Глуматање држава на Балкану

Двосмислена реч “изигравање” је реч која описује све оно што се ових дана догађа на Балкану. Овде се држава изиграва – глуми се и као, игра улога државе, али је и та глума толико невешта, да то више није играње, него изигравање. Истовремено, држава се изиграва и у другом смислу – изневерава, јер политички естаблишмент глуми државне функције и службе, а у ствари ради шта му се каже у Бриселу, Вашингтону, а ускоро ће и Лондон сâм имати своје захтеве, неће се више крити иза својих пиона. Обе ове опсене спроводе људи на власти. Било да се ради о Хрватској, Босни и Херцеговини или Србији. Ове три квазидржаве су окосница свих глупости ових дана, у које марионетска руководства увлаче и своје грађане.

О Црној Гори и Косову овде неће бити много речи, јер је Црна Гора званична перионица новца Европске централне банке и класичан криминалац. Косово је полузванични талац који је натеран да ради све и свашта – препуштено је криминалој организацији убица, дилера хероина и људских органа - Косово је модерни криминалац НАТО пакта и брачног пара Клинтон. Косово и Метохија се излажу великом злу, како би Србија сâма напустила своју вековну свету земљу. Македонија је у тихим стегама од деведесетих, а Грчка, као суседна православна земља не помаже много, имајући у виду да је сама окупирана и у стегама светских формалних и неформалних моћника и локалне клеро-тајкунске клике. Ципрас хоће грчка острва да продаје, тешко да тај може било шта за своје да уради, а камоли за суседе, посебно ако у имену имају реч Македонија. Дакле, југ-југоисток је одсечен. Исток: Румунија и Бугарска не постоје, осим на листама ЕУ када треба да се распоређују роботизовани НАТО војници, индоктринирани страхом и мржњом према Истоку или када неки харач треба да се покупи са тих окупираних територија.

Словенија покушава да се извуче из стега ЕУ. Да је Словенија деведесетих, ипак на крају послушала своје авангардне уметнике и мислиоце (филозофа Петра Млакара, пре свих) из покрета Neue Sloweische Kunst, уместо што је неко одлучио да их сматрају лудацима, данас би Словенија била једно од стратешких места Источне Европе за стварање нових, употребљивих друштвених идеја. Словеначки министар спољних послова јесте још 1995. године у седиште НАТО пакта однео албум Лајбаха (Laibach) музичког одељка покрета Neue Sloweische Kunst. Албум је имао више него симболичан наслов “Occupied Europe NATO Tour 1994-95”. Тек што је настала, Словенија се, као држава, дрзнула на такав потез. Словенци су имали ентузијазам за национализам и државност, али је то брзо спласнуло, након честих посета Јозефа К из Брисела и неких опскурних службеника Стејт Департмента, који тешко да у свом речнику имају више од пет стотина речи које знају да изговоре и употребе. Американци у седишту НАТО пакта никада нису разумели гест тадашњег словеначког министра спољних послова са поклоном Лајбаховог албума, у ствари разумели су га погрешно, јер долазе из холивудског циркуса. Европљани су превртали очима, али је тада, средином деведестих тамо још и било (залутало) још неколико часних војника и службеника. То време је давно прошло, у НАТО пакту сада седе искључиво поремећени.

Вратимо се Србији и Хрватској и циркусу који ових дана приређују званичници ове две ЕУ/НАТО губерније. Ако већ неко хоће да се разбацује поп културом и да је користи у дипломатске сврхе, нека се барем потруди да то уради као Словенци – са квалитетним музичким материјалом који има и широке друштвене поруке и указује на праве узроке друштвених проблема, у право време и на правом месту (није важно да ли се некоме допада, јер као “о укусима се не расправља”, али важно је наћи праву мету, право место, прави циљ, а не бауљати около као навијени пајац, како многи испраних мозгова данас раде и пуцају у празно). Одавно се зна да квалитетна, а посебно неквалитетна музика може служити у разне сврхе, као и спорт. Уз напредовање технологија за производњу звука, свака будала данас може да постане “музичар”, “извођач”, “певач”. Што већа будала, то већа музичка “звезда”. Шта то заиста значи и чему служи, ко то плаћа, није важно све док не дође тренутак да се “извођач” позове да ради оно што мора – јер се одавно ухватио у коло да ради оно што мора. И, не само извођач, него и врх државе.

