Зашто је Председнику Србије потребан унутрашњи дијалог са самим собом (у тишини неког санаторијума)

Председник Србије, Александар Вучић, задужен за последње кораке раздржављавања Србије, најамни роб Запада, написао је (?!) ауторски текст за дневне новине Блиц. Може бити да га он и није написао, него су му написали, а он се потписао. Ионако се увек, или кити туђим перјем, или, као сада, своје лудило приписује другима. Те тако, спречен својим менталним стањем да сагледа ситуацију у Србији, да види (не)расположење грађана, Александар Вучић каже:

“Време је да као народ престанемо као ној да забијамо главу у песак и да покушамо да будемо реални, да не допустимо себи да изгубимо или некоме предамо оно што имамо, али и да не чекамо да ће нам у руке доћи оно што смо давно изгубили”.

Време је, у ствари, да Александар Вучић извади главу из песка. Своју главу је у песак забио одавно, када је схватио да га на Северу Маракане никада неће прихватити за вођу навијача, зато што је кукавица – није да су вође навијача велики хероји (посебно ови данас, које је Вучић поткупио да не би на трибинама викали “Вучићу педеру”), али он чак ни за ту врсту херојства није био.

Тада, када га ни навијачи овде нису хтели, Вучић је отишао на пут у Брајтон, где су му опрали мозак и научили га како да глуми патриоту и припрема се за “важније” задатке када дође време. Исто то је урадио његов политички ментор, Шешељ, десетак година раније, када је истим послом отпутовао преко Атлантика, на тренинг за исте ствари. Њих двојица, заједно са Вуком Драшковићем, су били постављени да идеју српског национализма и патриотизма обесмисле, да изигравају идиоте и да се свим људима у Србији смучи Србија. Таквим својим понашањем, Вучић је крчио пут разноразним Женама у црном, Хелсиншком одбору за људска права, којекаквим “аналитичарима” и “теоретичарима” који су свако мало мењали своје “анализе” и “теорије”  - у зависности ко колико плати.

Лажни патриота Александар Вучић је годинама изигравао тврдог десничара, а, у ствари, био је гори од свих тадашњих опозиционара заједно. Беспоговорно је извршавао све што су Енглези и Американци од њега тражили. Мало је био власт, мало опозиција, мало је био министар, мало потпредседник владе. На власти је напредовао на исти начин као и Борис Тадић – обојица су морала прво да изведу прљаве послове за НАТО, са места министра одбране, а онда их је то квалификовало да аванзују у каријери. Поред тога, обојици је од помоћи био и ционистички лоби. И, обојици је шеф био Амадео Воткинс. Он је и сада у Србији – после задатака да растури МУП и Војску, добио је нови задатак – да се бави растурањем остатака српске привреде. Изгледа да му и то добро иде. Са Вучићем, Запад је добио идеалног слугу: психопату, који истовремено пати од комплекса више и ниже вредности, сексуално неопредељеног и угроженог, емотивно сакатог, морално наказног. Спремног да преузме сваку улогу која му се намени, све док је негде у неким ешалонима власти и моћи (лажне моћи, јер њему наређују већ годинама). Тако слуга западног неолиберализма и глобализма каже:

“Ја после толико година бављања политиком на овим просторима тај одговор врло добро знам. Још од 1878. године, од стварања такозване Призренске лиге, ми Срби нисмо желели да будемо довољно одговорни да разумемо снагу и жеље Албанаца”

Ко је шта разумео, није на Алексадру Вучићу да суди, посебно зато што ништа не зна, а сâм слабо шта разуме. Он зна оно што му се каже да зна. Он мисли шта му се каже да мисли. Он не сме да писне – јер када би писнуо, са свим путером који има на глави, и он, и његов брат који Шиптарима: штампа српске пасоше у Ковници новца, штампа акцизне маркице преко којих они перу новац од трговине наркотицима, приводи новинаре на информативне разговоре, отима плодну земљу по Војводини, хара по Јужној Србији, растура фирме, покрива трговину оружјем, распродаје државне робне резерве – када би писнуо, Александра Вучића не би ни било. Као што више нема Аркана, по налогу Александра Вучића, јер Вучић никада није навијачима могао да опрости што нису хтели њега него Аркана. Па се после потрудио да не буде Аркана.

Уместо што се стално позива на Макса Вебера, Вучић би требало да се позабави Маркузеовим делом “Помрачење ума” - питање је да ли би ишта разумео, као што му је и са Вебером слабо ишло, али је довољно наслов да прочита. Остатак може неко да му објасни – или да му Ружица Ђинђић поново дâ белешке Зорана Ђинђића.

Александар Вучић изгледа не може да извади главу из песка, јер му нико није наредио да то и уради. Чак и ако му буду рекли, он ће је тамо још држати, како би га неко од шефова похвалио. Он не зна да га шефови поштују мање него неког лабрадора или немачког овчара, који служи у полицијске сврхе и који исто тако има неке тренинге. Али, пас добија награду, када је добар. А Вучић мора да буде добар, да не би он и фамилија завршили у затвору.

И, изгледа да ни његови шефови нису бољи од њега - по памети и разборитости. Јер, да јесу, не би му написали овакву бесмислицу у тексту који је Вучић данас потписао:

“То је модус операнди тиранија, увек спремних на проливање туђе крви. На крају ћутање је крај. После њега више нико не говори”.

Да – тешко је говорити после сазнања, ако не раније, а оно из овог текста Председника Србије, да је једну од најважнијих институција у Србији окупирао човек, који држи главу у песку и вади је само онда када му шефови нареде. Тешко је говорити после сазнања да је на месту друге важне интитуције, премијера, особа, исто тако ненормална као и Вучић, поремећена и непотистички расположена, као и Вучић. Да је на месту шефа парламента особа која тешко да уме да разликује Српску напредну странку, Српску радикалну странку, Г17+ и све друге политичке организације чији је била члан – то се зове политичка проституција. Последњи је тренутак да се Србија извуче из канџи власника јавних кућа из Енглеске и Сједињених држава. (што топло препоручујемо Немачкој, која је енглеска јавна кућа још од почетка 20. века и Француској, која је америчка јавна кућа од смрти генерала Де Гола).

Што се Србије тиче, за почетак је потребно да се српски психијатри и психолози из државних здравствених установа ослободе страха од њиховог претпостављеног (Др. Смрт, Министар здравља), кажу која је тачна дијагноза и пошаљу председника на неко боље место од Андрићевог венца и Палате Србија. Њему су потребни мир и тишина. И много, много лекова.