Србија и континентална Европа

Побуна Срба 1804. године представља почетак ослобађања народа са Балкана – 1821. исто ће учинити и Грци – и има исти дух као и француска, америчка и италијанска револуција. Крајем 19. века, отомански пад омогућиће Србима, да уз помоћ Руса, поврате своју независност, исто као и њихови суседи Бугари и Румуни. Држава Словенаца, Хрвата и Срба и Краљевина Србија основане су 1918. године, а 1946. године основана је Федеративна Народна Република Југославија. Титова Југославија је имала посебан статус: она је умакла западном ембаргу који се односио на високу технологију, а погађао је СССР, и у то време је била средиште размене робе и информација. Данас, поред Републике Србије, чија је престоница Београд, у оквиру Босне и Херцеговине, како је одређено Дејтонским споразумом 1995. године, формиран је хрватско-муслимаски део, и Република Српска, чија је престоница Бања Лука, а председник Милорад Додик. Што се тиче Косова, Срби га сматрају окупираним делом своје територије.

Иако је Влада Србије јасно декларисана као прозападна и активно води преговоре о свом уласку у ЕУ, истовремено жели да очува привилеговане односе са Русијом. Српски народ је против ЕУ интеграција, мада би му комерцијални споразуми ишли у прилог.

Србија би могла да одигра улогу коју је имала Аустрија шездесетих година, улогу стратешке тачке између Истока и Запада.

У интересу је свих држава европског континента да оживљавају културне везе које их обједињују и да успостављају економску и стратешку сарадњу. Ту се не ради о некој безначајној одлуци, него о избору између мира и рата, избору слободе да сâми за себе одредимо своје виталне интересе, а не да допустимо да то неко други чини уместо нас.

Од Другог светског рата, европске земље готово да су иступиле из историјских дешавања, изузев де головске политике и релативне еманципације поново уједињене Немачке, која не располаже и сигурно неће располагати свим предностима традиционалне политичке и војне моћи.

Упркос притисцима изузетно моћних економских фактора у уједињеној Немачкој, канцелар Меркел је у последњих шест месеци заузела радикалну позицију западног блока према Русији, коју диктирају Сједињене државе. Немачка је, последњих година, ублажавала западни став. У оквиру актуелне немачке владе, Штајнмајер и његов сарадник Ерлер играли су помиритељску улогу, коју су изненада напустили. Да ли ће та изненадна промена потрајати? Да ли је то последица договора између Сједињених држава и Немачке? Резултат покварених међусобних односа између канцеларке и руског председника? Резултат немачких економских интереса у централној и источној Европи?

Председник Оланд се вратио из изненадне тајне посете Москви, где је током сат и по времена разговарао са руским председником. Ово је тим пре изненађујуће, јер су његови ставови све до сада увек били блиски ставовима наших америчких савезника. Иако се историјска дешавања убрзано смењују, треба имати у виду географске и историјске околности, као и средњерочне и дугорочне економске тенденције. Француска је европско полуострво: она је нека врста кондензата Европе, која обједињује културалност северне Европе, медитеранске Европе и, кроз Алзас, централне Европе. Истовремено, Француска има медитерански предзнак, али пре свега је карактерише рајнски, француско-немачки дух, који је отелотворен у заједничком царству Карла Великог, на које се често позивао генерал де Гол, да би унапредио француско-немачку сарадњу. Немачка игра кључну улогу у срцу Европе. Русија представља везу између централне Европе и пацифичког света у експанзији.

Француска, Немачка и Русија својим положајем, историјом, критичном масом имају способност да успоставе динамику засновану на честитости и створе извор мира и просперитета на европском контитненту.

Од пре неколико година, Србија, као и Босна, постају подручје значајних улагања за Русију, Кину, Аустрију и Немачку. То је посебно упечатљиво у енергетском сектору. Лукоил (највећи руски произвођач нафте) је купио Југопетрол (са седиштем у Црној Гори), док нафтна компанија Газпром поседује 51% НИС, српског предузећа за дистрибуцију нафте: „Заузврат Газпромнефт се обавезао да ће улагати у модернизацију српских рафинерија и у изградњу складишта природног гаса“ (Алекс Труд). Од 1997. године након открића великих лежишта угљоводоника у Каспијском мору, Србија је постала средиште гасне и нафтне мреже. Алексис Труд, такође, објашњава да се Косово налази на раскршћу енергетских коридора 4, 8 и 10.

Поред тога, последњих година показало се да би Србија била поузданија од Украјине за спровођење гаса и нафте до западне Европе. Кроз Србију је требало да пролази 450 км Јужног тока, што представља највећи део овог гасовода, истовремено, то би било право чвориште у дистрибутивној мрежи на путу ка суседним земљама и земљама Западне Европе. Пре свега становници АП Војводине, кључне области, имају осећај за овакве теме. Јужни ток и Набуко би пролазили кроз Војводину. Почетком децембра Русија је подлегла притисцима Европске уније и објавила да обуставља пројекат реализације Јужног тока, док је изградња Набука од пре неког времена, такође, доведена у питање. Страни инвеститори, Аустријанци, Мађари и Руси посебно улажу у Војводину, житницу Србије. Војводина такође контролише читав ток Дунава кроз Србију, који је повезује са европским речним путем Рајна-Мајна-Дунав. У овој покрајини, која је у прошлости припадала Аустроугарској, живе припадници мађарске националне мањине, покрајина се граничи са овом земљом Европске уније, која се такође приближава Русији из стратешких и енергетских разлога. Најзад, ова покрајина се граничи и са Румунијом и Бугарском, које имају значајну улогу у америчко-руским играма утицаја.

*Аутор је оснивач и главни изасланик Форума Каролус (Forum Carolus), председник удружења Париз – Берлин – Москва и директор за односе са јавношћу једне велике француске компаније.

*Текст је штампан у часопису Поредак