Расправа и преписка “службеним нотама” коју ових дана спроводе Србија и Хрватска је још један циркус – врхови обе квазидржаве су као фини, неће да се туку, да пуцају једни на друге, него, ето, размениће по коју оштрију дипломатску ноту. Али о чему?! У светлу раскринкавања беспризорности ЕУ и према Србији и према Хрватској, овај “нотарски” гест обе стране изгледа као лоша представа и даље понижавање – не власти, то су верне слуге глобалног атлантизма, него понижавање грађана и њиховог осећаја да живе у својој земљи. Понижавање државних институција, механизама, инструмената деловања, па макар то биле и дипломатске ноте, затим увлачење опскурног квазипевача и обележавање датума из скорије ратничке историје, као још гора представа. Пристанак и српског и хрватског државног врха да за рачун бесловесних газди реже на комшију још је много гора представа. Ко на кога и због чега овде режи и лаје? Ниједан од два државна врха не представља суверену, независну државу. Оба државна врха имају исте шефове, а шефови се играју са својим посилнима и задају им задатке, које ови морају беспоговорно да испуне. Сада је јасно зашто је Европска унија инсистирала на обуци државних службеника у управљању кризама (позната ЕУ/НАТО фраза “crisis management”), а не у решавању криза. У томе су здушно помагале Уједињене нације, у Србији се у томе посебно истакао Вилијем Инфанте један од бивших шефова УН. Управљање кризом, након изазивања рата, је одлична следећа фаза у раздржављавању ових држава када је из њих све покрадено, однето или купљено – од државне инфраструктуре до природних богатстава. И, ко се од ових уопште са ким свађа и због чега? Да ли они то знају? Да ли барем знају да учествују у јефтиној представи? И што је још горе, дозвољавају да на очиглед свих буду потпуно понижени, а управо мисле да својим гестовима чувају част и достојанство – и лично, и грађана и државе. А то је велика опсена, до коју они, изгледа, не могу да разргну испред себе. Шта ће им то у животу? И Србима и Хрватима, када су и једни и други под окупацијом. Хрватска је под толиком окупацијом да су морали да доведу председника са америчким пасошем – ето, толико евроатлански шефови верују локалних Хрватима. У Србији, још само да склоне тренутног председника, а да Александар Вучић у међувремену добије амерички или британски пасош (ако већ није), и да онда постане и председник и премијер и шеф скупштине и свих 250 посланика.

Сада испада да су још крајем осамдесетих и почетком деведестих сви свуда ишли около по бившој држави (СФРЈ) и хушкали једни друге на рат. А рат никоме у тој држави није био у интересу. Држави није ишло тако лоше, без обзира на дугове и дугорочне кредите. СФРЈ је чак неколико пута, од настанка Европске економске заједнице одбијала да постане њен члан. Али, ко психопатама каже не, а није се добро заштитио, тешко њему. Евроатланске и енглеске психопате су желеле још природних богатстава и сав новац који би нека држава имала на разним рачунима у локалним и белосветским банкама. Ако каже не, направи се рат и све је у реду. Држава се растури на мале делове, неодбрањиве по свим критеријумима, са минимумом војске о полиције, које служе само за параду и сликања, а да се нешто заиста деси, држава је препуштена лудацима из НАТО пакта, који се по Балкану дрогирају, дивљају, “сплаваре” са јадним и изгубљеним локалним девојкама и дечацима, који завршавају ко зна где и како. А ако случајно неки НАТО војник или амерички маринац дивља током ноћног провода, долази интервентна јединица, погледа покуњено и оде – онда ти изнервирани полицајци малтеритрају неке локалне, недужне људе јер НАТО војницима и америчким маринцима на Балкану нико не сме ништа. Они то све исто раде и у Босни и у Хрватској и у Србији.

Србија, Хрватска и Босна и Херцеговина су, према већ уиграној матрици из деведестих, плодно тле за тренирање ратних машинерија и нових матрица социјалног инжењеринга.

Ипак, стање у Босни и Херцговини (БХ и Брчко дистрикт) је најгоре, јер Сједињене државе, Велика Британија и ЕУ покушавају на све могуће начине да заташкају повезаност Канцеларије Високог представника УН (OHR UN) са стварањем вахабијских центара за обуку на територији Федерације и Брчког. Тим везама су се неки ранији Високи представници ОХР јавно хвалили. Нису крили своје редовне посете вахабијским центрима по босанским гудурама. Како се показало у новијој историји ратних игара, Сједињене државе, Велика Британија и ЕУ, кадгод направе неки циркус, они после направе још већи циркус, како би сакрили или поништили претходни. То се исто зове управљање кризом, а не решавање кризе. Јер профит је велики у кризи, када се управља и другим механизмима за прављење кризе.

Зато се јучерашња посета Бакира Изетбеговића и делегације СДА Новом Пазару и Санџаку у Србији, на двадесетшестогодишњицу посете прве делегације СДА Санџаку, на челу са оцем јучерашњег посетиоца може разумети само као корак у процесу управљања кризом (а не корак ка решавању кризе, јер решавање кризе и није циљ). Као и у случају српско-хрватског “нотарења”, тако и у случају ове посете, ради се о новој фази “завади, па владај” плана Атлантистичког блока који, гдегод да се појави са својим добрим намерама, сеје смрт, распад и неспокој. 

