Зашто треба прогласити окупацију Косова и Метохије?

Бридлав је већ раније констатовао, о чему сам раније писао, оно што је одавно познато и што је у пуној примени много година уназад. Створена је „војска Косова“, она дише пуним плућима, организационо и у сваком, како то НАТО експерти истичу – оперативном погледу је већ оспособљена и наоружана и само се формално зове „Безбедносне снаге Косова“. Чека се повољан тренутак да се у „Уставу Косова“ и уколико је могуће уз пристанак тамошњих Срба – локалних колаборациониста и плаћеника вођених од стране напредњачке београдске централе, изврши промена имена и ништа више. Та војска броји тачно 3.324 припадника (заједно са службеницима у Министарству БСК) и организована је на бригадно-батаљонском модулу као и Војска Србије. Број особља се односи на мир, наравно и за међународну јавност то је пригодна цифра. С друге стране, она ратна војска, настављач тековина терористичке ОВК, према расположивим подацима броји негде око 40.000 припадника који се могу мобилисати за непуних 72 сата. Према другим али непотврђеним подацима, та бројка је око 60.000 хиљада борбених Шиптара, који имају своју ратну јединицу и мобилизацијско збориште и који су спремни да понове ’98. и ’99. годину.

Нажалост, морам да признам да је Хашим Тачи, такозвани председник наркодржаве Косово, овог пута рекао истину, да су такозване Безбедносне снаге Косова (КСБ) настале из такозваног Косовског безбедносног корпуса под патронатом НАТО из команде НАТО у Монсу, преко здружене оперативне команде у Напуљу, не само под патронатом КФОР (мисије којом руководи НАТО). Високи НАТО официри (NAT) су стално инсталирани у наведеном Министарству БСК, док је посебна екипа (NLAT) у БСК – тј. у команди оружаних снага „Косова“. Саветнички тимови су организацијом у саставу Савезничке команде за операције (Allied Command Operations -ACO) у Штабу здружених снага у Напуљу (Headquarters Allied Joint Force Command Naples – JFC) и ангажују се у саставу званичне НАТО мисије КФОР (Kosovo Force – KFOR) којом руководи Штаб из Напуља. Они су стварали систем одбране и шиптарску војску практично од „нуле“, то јест од нерасоформиране ОВК, затим је организационо, логистички, административно и у сваком другом погледу упристојили строго према НАТО стандардима и процедурама. И они су стварни команданти.

Може се лако извести промена начина употребе те шиптарске војске, или, како се војним речником каже, може доћи до премене са цивилне у одбрамбене сврхе. Тај процес је више година познат нашем државном врху, мање јавности. Овде није битна форма, назив, него је битна суштина и садржај. А садржај је следећи: Безбедносне снаге Косова су у ствари права војска, она живи, има своје касарне, јединице према НАТО стандардима и процедурама, идентично као и све чланице Партнерства за мир, све чланице НАТО. Њихово бројно стање је преко три хиљаде људи у миру, али су то снаге које су способне да мобилишу више десетина хиљада не само бивших припадника терористичке војске Косова већ и подмладка који је у међувремену у мобилизацијском смислу стасао и припремљен. БСК је континуитет терористичке ОВК/УЧК, то је планска активност, у којој су власти Србије на челу са Александром Вучићем и председником Томиславом Николићем, саучествовале у стварању те паравојске из нашег угла, али из реалног угла праве војске, а да притом ништа предузимали нису. Тако да је ово што сада имамо фингирана борба за назив али не и за суштину, то говоре изјаве Вучића, Столтенберга, америчких званичника и свих других, зато што они упорно истичу да је потребно све провући кроз устав такозване државе Косова, али нико не говори о суштини – зашто уопште „Косово“ има такве или било какве безбедносне снаге. Према томе, потпуно је неважно како ће се звати шиптарска војска, чак је потпуно ирелевантно шта ће писати у стратешким документима везано за њихову намену, битно је како то све у пракси може изгледати. Рат 1999, противтерористичка операција (ПТО) 1998.године, показали су целом свету па и нама, колико су то озбиљне формације.

