Протестантска етика и злодух капитализма

У књизи “Протестантска етика и дух капитализма”, Макс Вебер је писао о вези између протестантске етике живота и настанка капитализма. Вебер сматра да капиталистички привредни поредак има дубоке корене у религији. Пише да је покрет реформације у XVI и XVII веку (такозвани Аскетски протестантизам) пресудно утицао на успостављање капиталистичког начина производње.

Једини облик присуства протестантске етике на подручју Србије се огледа у писању или превођењу литературе о протестантској етици. Дух капитализма је можда и постојао, пре сто година, али не у сагласју са протестантском етиком. Дух капитализма можда и сада постоји, али не у сагласју са протестантском етиком и не као дух, већ као злодух.

Иако српски премијер, у свом уобичајеном маниру комбиноване патетике и вербалног насиља вређа становништво Србије, спочитавајући му да никада неће бити тако добро, какво је протестантско становништво које много ради, скоро као он, доћи ће тренутак када ће га све те глупости много коштати. За Србију ће бити најбоље да тај тренутак дође што пре.

Политички волунтаризам, опортунизам, забрињавајуће незнање и одбијање суочавања са стварношћу произвели су политичку химеру, плод политичког постмодернистичког кича који садржи све, од православља до атеизма, од корупције до транспарентности, од легалне трговине људским органима до декларативне бриге за живот појединца. Све ово заједно, активном промотеру пружа могућност да стално изиграва као да ради нешто важно, а он, у ствари, не ради ништа осим што изговара неке празне речи.

Иза празне приче је распродаја државе Србије, зарад интереса финансијске лоповске квазиелите. Премијер Србије прави папазјанију од разнородних аргумената и разлога чији се спојеви противе здравом разуму. Тај постмодернистички концепт где све може, у Србију су још деведестих донеле невладине организације које је финансирао беспризорни Џорџ Сорош. Српски премијер је тада, ако се уопште сећа, ако није случајно подвргнут спаљивању тих енграма у мозгу, био слуга ултранционалисте и ултрадесничара Војислава Шешеља, директног противника Сорошеве тихе окупације државе и владе преко невладиног сектора. Сорош и његов прљави новац је и даље ту, а нови слуга који спроводи окупационе циљеве се зове Александар Вучић.

Александар Вучић, говорећи о протестантској етици, по ко зна који пут говори о стварима које не зна и које не разуме и никада их неће разумети. Он је роб, кога ујутро навију његови ситни инострани шефови стационирани у Србији. Они седе у згради Маршалата коју је Србија поклонила Сједињеним државама, бившој Титовој атомској резиденцији, а сада војној бази САД у Србији, коју лажно представљају као Амбасаду Сједињених америчких држава; други шеф седи у згради Британске амбасаде, трећи у канцеларији Европске комисије, у којој се у Србији, из мандата у мандат смењују неки опскурни Енглези. Немачка амбасада је такође место са кога стижу наређења послушном слуги, Александру Вучићу, али и у немачкој амбасади седе послушне слуге команданата из Маршалата и из Британске амбасаде.

Тешко да било ко од Вучићевих шефова има икакве везе са протестантском етиком, одакле год да долазе. Тешко да имају везе и са капитализмом. Оно са чим они имају везе је спровођење интереса неоколонијалиста, апсолутна деструкција свега што се не уклапа у радикални либерални концепт по коме све у Србији припада онима који су је окупирали и који не бирају средства (дозвољена или недозвољена у међународним односима, да би окупирано задржали).

Отворена војна окупација Србије је почела 17. марта 2003. године, када је за Савезног секретара одбране тадашње СР Југославије изабран Борис Тадић, Вучићев колега и претходник по капацитету за растурање и издају националних, друштвених, економских, културолошких интереса Србије. Егзекутор америчке војне окупације Србије је Европска унија са својом бесмисленом бирократијом, као оператор интереса Сједињених држава и Британије у Европи. Борис Тадић и Александар Вучић су живи доказ тачности Ајнштајнове тврдње да једино глупост нема границе. И нема, ако њих двојица и даље шетају као слободни њуди, које политички имунитет у Србији штити од недела која су спровели у тој истој Србији. НАТО је после меког слуге, Бориса Тадића, изабрао тврдог слугу, Александра Вучића. Како год изгледало, њих двојица су исти, исти им је задатак, исти циљ, исти шефови. Њихов непосредни шеф, Амадео Воткинс је инсталирао хомосексуални лоби у све структуре Војске и Полиције Србије. Нити Тадић, нити Вучић нису имали ништа против те бахатости. Може се чак рећи да им је такав избор импоновао. Питај Бога зашто.

Војна окупација се даље спроводи економским машинеријама дивљег либералног капитализма. Ни о томе Макс Вебер никада није писао. Војска је уништавана преко привреде, привреда је уништавана преко ММФ-а, култура је уништавана преко политике штедње, полиција је уништвана преко лажне бриге за безбедност. Животну средину и племениту природу Србије уништио је НАТО уранијумским и графитним бомбама 1999. године, а касније Монсанто са својим отровима. Сви актери НАТО уништавања и окупације су аванзовали – од Тонија Блера до Хашима Тачија. Сви су недоступни закону због јавних функција које обављају и које их штите.

Да ли је Макс Вебер икада, чак и у најлуђим сновима, могао да сања да ће се на њега позивати и да ће га цитирати ултрадеснoлеви квазичетник и лажни Европејац, који не зна тачно шта ради, зашто то ради и шта ће бити после. Он је давно научио да буде слуга и то је једино што је у његовом деловању извесно – слугерањски менталитет. И сада и после он ће се звати Александар Вучић и између осталог, биће запамћен и по томе, што је без икаквог разлога увукао Макса Вебера у своје лудило, не би ли изгледао мање луд. Не би било чудно да се у овако надреалној ситуацији огласи однекуд и Макс Вебер и јавно се одрекне своје књиге уз извињење што је икада написао. Јер, каква год да је теорија коју износи Макс Вебер, он сигурно као теоретичар догађаја и аналитичар друштвених појава у Западном свету никада не би могао ни да замисли овакву монструозну, утилитаристичку тираду лажног премијера окупиране Србије, уз злоупотребу тековина културе, као што је Веберова књига.

Крајња фаза закаснелог политичког постмодернизма је политичко лудило. И дотле је Србија стигла. Сада нема даље, чека се лудачка кошуља за Александра Вучића.