Шиптарско питање на Балкану: Хоће ли Александар Вучић бити кум Великој Албанији?

Од распада СФРЈ, Шиптари су међу главним актерима нестабилности на Балкану. У исто време они су највернији вазали Сједињених држава. У складу с тим, пројекат Велике Албаније, који датира из 19. вијека и представља идеју о уједињењу свих Шиптара у једну државу је, никад актуелнији.
Наиме, Призренска лига је 1878. године тражила признавање националног идентитета Шиптара и аутономију Албаније у оквиру Отоманског царства.

На скупу одржаном у Бајракли џамији у Призрену, тражена је аутономија од Османске империје која би територијално објединила све Шиптаре на Балкану. Од тог пројекта се није одустало до данашњег дана. Данас, Шиптари живе у двије државе, у Албанији и на Косову*, као и у сусједним земљамам Македонији, Црној Гори, Грчкој и централној Србији. Сценарио Велике Албаније подразумијева одвајање Западне Македоније (Струга, Кичево, Дебар, Тетово, Гостивар, Куманово, дио главног града Скопља), а затим и друге области на Балкану са албанским становништвом (Прешево, Бујановац, Медвеђа), јужне и источне крајеве Црне Горе (општину Улцињ и дјелове општина Бар, Плав, Рожаје, Гусиње и дио главног града Подгорице), као и грчки јужни Епир. Ако је потребно, ове границе се могу смањити, ако се испостави да их је немогуће створити у овом облику.

Један од главних начина за остваривање овог циља је манипулација, како у вези са тврдњом да су Шиптари старосједиоци на Балкану, тако и у вези са њиховим бројем и високим наталитетом – тачније, нису тачни бројеви за које се тврди да су једини тачни. Они једини нису тачни. Уз подршку Сједињених држава, број Шиптара у региону је константно на високом нивоу. Због тога је неопходно анализирати стварну ситуацију са бројем Шиптара у региону.

После вишедеценијског повећања броја Шиптара у Србији, под благословом југословенских комуниста и режима Слободана Милошевића, на попису 2011. године, који је спроведен на Косову*, ствари су постале дјелимично јасније. Коначни резултати пописа 2011. показали су да Косово (без сјевера Косова) има 1. 739. 825 становника. Прије пописа, на Западу, као и од стране косовских Шиптара, је процјењивано да на Косову живи око 2. 200. 000 становника.

Треба нагласити да је и попис 2011. године модификован у складу са виталним шиптарским интересима, све у циљу представљања што већег броја Шиптара на Косову. Међутим, сваким даном реалност постаје све теже сакрити. На парламентарни изборима 2017. године гласало је 420. 000 Шиптара. У тај број су урачунати и гласови националних мањина. На Косову је излазност увијек велика, јер методом уцјена и притисака, Шиптари масовно излазе на изборе. Сâмим тим, Шиптара на Косову данас, вјероватно, има око 850. 000, с тим што су миграције сталне, и њихов број стално опада. Према признању привремених институција из Приштине, само 2015. године, Косово је напустило 120.000 Шиптара. Главни разлог за то је велико сиромаштво и корупција.

Ситуација је слична и у Албанији. Званично, Албанија је једна од најхомогенијих држава на Балкану, али у стварности ствари изгледају другачије.
Према попису из 2011. године, Шиптара је било 2.312.356 (82,6%), Грка 24, 243 (0,9%), Македонаца 5, 512 (0,2%), Црногораца 366 (0,01%), Аромана 8, 266 (0,30%), Рома 8 , 301 (0,3%), балканских Египћана 3, 368 (0,1%) и других 2,644 (0,1%). Око 14% или 390.938 није пријавило етничку припадност, а 44.144 (1.6%) није било релевантно. Такође је јасно да у овом попису постоје манипулације. Према процјенама српских организација, у Албанији живи више од 30. 000 Срба, углавном у сјеверној Албанији. Већину манипулација албанска Влада спроводи са бројем Грка. Прави број Грка у Албанији је око 200. 000, а неутрални западни стручњаци се, такође, слажу са овим бројем. Треба напоменути да грчка Влада тврди да у Албанији живи 300.000 Грка.

