Руско културно наслеђе у Србији: Људи (11)

У складу са договором са Центром Руског географског друштва у Србији, преносимо делове из лексикона «Руско културно наслеђе у Србији».

Медведев, Александр Иванович
(12.3.1900., Мелитопољ, РИ – 3.1.1984, Ниш, СФРЈ)
Инжeњер архитектуре, педагог

Завршава Мелитопољску реалну гимназију 1918. и намерава да упише студије архитектуре на Техничком факултету у Харкову. Уместо тога, постаје добровољац у Врангеловим снагама Југа Русије. После безуспешне одбране Севастопоља, 1920. емигрира преко Турске и Бугарске, са намером да оде у Париз на студије архитектуре. На пропутовању се задржава у Београду, где 1924. уписује архитектуру на Техничком факултету БУ (1924–29.). Током студија упознаје колегиницу Ксенију Петровну Белавенец, такође руску емигранткињу, са којом се венчава 1927. После дипломирања, за фирму «В. Бикар и К. Шијачки», изводи радове у Београду, а 1929. са супругом прелази у Бању Луку да руководи радовима на изградњи Банске палате и Банских двора. По завршетку изградње (1935.) прелази у Ниш и отвара приватни пројектантски биро. У периоду 1935–41., испројектовао је и изградио неколико стотина приватних, јавних и друштвених зграда, вила, палата и хотела у Нишу, Нишкој Бањи, Алексинцу и другим градовима. У периоду између два светска рата, заједно са неколико младих српских и руских архитеката, увео је стил «модерн» на просторе КЈ. После Другог светског рата (1945.) ангажован је од стране Команде Нишке војне области за извођење радова на оспособљавању стамбених, војних и јавних зграда у Нишу, као и на изради пројеката нове Војне парне пекаре и доградње Народног позоришта. Формира Пројектни биро у Нишу (1947.), као филијалу Пројектанског завода НР Србије, у коме, као шеф групе пројектаната (1947–50.), ради на пројектовању привредних и друштвених зграда. По затварању бироа (1950.) постаје професор Средње техничке школе у Нишу, на којој до 1953. предаје пет стручних предмета на архитектонском и грађевинском одсеку. Од 1953. поново ради у Пројектном бироу (касније Нишпројект) и води га као успешни директор до 1957. Враћа се у Средњу техничку школу Никола Тесла. Звање педагошког саветника стиче 1960., када прелази у Предузеће за пројектовање Инвестпројект у Нишу (стручни саветник), где остаје до пензије, 1964. У Нишу и другим градовима Србије оставио је велики број значајних објеката карактеристичног архитектонског израза стила «модерн» који је између два рата авангардна архитектура, а данас градитељска баштина: Берза рада у Нишу (1936.), Крушевцу (1937.), Бајиној Башти (1938.), Шегртски дом у Нишу (1939., данас Скупштина града), палате И. Димитријевића, М. Барбијери, Е. Варона у Нишу, као и многобројне виле у Нишкој Бањи, од којих се издваја вила Зоне, за тадашњег министра Драгишу Цветковића. Проглашен је за заслужног члана Друштва архитеката Србије 1960. и Друштва инжењера и техничара у Нишу, 1963. Улица у којој се налазе Грађевинска школа и Грађевинско-архитектонски факултет у Нишу носи његово име.

Медведев, Ксенија Петровна (Белавенец)
(1905., Екатеринослав, РИ – 2000., Ниш, СРЈ)
Инжeњер архитектуре и педагог

Потиче из познате породице поморских официра и научника. Отац Петр Иванович Белавенец био је 1905. на високом положају на двору Николаја II Романова, а Ксенију крсти царица мајка Марија Фјодоровна. Са мајком, пијанисткињом и професорком музике Љубов Гавриловном Страховском, и очухом, арх. Сергејем Дмитријевичем Страховским, емигрира из Екатеринослава, у чијој околини имају велико имање. По доласку у КСХС, 1920., наставља школовање на Харковском девојачком институту у Новом Бечеју, а 1925. уписује студије грађевине на Техничком факултету БУ. Убрзо прелази на студије архитектуре, које успешно завршава 1932. Са супругом Александром Медведевим у периоду 1930–35. изводи радове на изградњи Банске управе и Банских двора у Бањој Луци. По доласку у Ниш, ради у пројектном бироу свог супруга (1935–41.). Запажена је као архитекта још својим дипломским радом (Пројекат Банске управе, 1932.). Вредан је сарадник свог супруга и поборник савремене архитектуре стила «модерн». Учествује у пројектовању великог броја вила, палата, стамбених, јавних и индустријских објеката, израђених у приватном пројектном бироу у Нишу. Учествује у пројектовању већег броја реализованих стамбених и јавних зграда, палата и вила у Нишу и другим градовима, у сарадњи са својим супругом. Учествује у разради више значајних нереализованих објеката: Банска управа и Бански двор у Бањој Луци (конкурс 1930.), Вакуфски дом у Нишу, Зграда Црквене општине у Нишу (конкурси 1938.), Бановински хотел у Нишкој Бањи (1939.). Професор је више стручних предмета у Техничкој школи у Нишу од 1946. до пензионисања, 1971. године.   