И сада долазимо до тога да Тачи сада жели да мења стратегију, односно садржај стратешких докумената и у оквиру тога намену, да Војска Косова неће користити за цивилне и хуманитарне потребе, већ за функцију одбране суверенитета и територијалног интегритета Косова. Чак и није битно да ли ће он то у овом тренутку успети, поента је да је на терену, у пракси, то озбиљна оружана сила која се непрекидно, од 1998.године обучава, има НАТО униформу, НАТО опрему, НАТО инструкторе, НАТО команданте.

Овај процес подсећа на случај кад пацијент оде код лекара који констатује да пацијент има тумор, али слаже пацијента да нема ништа и то напише, па пацијент годинама не зна да је болестан и мисли да може мирно да спава, а тумор је за то време метастазирао и савладао цео организам.

Планско тренирање, обука, превођење шиптарских терориста у садашњу такозвану војску “Косова”и нереаговање нашег државног врха утицало је и на постојање страних структура у нашем Генералштабу и Министарству одбране. Овај проблем у Србији морамо посматрати целовито. Комплетан Балкан је под окупацијом водећих чланица земаља НАТО и НАТО савеза као таквог. За простор Балкана је задужена Здружена оперативна команда НАТО у Напуљу, где је истовремено смештена и америчка команда средоземних снага и снага за север Африке. Активност је планска, изводи се на више фронтова. Дакле, онако како су покоравали и уништавали Србију стављали су под пуну контролу Војску Србије, односно оно што је од ње остало, тако су паралелно и истовремено, према јединственој шеми и плану, стварали Војску Косова и вршили њену имплементацију у евроатлантске структуре. Подсетићемо читаоце, на бројним вежбама, бројним скуповима су учествовали припадници, чак и читаве јединице такозваних Безбедносних снага Косова. Рецимо, чувена НАТО база Холефелс у Немачкој, ради се о комплексној активности која се изводи према јединственом плану. А то значи, с једне стране слабити Србију да је сведу на предкумановске границе, на габарите примерене тој величини и снази, уз истовремено јачање свих осталих који су на Балкану антисрпски настројени, а то су: и Македонија, и тзв.Косово, и Црна Гора и Босна и Херцеговина, и Хрватска и Словенија… и околне земље. То је јединствени план и потврда да они у престоницама свих бивших југословенских република имају или штабове, или канцеларије, или тимове као што је то случај са Косовом и Метохијом.

Дакле, шта смо ми, као српска страна чекали до сада ако је „мисија“ КФОР пре више од десет година (2004), изашла из свог мандата? Па, имамо изјаве званичника НАТО који кажу да је „мисија“ КФОР њихова мисија, уместо да кажу да је то „мисија“ Уједињених нација којој припада мисија НАТО снага које су под командом Здружене команде НАТО у Напуљу.

Ништа није предузимано са наше стране да се то спречи. А зашто није предузимано, а то је одговор на Ваше питање уважена Биљана, зато што су челници државе Србије у континуитету након 5.октобра 2000.године, а посебно након доласка на власт СНС са својим политичким сатрапима, постали део тога плана, они спроводе тај план, изјаве које дају су предизборне, само маркетиншке и имају пре свега за циљ замајавање српске јавности, како би се лагано по принципу куване жабе, такозвана Војска Косова коначно и озаконила.

Оно што је сигурно, Хашим Тачи се није случајно излетео са изјавом. То што се тренутно Столтенберг и амерички амбасадор, као, противе промени назива БСК али не и њиховој суштини и садржају, то је идентично ономе што су нам својевремено радили Холбрук и Вокер.

Сетимо се Холбрука који је у разговору са Милошевићем 1998.године месецима говорио, не само он него и други амерички званичници, да су ОВК/УЧК имали на листама Стејт Департмента регистровану као терористичку организацију, а тако су је чак квалификовали на конференцијама за штампу. Да бисмо само у једном дану видели како Холбрук јури на ноге тим истим терористима и они постају „герилци“, и „борци за слободу“. Сетимо се примера Вокера када је он као шеф мисије ОЕБС-а (не НАТО), наводно бринуо и о једној и о другој страни, о миру, да би у једном тренутку направио случај Рачак, који је после био повод за злочиначку агресију НАТО на Србију. То су најбољи примери како водеће чланице НАТО и њихове субверзивне службе раде на ономе што желе да легализују као дугорочни пројекат.