У Албанији постоји и пуно емиграције због криминала, корупције и лошег управљања државом. Између 1991. и 2004. године, око 900. 000 људи је мигрирало из Албаније. У Прешевској долини (Јужна Србија), на попису из 2002. године, општина Прешево је имала 31. 988 Шиптара и нешто испод 4.000 неалбанаца, општина Бујановац – 23. 681 Шиптара и 19.000 хиљада неалбанаца, а општина Медвеђа нешто испод 8.000 Срба и 2.816 Шиптара. Шиптара су бојкотовали попис становништва 2011. годинe, јер је преко 30. 000 њих мигрирало из Прешевске долине на Запад, што значи да се етничка структура значајно промијенила. Представници српских удружења из ове три општине истичу да су званични подаци фалсификовани и да у Прешевској долини живи само половина Албанаца из званичних података. Локални Срби тврде да у општини Бујановац тренутно има мање од 12.000 Шиптара, што је двоструко мање од пописа из 2002. године, који је релевантан за Шиптаре.

Предсjедник Координационог тиjела за општине Прешево, Бујановац и Медвеђа, Зоран Станковић, рекао је да држава размишља о новом попису, али да је још увек рано за причу о датуму одржавања, јер је неопходно све добро припремити. Господин Станковић је то изјавио 2013. години, али до данас није урађено ништа по том питању. Срби из Бујановца одавно тврде да су постали грађани другог реда у својој држави због фиктивног броја Шиптара и траже од државе да регулише бирачке спискове, који су, кажу , попуњени фалсификованим именима и непостојећим грађанима.

Истовремено, такве тврдње су присутне и у Македонији, где Албанци Шиптари имају територијалне претензије. Према попису из 2002. године у Македонији, Албанц Шиптари су чинили 25% становништва. Попис из 2011. године Шиптара су бојкотовали, након десет дана пописивања. Разлог је био што закон забрањује уписивање грађана који живе у иностранству више од годину дана. Пошто је значајан број Шиптара напустио Македонију и отишао на Запад, био би приказан прави број њих, који живе у Македонији. У то време владајућа национално-конзервативна македонска странка ВМРО-ДПМНЕ привукла је пажњу ставом о манипулацијама на попису. Према њиховим подацима, пописано је 120.000 Шиптара који не живе већ дуго у Македонији. А то је за Шиптаре и званични Вашингтон значајан проблем.

Охридски споразум из 2001, којим је окончан оружани сукоб између албанских сепаратиста и оружаних снага македонске државе, има основу у попису 2002. године. Према том споразуму, припадницима националних мањина, првенствено шиптарској, гарантован је већи политички утицај, како на државном, тако и на локалном нивоу. У мјестима гдје они представљају више од 20 посто становништва, Шиптари су добили већа права у локалној самоуправи.

У Црној Гори, према попису из 2011. године, живи 30.439 Шиптара. И они чине 4,91% црногорског становништва. У Црној Гори, Шиптари се, такође, жале да су дискриминисани, иако имају сва права. Као и у сусједним државама, и у Црној Гори су покушали изазвати проблеме. У антитерористичкој операцији "Орлов лет", коју је водила црногорска полиција, ухапшена је група Албанаца који су планирали терористичке акције и оружани сукоб у насељеним дјеловима Црне Горе. Група која је ухапшена 2006. године, осуђена је на 51 годину затвора. Главни циљ групе био је "кршење уставног поретка и сигурности Црне Горе", "узроковати нестабилност, верску и националну нетолеранцију" и "угрозити животе, имовину, вјерске и културне објекте", изјавила је тада Влада Црне Горе. Колико се Албанци понашају бахато у Црној Гори, најбоље показује чињеница, што у мјестима гдје су већина, јасно истичу државну заставу Албаније. Ово је још један доказ не само шиптарских амбиција, већ и полтронства црногорске Владе, као и дуплих стандарда Сједињених држава.

