уоче оно што се сада дешава са Кином. Данас то виде.

У друштвеним расправама било да се ради о оним академским или колоквијалним постало је готово ''излизано'' да се говори о два тако битна догађаја од прошле године. Као да су то старе вести. Чине нам се удаљене јер догађаји просто једу једни друге и слажу се попут руских ''бабушки''. Наравно ради се о Брегзиту, и победи Доналда Трампа на председничким изборима у Сједињеним државама, који су пре последица него узрок геополитичких промена. Суштински ми, ''обични смртници'' у политичком смислу, о нпр. унутрашњој политици својих држава знамо изузетно мало, док о светској политици суштински не знамо ништа. У шекспировском маниру посматрамо глобалну позорницу, тражимо сигнале који нам могу барем мало осветлити оно о чему ће се радити у следећем чину.

Повлачење Велике Британије на своје острво, и Трампов покушај враћања на стари курс америчке изолационистичке политике, коју је и обећавао у кампањи, а у суштини и на чијим сентиментима је и добио изборе, може бити индикативно на више начина. На питање шта се то тачно десило, не можемо одговорити просто. Као и свако велико питање, линије могућих и вишеструких одговора су не само неопхедне већ су умногоме пожељне, па и тачне. Мене то подсећа на повлачење, тј. ''завлачење'' у своју кућу, пред битку. Под битком се може схватити било који вид борбе. Ако дозволите мали екскурс, мене то подсећа на ситуацију, на пример, Срба у Крајини, или на Косову. Нама близак пример је кориснији јер се лакше разуме, али може се применити на сличне ситуације широм света у разним временима. Они имућнији, на вишим друштвеним лествицама и пре свега они који су тиме више информисани и који су ближи изворима информација и доношења одлука, знали су шта да очекују и шта се спрема. Већ крајем осамдесетих и непосредно пре избијања ратних сукоба, они су своју имовину продали и повукли се у безбедније крајеве, са капиталом и главом на раменима. ''Олуја'' се сручила углавном на сеоско становништво, и оно средњих и нижих слојева по градовима. Ако пребацимо овај пример у глобални контекст, мислим да је паралела јасна. Надам се да сам у криву, јер ако прихватимо овакву премису, то значи да повлачење Британије и САД, значи повлачење ради сабирања снага, поготово ако се узме у обзир последња економска криза која је прошлих пута била весник великих сукоба. Можда ово објашњење одлази у домен непопуларне теорије завере, али може бити један од одговора. У сваком случају, остајем при ставу, да ова два догађаја свакако показују потребу сабирања снага ''старих'' играча који се спремају за борбу са новим изазивачима, док распон те борбе може ићи од потоњих црних слутњи до борбе на културном, економском или неком другом пољу. А оно што је већ сигурно, је да свет постаје мултиполаран, иако је то далеко од готовог процеса. Тако ова два догађаја можда највише показују управо прихватање те чињенице од стране оних најимућнијих и оних са највише информација – САД и Велике Британије.

Ако сте имали стрпељена кроз овај повећи увод, дошли смо и до саме теме. Србије и њеног будућег позиционирања у мултиполарном свету. Сложићу се са Хантингтоновом констатацијом да је свет тренутно, како он каже, уни-мултиполаран. Свакако је видљиво јачање пре свих Русије и Кине, чије заједничко наступање делује готово као да се ради о једној држави. На сцену избијају и други ''играчи'' пре свега у економском пољу. Али, Сједињене Америчке Државе и даље доминирају на свим пољима, посебно на оном културном, и у сфери тзв. меке моћи. Њихов војни буџет и даље далеко премашује буџете осталих сила, војно су присутни на свим континетима, имају своју реч у већини конфликата на свету. Међутим, свој зенит моћи су достигли. Отприлике су то прославили  ''ватрометом'' над СР Југославијом. А, када дођете до врхунца, можете даље ићи само силазном путањом, а чини ми се да та путања управо креће од тада.

Искуство Србије од пада Берлинског зида до данас говори нам да, упркос свим спољним факторима, нешто озбиљно не ваља у држави српској. Питање је да ли Србији треба нова стратегија. Сматрам да Србији за почетак треба било каква стратегија, јер ми се чини да никакве стратегије нема, а нова стратегија ипак претпоставља постојање неке старе. Наша политика је годинама на нивоу тактике. У последње време, може се очитати нека промена спољне политике, али се бојим да је и та промена само тактичка, краткорочна, понајмање стратешка, а никако суштинска. Волео бих да нисам у праву мада, у крајњем, као што сам већ раније рекао, упитно је колико ми знамо шта се заиста дешава када се завеса светске сцене затвори између чинова. У сваком случају, данашњи аналитичари политике углавном на догађаје реагују post festum, па тако, на пример, остају зачуђени победом Доналда Трампа, анализирајући накнадно како је до тога дошло. А од тада, догађаји се убрзано смењују, па тако они, увек касне за реалношћу. Ако прихватим зарад овог рада, да је Србија до сада имала неку стратегију ма колико она била примитивна, мој одговор је да јој свакако треба нова. Чак и да је стара била добра, у новим геополитичким околностима она би морала да се прилагођава сходно новим приликама. Србија не сме да гледа шта се дешава, онда да то промишља (и то притом неозбиљно), па накнадно да реагује. Онако како то раде надобудни политички аналитичари, који су у суштини само политички коментатори. Стратегија подразумева дугорочни план, који може да се по потреби дорађује, који има своје резервне опције, али од кога не сме да одступа.