А „Косово“ и њихова такозвана војска, а у реалном животу заиста права војска, је њихов пројекат. Само наиван Србин може да верује да ће они од тог пројекта у који су уложили стотине милиона долара, одустати када је причи, практично дошао крај.

И понављам још једном, није поента приче у називу. Поента приче је у садржају, а садржај је да их има преко три хиљаде, формирани су под пуним патронатом и у организацији НАТО, постоје два тима која ће бити обједињена (NAT и NLAT), који су свих ових година у врху такозваног министарства безбедносних снага Косова и Штаба БСК на чијем је челу генерал потпуковник Рахман Рама бивши командант оперативне зоне Шаља, злочинац ОВК/УЧК из 1999.године.
Идентично као што је НАТО правио војску Србије, БиХ, Македоније и Црне Горе, направио је и Војску Косова. Не само направили већ дневно пратили и помагали њен живот, рад, обуку, учешће на вежбама, и припреме за будуће ангажовање.

Тренутна ванредна провера борбене готовости Војске Србије се уклапа у предизборну кампању. Наравно да Војска Србије, и оваква каква је, има обавезу за планске активности које се тичу сталне провере борбене готовости, поготову оних снага које су у такозваном првом степену односно снага за хитно реаговање. Међутим, ово што је сада изведено је маркетиншко парирање потезима које вуче Тачи. А због тога да се српска јавност успављује и замајава како, ето, Боже мој, „будући председник Србије“ предузима контрамере – с једне стране силну дипломатију, разговара са Столтенбергом, Американцима, али с друге стране „брине о безбедности грађана Србије“.

Ово што смо видели је заиста симболично, технички изведено како треба, али није поента у узбуњивању јединица него је поента у садржају и суштини. А суштина је следећа: Војска Србије је преслаба да пружи било какав отпор „Безбедносним снагама Косова“ које већ одавно живе као војска. А ако узмемо у обзир да иза њих стоји НАТО јасно је да Војска Србије нема никакве шансе да заштити Србе на Косову и Метохији, тим пре што наше власти већ седамнаест година не желе да поставе питање враћања наше војске на Косово и Метохију по Резолуцији 1244 СБ УН коју годинама нико није помињао, у коју се сада „куну“ свакодневно, а посебно последњих месеци. И нико не сме да спомене да се том Резолуцијом регулисано да се врати наша војска… О томе је говорио пре неки дан бивши министар спољних послова у време потписивања Резолуције Живадин Јовановић, и то тумачење може да буде итекако у нашу корист.

И, још увек није касно да неки нови председник Србије тражи поништење пакета бриселских договора и врати статус Косова и Метохије у Савет безбедности УН и у оквир Резолуције 1244. То би могло да се изведе, али проблем је што ми таквог председника још увек НЕМАМО. А, у  скоријег вакта, нећемо га ни имати, ако се само погледају председнички кандидати…

Потребно је да Скупштина Србије образложи Влади Србије да ПРОГЛАСИ српску покрајину Косово и Метохију ОКУПИРАНОМ ТЕРИТОРИЈОМ. Зато што је то de facto и de jure стање на терену и да истовремено тражи испуњење Резолуције 1244 СБ УН.

Наравно да то одмах и брзо не би могло да прође, с обзиром на то да Американци могу да ставе вето на такву одлуку и да се играју терминима попут оног који је својевремено углављен у Војно технички споразум, а то је да „о повратку наших снага одлучује командант КФОР-а“. А то је велика варка, јер командант КФОР-а одлучује о техничким и логистичким условима које је дужан да спреми за повратак наше војске на Косово и Метохију а не о томе да ли ће се наша војска вратити. Наравно да би они то ескивирали на тај начин. Међутим, имамо ми други начин – прогласити покрајину Косово и Метохију окупираном територијом што би аутоматски неутралисало све издајничке споразуме из такозваног бриселског пакета, чиме бисмо добили иницијативу у међународним односима. А онда, то што ће Шиптари да праве неку војску и да се наоружавају, они то ионако чине.