Након што су Сједињене државе геополитички освојили Балкан, Шиптари су постављени изван закона. Историја шиптарских активности од краја 20. вијека важна је зато, што нам показује сва лицемјерства Сједињених држава. И ако се Сједињене државе  залажу за демократију, правду и заштиту свих вјерских и етничких заједница, на примјеру њихових савезника на Балкану, можемо видјети да ствари не функционишу на тај начин. Када је НАТО извршио агресију на Југославију (Србија и Црна Гора) 1999. године, а након потписивања Војно-техничког споразума у Куманову, Војска Југославије (Србије и Црне Горе) повукла се са Космета. И тамо смо могли видети сву суштину Сједњиених држава и НАТО пакта. Све што се десило касније, било је уз одобрење Сједињених држава. Од доласка НАТО на Космет, протјерано је више од 250. 000 хиљада неалбанаца. Другим ријечима, спроведено је етничко чишћење.

Дана 17. марта 2004. године, пред очима НАТО трупа, Шиптари су на Космету започели напад на косовске Србе. То је био највећи немир од рата на Косову 1998-99. године. Званични разлог за немире било је утапање двоје шиптарске дјеце у ријеку, у селу Кабра, за чију су смрт шиптарски медији и политичари оптужили Србе из сусједног села Зупче. Заправо, то је био само одличан изговор за етничко чишћење Срба. Све је учињено са прећутним одобрењем Запада. Процењује се да је током ових немира, око 4. 000 Срба протјерано из њихових домова широм Космета. Током погрома је убијено 28 људи, 35 православних манастира је уништено или оскрнављено, а око 930 српских домова спаљено и уништено. Поред јавних осуда међународне заједнице, многи учесници су остали некажњени. Мала група која је била кажњена, кажњена је са симболичним казнама. Иста ствар се десила у Македонији. Александар Дамовски, директор македонских новина „Дневник“ , 31. августа 2001. године је за портал "БХ Дани" дао следеће информације: "Тренутно у Македонији живи 60.000 Македонаца изван њихових домова, али не по сопственој вољи. Протјерани су из њихових домова од стране шиптарских екстремиста који дјелују на територији Македоније. Притисак на Македонце, на територији где је шиптарска мањина у већини, свакодневно је све већи и већи. Македонци у Тетову и Гостивару закључани су у својим становима , не могу изаћи ... ".

У суштини, албанско питање је вјештачки наметнуто. Пројекат Велике Албаније данас није само екстремистичка идеја, већ пројекат који подстичу Сједињене државе, Велика Британија и Немачка, и може рачунати на подршку неких исламских кругова. До сада су Сједињене државе много уложиле у пројекат Велике Албаније, тако да није реално очекивати промјене по овом питању у америчкој политици. Наиме, амерички пројекат стварања Велике Албаније ушао је у активну фазу након распада Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Од тада, до данашњих дана, Вашингтон га спроводи војним и дипломатским средствима.

Наравно, на Балкану постоји историја ангажовања Сједињених држава и требало би обратити пажњу на неколико кључних тачака:

1. Улога Сједињених држава и НАТО пакта у грађанским ратовима у Хрватској и Босни, активна борба против Срба, као и санкције против Србије, што је значајно ослабило Србију.
2. НАТО бомбардовање Србије 1999. године и окупација Космета
3. Револуција, која је спроведена у Србији 5. октобра 2000. године, значила је мирно окупирање Србије, чиме је започето уништавање моћне српске војске и српске привреде.
4. Кратки рат у Македонији и Охридски споразум који је наметнут Македонцима као амерички пројекат, започет је процес "политичких" реформи у Македонији кроз уставне промјене и усвајање низа нових закона који су Албанцима дали много већа права.
5. Америчка подршка независности Црне Горе, која је ослабила Србију. Са одвајањем Црне Горе од Србије, Србија је изгубила приступ мору. Такође, Сједињене државе су у Црној Гори направиле фронт против Србије.
6. Сједињене државе су играле кључну улогу у проглашењу независности Космета, 2008. године, иако је то било у супротности са међународним правом.