Јуче су и српска и босанска држава показале да са државношћу позирају, да залуђују и понижавају своје грађане и беспоговорно слушају своје шефове, који не раде нити у интересу грађана држава из којих долазе, те се од њих не може ни очекивати да се нешто посебно интересују за нека дивљачка балканска племена, како су врло често имали обичај да окарактеришу житеље овог региона.

Српска држава је погазила свој Устав, по ко зна који пут. Да се ради о намерном гажењу Устава, а онда и о игри, говори чињеница да српска држава није зауставила Бакира Изетбеговића на граничном прелазу, када је улазио у Србију, него је чекала да он одржи све своје планиране активности у Санџаку, па да онда завапи како је Бакир Изетбеговић прегазио Устав Србије.

Устав Србије прво не треба да гази држава Србија – да га она никада није погазила, не би могао ни Бакир Изетбеговић. Пуштање Бакира Изетбеговића на територију Србије, а онда кукњава Србије да је Устав погажен је лицемерје и нема већег. Поред лицемерја, то је бацање прашине у очи и понижавање сопствених грађана – ако не оних који за овакву власт никада не би гласали, онда су понижени управо они који су гласали за овакву власт. Тешко да би се било који гласач сложио са кршењем Устава, од било кога са власти да долази.

И сваки пут, када балканске марионете глобалног атлантизма (прерушеног у ЕУ, Велику Британију, Сједињене државе и НАТО - војно крило ове криминалне групе) кажу мир, то значи да њихови шефови спремају рат. Сваки пут када балканске марионете помену суверенитет своје државе, значи да га нема. Сваки пут када балканске марионете глобалног атлантизма упру прстом у комшије, то значи да њихови шефови поново желе да се играју рата са туђим животима, на туђим територијама, са туђим новцем. И, сваки пут када било који потенцијални гласач на гласачком листићу заокружи име било које од ових марионета, која се ту врти двадесет и више година, треба да зна да је саучесник у глобалном злочину, који марионете на власти у њиховим окупираним државама чине заједно са Атлантистичким војно-индустријским комплексом и глобалном финансијском групом - није то никаква елита, то је гомила поремећених злонамерника којима, када се одузме финансијска и формална моћ, постају ништа.

У Старој Грчкој, изворно значење речи идиот (ἰδιώτης) било је везано за оне који не желе да учествују у друштвеном животу (државе у којој живе и у чијем животу, ваљда, учествују), то су били они који не долазе на Агору (трг), где се расправаљало о питањима која су се тицала дружтва и државе. Један од циљева глобалног атлантизма је стварање идиота, које ништа неће занимати, истовремено ће бити бомбардовани глупостима, а за то време, Атлантисти преузимају моћ на планети. Дакле, атлантистички концепт преузимања моћи се заснива на томе да су они у стању да моћ преузимају када нико не гледа - банализовано до крајње границе, док они пуцају, а да нико не гледа, јер су сви постали идиоти, којих се не тиче ништа. То је концепт јадног и уплашеног. То није концепт моћи, то је концепт моћи из перспективе немоћног. Али, балкански народи су одлучили да је потпуно у реду да своје државе препусте немоћнима и уплашенима, који прете, а да се то не би видело, хушкају “дивља балканска племена” једна на друге. Балкански народи су, такође, одлучили да на кључним местима у својим државама трпе оне који све што раде, раде на штету и државе која их је запослила, и грађана који су их изгласали (ако су их изгласали) и историје у којој ће бити уписани на истој страници, све један за другим, као слуге окупатора против својих држава и грађана.

И, та нова реч – Западни Балкан – направљена само као основа за потпиривање нових сукоба, планираних сада, према етничкој прерасподели после ратова деведесетих. И сада ће је понављати у недоглед, како би људе на Балкану уверили да постоји некакав Западни Балкан, а самим тим и Источни и Јужни и Северни, па увек може неки ратић да се организује. Кога они зафркавају?! Балкански народи нису овде од јуче, они су овде од јуче. Балкански народи и њихове државе су увек служиле залудним моћницима, чији се појам моћи заснива на немоћи, па су им потребне марионетске владе да вршљају, тргују и лове у мутном. А, сада су се преиграли, јер у релативно кратком временском периоду, понављају исте глупе обрасце, балкански народи се сећају. А, сећање, како Платон каже, понекад буде и извор знања. Посебно ако су окупатори изузетно глупи или се ничег не сећају или су бирани међу онима који се ничег не сећају.

На фотографији, лево: Ангела Меркел, разговара са непостојећим "Западним Балканом", десно: Жан-Клод Јункер, разговара са ванземаљцима