Војно-технички споразум из Куманова и Резолуција 1244 СБ УН представљају акте који, такође, регулишу међународно ратно право и међународно право оружаних сукоба. То је пакет који се међународно правно зове ПРИМИРЈЕ, та два документа чине институт ПРИМИРЈЕ након рата. Дакле, ми још увек НИСМО ПОТПИСАЛИ МИРОВНИ УГОВОР. А мировни уговор у овом нашем случају је онај чувени „споразум о НОРМАЛИЗАЦИЈИ ОДНОСА“ Србије и „Косова“ који тек следи и на коме инсистирају шиптарске власти, ЕУ и Сједињене државе. Када будемо потписали тај мировни уговор онда смо се одрекли Косова и Метохије.
ПРИМИРЈЕ подразумева да се оне стране које су га потписале морају држати онога што међународне конвенције налажу. Тамо лепо стоји, ако се наруши примирје или субверзивно и на друге лукаве начине оштети једна од страна – примирје више не важи. И онда, сукобљене стране или поново крећу у рат или једна од страна проглашава стање окупације оног дела територије који је привремено заузет. Окупација је привремена категорија.

Од 2004.године први пут, мада и од пре, а од 2008. године, дефинитивно, они су прекршили Кумановски споразум, односно акт о примирју. Од тада смо требали, дакле од 2008.године, да прогласимо простор Косова и Метохије окупираном територијом. Тај акт нема везе са разговорима сада, и у рату и у миру две сукобљене стране разговарају. Али, наша држава мора да поштује те форме јер су оне суштински битне. То је спас, тако можемо да спасимо наше Косово и Метохију. Јер, оног момента када наше власти буду потписале „споразум о нормализацији односа“ који је само вешта превара за израз у међународном праву који се зове мировни уговор, на коме инсистира и Европска унија, сви наши из садашње режимске гарнитуре, Милован Дрецун и страни амбасадори… Тај „споразум о нормализацији односа“ је наше признање шиптарског Косова, односно то је „мировни уговор“ који ће потписати власти Србије са сепаратистима и окупаторима, којима ћемо тим чином признати и de facto и de jure државу, односно признаћемо да нашу окупирану територију предајемо њима.

Зато је веома важно да се схвати институција ПРИМИРЈЕ и ОКУПАЦИЈА. Ја овим позивам на здрав разум и државничку одговорност, а не позивам на рат, јер ми за то нисмо ни спремни нити за тим сада има потребе, већ наглашавам да бисмо проглашавањем окупације формално правно пред најјачим међународним институцијама до даљњег сачували Косово и Метохију и избегли погубне преговоре и што је најважније, обезбедили већа права за Србе на Косову и Метохији, али и све остале по међународном праву.

Ево два примера: према Хашким конвенцијама судови матичне државе затечени на окупираној територији настављају да суде у име матичне државе, а не у име и по законима и уставу који је донео окупатор (по уставу и законима „Косова“). Други пример је питање имовине, све ово што имамо на Косову и Метохији, предузећа, Газиводе, Телеком, рудник Трепча итд., дајем паралелу: када су Немци 1941.године ушли у окупирану Србију ништа нису отуђили, поготову не приватну имовину, чак и таква Хитлерова Немачка је поштовала Хашке конвенције о окупацији које су настале почетком двадесетог века. Значи, окупатор не сме да отуђи приватну, али може да користи поједину јавну имовину само у војне сврхе и као привремену категорију. Нема право да је отуђује и нема право да мења власништво над имовином коју је затекао у окупацији.

И још нешто, на Бондстил они нису уопште имали право по Резолуцији 1244 СБ УН на начин како су је направили, отуђили су приватну имовину Срба на Косову и Метохији без питања и без надокнаде и противно међународном праву окупирали, очистили, отерали Србе и инсталирали своју војну базу. Они су могли да направе базу Бондстил на неком јавном земљишту јер имају оправдање, морају негде да сместе трупе, али на јавном, а не на приватном земљишту.

Зато је битан институт ОКУПАЦИЈЕ као привремене категорије, ратне окупације дела територије једне државе, у овом случају Србије. Али то квислиншке власти у Београду не смеју да изговоре зато што су то агенти од утицаја Запада, који су и доведени ту где су, да спроводе паклени план отцепљења Косова и Метохије.

* Аутор је пензионисани пуковник Војске Србије и стручњак за питања безбедности

Извор: Принцип