Логично питање је: зашто Сједињене државе и неке друге западне силе толико инвестирају у стварање Велике Албаније? Mноги српски аналитичари праве грешку када говоре да је независни Космет, у ствари алиби, за активности Запада на Блиском Истоку. Разлог је потпуно друге природе, и одговор је у геополитици и историји. Сједињеним државама и Западу треба Велика Албанија као још један бич против Срба. Због тога треба запамтити изјаву Тонија Блера, бившег британског премијера, током НАТО агресије против Србије и Црне Горе 1999. године: "Рат против Срба више није само војни сукоб, него борба између добра и зла, између цивилизације и варварства ... ". Ова фашистичка изјава за циљ има представљање Срба као варвара, те се са Србима може поступати као са варварима. Срби су у очима западних историчара и геополитичара балкански Руси. Другим ријечима, преко слабљења положаја Срба, врши се геополитички удар на Русију, онемогућава остваривање стратешких руских интереса на Балкану.

Данашња политика Запада, пре свега Сједињених држава, према Србији је политика Аустроугарске. А, Аустроугарска се директно борила против виталних српских интереса, што је за кулминацију имало Први свјетски рат. Када је Србија, после Првог балканског рата, изашла на Јадран, Аустроугари су спријечили Србију да тамо и остане, под пријетњом ратом. То је за резултат имало, да је на мировној конференцији одржаној средином децембра 1912. године у Лондону, донијета одлука, под притиском Аустроугарске, да се створи аутономна Албанија под врховном влашћу султана и под контролом  шест великих сила. Стварањем Албаније, питање изласка Србије на море било је ликвидирано.

У својим мемоарима, Конрад фон Хецендорф, начелник аустроугарског Генералштаба је довољно отворено, без дипломатских околишања, образлагао неопходност рата са Србијом: Корен свих зала за Аустроугарску монархију били су њени односи са Србијом и са Русијом, која је стојала иза Србије... Све остало је било другостепеног значаја. Пут који сам увек замишљао састојао се пре свега у постизању, мирним средствима, трајног државног уједињења Србије са Хабсбуршком монархијом. Ако би Србија, међутим одбацила уједињење и продужила да кује планове непријатељске према Монархији, што се и догодило, онда би излаз морало бити војно решење питања у одговарајућем тренутку. Ја сам на то упозоравао већ 1906. године, приликом мога постављања за начелника генералштаба; 1908-09. године, ја сам сматрао да је повољан тренутак за разрјешење односа са Србијом, имајући у виду да ће током времена, шансе неизбјежног обрачуна с њом бити (за Аустрију) само горе“.

Како тада, тако и данас, од Србије се увијек тражило да се потчини. А потчинити се, значило је полако нестајати. Према томе, Запад, пре свега Сједињене државе и Британија, настављају своју политику на Балкану, која за циљ има константно слабљење Срба. Да би се зауставила катастрофална америчка политика на Балкану, потребно је јаче присуство Русије и Кине на Балкану, што се и дешава. Међутим, проблем је унутрашња српска политика, то јест политика коју води Александар Вучић. Његова садашња политика према Космету је катастрофална. Борити се за подјелу Косова, значи пристати на Велику Албанију. Битка за Велику Албанију се води на Космету, и ако Александар Вучић настави овакву политику, он ће бити кум Велике Албаније. Имајући у виду дешавања на глобалном нивоу, слабљење Запада, слабљење моћи либерала и неоконзервативаца, убрзано јачање Русије и Кине, Србија треба да замрзне све преговоре који се односе на јачање суверености Косова, директно или индиректно. Геополитичка ситуација ће за Србију бити неупоредиво боља у будућности. Према процјенама 2030. године очекује се да економија Кине буде најјача на свијету, док би економија Русије била најјача у Европи. Тај пут треба да прати и данашња Србија, пре свега Александар Вучић и да се орјентише на промјену садашње економске политике као и на озбиљну демографку политику. Само таква политика ће трајно ријешити шиптарско питање на Балкану.

Напомена аутора: Косово * - привремено окупирана јужна српска покрајина