Лозанка Радоичић, мајка војника са Кошара: ОЕБС је помагао УЧК да упада на територију Србије

Владимир Радоичић, војник Војске Југославије, погинуо је 30. септембра 1998. године, патролирајући у рејону карауле Кошаре. Патрола је упала у заседу терориста УЧК, јединице Феникс, Агима Рамаданија. Геополитика.ру је разговарала са Владимировом мајком, Госпођом Лозанком Радоичић.

Србија се поново налази под окупацијом и уцењена је. Институције су нам киднаповане. Ваш син се управо против тога борио, борио се да заштити државу и све који ту живе и због тога је и погинуо. Био је млад, али свестан. Многи млади су данас разочарани због ситница – шта бисте им поручили?

Шта би им поручила? Прво да боље упознају своју земљу а затим да не иду из Србије. Ма колико да им се чини да је „тамо негде“ боље они  ће тамо бити само „они који су напустили своју земљу“. Решиће тренутну  финансијску  ситуацију, али оно што имају овде неће наћи у ниједној другој земљи.

Шта су за вас Кошаре, као појам, реч, емоција, мисао?

Кошаре је све то заједно...  Место где је мој син заувек завршио овоземаљски живот.

Да ли можете укратко, за оне до којих Владимирова прича још није дошла, шта се десило те ноћи борцима на Кошарама?

Мој син је погинуо 30. септембра 1998. године у рејону карауле Кошаре. Припадници УЧК су упали на нашу тетериторију у току ноћи, претпоставља се уз помоћ ОЕБС-а. Јер толика група, односно читава јединица УЧК, коју је предводио Агим Рамадани, другачије не би могла да уђе на скоро педесетак метара наше територије непримећена од наше пограничне службе.

Ту су се улогорили и камером, од седам сати тог јутра, снимали свој боравак, чекајући да наиђе патрола ВЈ. Ту су чекали до 11:40 и када се они појавили, из свог најмодернијег наоружања отворили су ватру на патролу. Епилог је познат... пет војника је заувек завршло свој живот на Кошарама.
Страшније од тог убиства је и то што се њихов обрачун није завршио на томе... Они су дошли до возила и онако, тек убијене војнике пртресају, скидају панцире, ланчиће, новац... Један од тих војника, који се јасно види на њиховом снимку је мој Владимир.

Мајка Петра II Петровића Његоша је у једној беседи рекла да се за јунацима не плаче, да мајке погинулих за своју отаџбину треба да буду поносне. Да ли се са њом слажете?

Не да се слажем са њом, већ и сâма тако живим ових девадесет година и врло сам поносна на свог Владимира.  Страшно мрзим и глас да ми задрхти, а камоли да неко види моју сузу док причам о њему.

За разлику од мене, државници се и  данас стиде свих тих јунака. То доказују и тиме што нема ниједног спомен обелажја, а не зна се ни тачан број погинулих како на југосливенско-албанској граници, тако ни у НАТО агресији. А, знамо да су данас на власт исти они који су били и те 1998. и 1999. године.

То је признао и сâм председник Реублике пре годину дана, али се ништа није променило од тада. 

Зову Вас да говорите на многим скуповима, трибинама, увек носите слику свога сина са собом и увек то чините поносно. Да ли је за Вас то тешко, или сте то примили као Божији усуд. Какав је одјек на тим скуповима, и да ли се људи интересују, јер, на жалост, наши медији се сете хероја са Кошара, када се о неком празнику, злоупотребљавају људска, породична и патриотска осећања. Обичним данима су то забрањене теме.

Та слика је део мене и како сте и сâми рекли, то чиним са поносом. А да ли је то Божји усуд ја не знам, само знам да без те слике ја не бих била ја. На тим протестима сам због њега. На такве скупове углавном долазе људи са мотивацијом као што је и моја и чини ми се да то поштују.
Што се тиче медија, престали су да се сећају хероја Кошара са завршетком избора у Београду. 

У Вама се мешају осећања, туга због губитка, дубока повређеност коју свака мајка погинулог борца има, и са друге стране, одлучност, спремност, храброст да о томе причате и да се Ваш глас чује. Учитељица сте. Ко у овој незахвалној игри побеђује? Тужна, скрхана, или дигнуте главе, храбра мајка?

Мислим да свако своју тугу носи на свој начив ... Ја сам изабрала да, као што је мој Владимир у своју последњу борбу кренуо уздигнуте главе не знајући шта га чека, и ја наставим исто тако. Да је другачије, мислим да бих прво њега изневерила, па онда и саве остале.
Када не власт у Србији дођу они који су вредни да причају о њима, доћи ће неко друго време па ће и прича бити другачија.

За кога радите то што радите, за Владимира, друге мајке које су преживеле исто, будуће нараштаје, целу Србију, Бога? За кога се трудите, и због кога живите?

За кога  радим? Прво за мог Владимира, јер да није он тако прошао вероватно бих и ја данас радила нашто друго. Ту су и будући нараштаји који треба да знају ко су и шта су били неки млади момци којима је Србија била на првом месту. На крају, верујем да је то и за целу Србију а да је то све скупа воља Господа Бога.

Знате, ја сам родила троје деце и свако  има своју трећину у мом срцу, а ја морам да будем цела мајка сваком од њих. А трудим се и живим прво за мог Владимира, а онда и за моје унуке, који нису имали прилику да упознају свог стрица и ујака.

Шта бисте поручили људима у Србији? 

Да се не одричу Србије. Друга земља им неће бити боља и да чувају ову једни једину у којо су рођени. Да се за њу боре.

* Са Госпођом Лозанком Радоичић разговарала Анђела Рабреновић