Мељников, Иван Јустин
(27.8.1896, Санкт Петербург, РИ – s. a, s. l)
Иконописац

Образовање стиче на Императорској академији ликовних уметности у Санкт Петербургу. После грађанског рата долази у КСХС. Као добар познавалац икона, брзо је спознао и изучио српски средњовековни иконопис и зидно сликарство. То му омогућава наклоност и подршку званичних црквених власти, па је, од свих руских сликара између два светска рата, био најплоднији, са преко 7 000 зидних слика и икона. Велики утицај на њега има епископ Николај Велимировић, који му омогућава да обиђе манастире Охридско-битољске епархије. Први иконостас урадио је 1921. за цркву Светог Николе у Наколецу на Преспи. Аутор је иконостаса у манастиру Руденици, икона и фрески у цркви Светог Николе у Струги, фрески у Калишту код Струге, иконостаса за параклисе Светог Наума и Светог Климента у метоху манастира Светог Наума у Битољу, икона у цркви Светог Атанасија и фрески у Краљевској капели у манастиру Светог Наума, икона и фрески у црквама Свете Петке, Свете Недеље и Пресвете Богородице у Битољу, три иконостаса у Манастирцу код Дебра, у цркви Светог Теодора Тирона у Српцима код Битоља, фрески у Светог Илији у Жвану, у Светог Николи код Сопотнице, у Светој Петки у Маловишту, у Каћеници, иконостаса у Светом Прокопију у Тијању, у Светом Ђорђу у Котражи код Чачка, у цркви Вазнесења у Осечини код Ваљева, фрески и иконостаса у Преображењу Овчарском. Аутор је иконостаса и фрески за Богородичину цркву у Чајничу. Са Наумом Андрићем учествује на конкурсу за израду живописа у београдској цркви Светог Александра Невског. Када се 1934. Николај Велимировић вратио на трон Жичке епархије, започели су радови на обнови манастира Жиче. Епископ га ангажује да изради иконе за иконостасе параклиса посвећених Светом Стефану Првомученику и Светом Сави Освећеном у Спасовој цркви у Жичи, као и иконе за иконостас у малој цркви Светог Саве у манастиру Жичи. Мељников је истакнути ликовни педагог у области иконописа. У Битољу има свој атеље, кроз који је прошло више од 50 ученика. Посебно се талентом истицао српски иконописац Младомир Тодоровић. На изради сценографије за Народно позориште у Битољу ангажован је 1945. После одласка у Америку, наставио је са израдом иконостаса за српске православне храмове. Насликао је 40 икона за иконостас у цркви Светог Саве у Њујорку, 1962. Аутор је иконостаса у цркви Светог Николе у Џонстауну у Пенсилванији 1965. и икона за иконостас цркве Успења Пресвете Богородице у Виндзору у Канади. Највероватније је умро и сахрањен у Америци.

Минцлов, Сергеј Рудолфович
(1870., Рјазањ, РИ – 1933., Рига, СССР)
Педагог, писац, библиофил

Од 1918. живи у Земуну, где пише романе и успомене. У Новом Саду 1921–26. ради као директор и предавач историје у Руској реалној гимназији. Из Новог Сада сели се у Летонију. Аутор је око 60 веома популарних књига.

Михневич, Данил Николаевич
(23.4.1890., Саратов, РИ – 1979., Зрењанин, СФРЈ)
Гимназијски професор

Родио се у породици наследног племства. Оставши рано без оца Николаја Осиповича, који је погинуо као грађевински инжењер на градилишту железнице код Москве последњих година 19. века и без мајке Варваре Абрамовне, професорке клавира, која је умрла 1900., растао је код деде Осипа. На његово касније опредељење је вероватно утицао уџбеник Аритметика, Лава Толстоја, са којим се деда дружио. Завршио је основну школу у Саратову 1900. и гимназију у Харкову 1909. са одличним успехом, када је уписао математику на Харковском универзитету. Августа 1915., као апсолвент, мобилисан је и прелази на Кијевску војну академију (инжењерац). Демобилисан је 1918. када завршава математику на Харковском универзитету. У Харкову му предаје и Николај Салтиков. Као наставник ради у трговачкој школи у Олшанима, затим на Учитељској школи у Белгороду, да би крајем 1919. стигао у КСХС. Постављен је за наставника математике у Гимназији у Подгорици (1920–22.), затим у Јагодини (1922–25.) и у Женској гимназији у Крагујевцу (1925–41). Изгубљену диплому из Харкова признао му је БУ 1930., када је положио и професорски испит (1931.) и почео да се бави науком. Докторирао је 1934. на БУ, под менторством Михаила Петровића. У октобру 1941. због душевног слома после стрељања ђака и професора, премештен је у гимназију у Панчево (1941–43.) а затим у Петровград (Зрењанин, 1943–53.), где је и пензионисан. У неколико радова произашлих из докторске дисертације бавио се парцијалним диференцијалним једначинама, настављајући радове свог учитеља Салтикова. Бавио се и школском наставом математике, објављујући прилоге као Данило Михњевић. Почасни је грађанин Макарске (1929.).