Република Србија и Хашки суд
14.08.2016
Држава Србија се никада није бавила стварима које су се одвијале пред Хашким трибуналом. Само је испуњавала шта је тражено. Никада није учинила ништа да се помогне људима који су процесуирани пред тим судом, управо у том интересу, да се те ствари, какогод да буде суђено, какве год пресуде да буду доношене, да кроз поступак дође до изражаја све оно што је врло битно у односу на фаму која је стварена, у односу на сатанизацију која је направљена, од самог почетка.
Већ негде 1993. године било речи о томе да је 300 000 муслимана било убијено – та мантра се понаваља до данашњег дана. Мало-мало, па ће неки од врховних главешина у Америци да понови ту причу, као да је то истина, а утврђено је од стране муслиманских експерата да је страдало укупно око 100 000 људи.
Да би се дошло до правих података и да би се престало са лицитирањима било које врсте, истраживањем чињеница и непобитних доказа, потребно је да се баве озбиљни тимови стручњака, историчари, пре свега. Треба да се тиме бавимо, јер свака од тих ствари, која је избила на видело током тих процеса, не само процеса Слободану Милошевићу, и нарочито, све оно што је избило на видело након ексцеса на основу којих су уследиле санкције.
На пример, тај проблем везан за Рачак, то је разбијено на сâмом почетку процеса Слободану Милошевићу, тако да генерали за то нису ни били оптужени. Те ствари, Рачак, то су ствари које су довеле до бомбардовања, то су били узроци бомбардовања, а то је била сурова неистина. То што се тамо дешавало, то су све били Албанци, чланови УЧК.
Био сам “Пријатељ суда” у свим случајевима све до тренутка до ког су извођени докази тужилаштва. Када је Тужилац завршио своје доказе, ја сам из предмата изашао, и то су решили још од оног тренутка када сам почео да отварам неке ствари и теме, за које је Суд нашао да им трошим ного времена. Посебно када сам отворио неке проблеме који су се тицали доказа који су полако излазили на видело; да би ми било замерено, јер нисам његов бранилац, него пријатељ суда, а у налогу за одређивање ингеренција пријатеља суда је писало да отварамо сва питања која могу бити од помоћи да би се утврдиле чињенице и онда су ме елиминисали из тог процеса, да би ми, када је већ постојала опасност да се Милошевић разболи – а они су имали намеру да му суде у одсуству – поново нудили да наставим, али као бранилац. Још увек се није знало да ли ће се он разболети или неће. Нисам приватио да будем бранилац, јер никада не бих прихватио да будем бранилац на суђењу неком коме би се судило у одустности, поготов не у овом случају. Ја сам им то и написао и Кеј је прихватио да то ради.
Након што се утврдило да је Милошевић болестан, а он тражио лечење у Москви, Суд је то одбио. То још негде и могу да разумем (имајући у виду какав је Суд), али су били дужни, да ако је имао здравствене проблеме, да га лече у некој од клиника у Хагу, у Холандији – никаквих разлога није било да се то тако не уради. Ако их је упозоравао да је лошег здравственог стања, и ако је тражио да иде у Москву на лечење, они су били дужни да тог тренутка обезбеде његово лечење у било којој клиници. Нико од људи, који су се тамо жалили на болест, и које је требало лечити, у тренуцима када је требало да се обаве дијагнозе, нико није сместа послат у болнице, које су једине дуже и у могућности да то провере. Све је у таквим тренуцима било обављану у амбулантним условима – не само Милошевић, него и многи други. Има људи који су стварно извршили самоубиство – Докмановић, Бабић. Увек сам се питао како је то било могуће да се догађа у таквим условима, где је контрола даноноћна, ако је била. Да не говоримо о људима који су се разбољевали, па умирали.
Када је у питању Слободан Милошевић, могу да кажем шта сам ја видео – првих неких шест месеци – он се бранио сâм – то је било његово право, то му нико није могао оспоравати и ово је ноторна истина: онога дана када је умро, био сам гост на РТС-у, заједно са Љиљаном Смајловић, а Љиљана Смајловић је упознала гледаоце са оним што сам јој рекао неколико месеци после почетка суђења Милошевићу, да он неће дочекати крај суђења збо здравствених проблема, јер је првих пет-шест месеци довођен у Суд у 7 ујутро, дакле врло рано, а пре тога је морао да се припреми - суђења су неколико месеци трајала све до 5 после подне . Потом би га вратили у затвор и онда је он био приморан да се у току вечери поново припрема за сутрашње суђење и тако месецима.Добијали смо извештаје о његовом здравственом стању, где је писало да му је пристисак ишао и до 220/140-150. Само је било питање дана када ће он да пукне.
У оном моменту када се жалио на здравствене проблеме и тражио лечење и упозоравао на своје здравствено стање, Милошевић је морао да буде хоспитализован. Он није био хоспитализован. Он је на један начин, тихим терором над физичким здрављем полако нестајао. Да ли то била нека тактика, стратегија, у то сада не улазим, али је чињеница да се ништа није предузимало, да у моменту када је имао здравствене проблеме, није подвргнут адекватном лечењу – и не само он, него сви други. Углавном се то све обављало у амбулантним условима и када дође већ до краха, е, онда би нешто предузимали, људе су тада чак и оперисали, то је мислим са Шешељем било урађено.
Још један од апсурда хашких процеса је немогућност потраживања накнаде – з адве оне који су неправедно ухапшени, или ослобођени. Био је ухапшен неки човек поптуно погрешно, провео је у затвору у Хагу три месеца и пуштен, зато што се утврдило да то није тај кога су тзражили – чак ни он није могао да добије надокнаду за све то што му се догодило.
Оно што би српски народ требало да чини је да покуша да скине са своје главе тај сатански ореол којим су нас наградили и нагрдили.
(из разговора за радио Снага народа, емисија Снага истине)