Споменуо сам већ Хантингтона, а сложићу се и сада са њим да нам у глобалном свету предстоји сукоб цивилизација. Време сукоба око феудалних поседа, или око идеологија је прошло. Тежиште се помера на цивилизације, па ће тако оне представљати збирне тачке народа и држава. Што се тиче Србије, мислим да је јасно ком културном кругу и Чијој цивилизацији она припада. Проблем Србије је и настао оног тренутка, када су они који су водили државу одлучили да променимо културну традицију која је нама била природна и која је била искована вековима нашег искуства, као и цивилизацију чија је глава Онај који је ''горе саздао, а водама поставио међе''. Тај исти проблем је доживела и Европа, с тим што је она тај посао завршила знатно раније. Продала је лепоту за чизбургер, опроштајнице за новац, душу за колоније и Христа за доларе. Зато сада као ''ружна старица'' може само да гунђа над својом судбином, док је старатељ само пази да не умре, због сентимента који гаји према својој рођаци, некада лепој жени. Тежиште се помера далеко на Исток, и Сједињеним Државама ће свакако бити битније шта се дешава у Јужном кинеском мору него у Европи. Чак и напаћена Африка добија све више на значају. Тако ће се испунити оно: ''и последњи биће први, и први ће бити последњи''. Ако дозволите да останем на истом дискурсу у који сам се непланирано уплео, морам рећи још и ово. Европа ће завршити суицидом, обешена у потоку, као и Јуда. Јер продаја Христа није била само пре 2000 година, та ''трговина'' обавља се свакодневно, све док поново не дође Онај који је и прошли пут растерао трговце и царинике из храма. Иста ће судбина можда сачекати и нас, јер смо и ми кренули тим путем. Отуда страшно страдање у Другом светском рату, и отуда слепо тумарање без идеје и смисла током деведесетих и апсолутно самоубилачко препуштање судбини у 21. веку. Међутим, постоји разлика иземеђу нас и Европе, иста онаква каква постоји између Јуде и Петра. И он је три пута издао, али њихови грехови нису исти. Моје тумачење може се прихватити, а може се и одбацити као смешно. Гледајући данашњу Европу, мени је искрено жао што је ситуација таква. Ни мало нисам срећан, нити ликујем, пре бих рекао да оплакујем судбину старог континента, јер смо ми, ипак, европски народ, и Европа је и наша кућа. Барем онај идеал Европе, који ја конструишем у својој ''маштаоници''.

Сматрам да ми још имамо времена да не начинимо исту грешку и снаге да се вратимо на наш стари пут. Онога тренутка, када устанемо и отресемо прашину са себе па потом закорачимо оним путем којим знамо да идемо и који је заправо наш, испред себе ћемо видети циљ. Оно што је битно је да то мора да буде наш пут. Наше су ципеле прављење за ходање по том путу, и само по том. Русија је то недавно поново схватила, а Кина нпр, то никада није ни заборавила. Ми не треба да измишљамо никакав нови пут ни нове стратегије. Он је дефинитивно поплочан пре 8 векова, у време Стефана Првовенчаног и Светога Саве. Њиме смо, уз мања одступања, ходили до пре 100 година, закључно са јуришом на Кајмакчалан и пробојем Солунског фронта. Он није нимало лак, али је једини могући. Ван тог пута, са обе стране је дубоки амбис. Бојим се да ако још једном склизнемо са тог пута, нећемо имати снаге да се из амбиса вратимо. Колико год он био тежак, имамо бодрење оних који су пре нас ишли тим путем и самим тим огромну одговорност. Управо због оних, који су пре нас туда корачали, ми и не заслужујемо ништа осим мрачног амбиса онда када са њега скренемо.

Овако захтевну тему бих завршио управо овом метафором. Лепота те стазе је лакоћа којом ће нам одмах постати све јасно када на њу поново закорачимо. Истог момента, знаћемо одакле смо дошли и куда идемо. Знаћемо зашто идемо тим путем као и како се њиме иде. Шта су опасности које носи, шта нас чека и где су замке. И за крај, али не мање важно, знаћемо ко су нам на том путу непријатељи, ко су нам савезници, ко пријатељи, а ко браћа. Знаћемо која је наша једина могућа, нова, а у ствари тако стара стратегија.