Од победе преко примирја до пораза

Јуче је обележена стогодишњица од победе у Првом светском рату. Први светски рат је један од највећих сукоба у историји света, било је петнаест милиона жртава, а слика Европе је после тог рата измењена. Пала је царска Русија и подигао се комунистички Совјетски Савез, пало је Немачко, Аустроугарско и Турско царство. На Балканском полуострву је створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Срби су у том рату изгубили трећину становништва, а пробој Солунског фронта је био од огромног значаја за укупни исход рата.

Јуче је у Паризу, и Француској, у којој је већ две године на снази ванредно стање, обележен врхунац робовања глобалистичком тоталитаризму и политичкој коректности. Прво, то није никакво примирје, већ победа, и то победа над онима који су двадесетједну годину касније поново покушали да покоре Европу. Зашто се онда и 9. мај не слави као дан примирја? С обзиром да су церемонији присуствовали и представници поражених држава и то се може разумети као нека врста поруке мира, али зашто се мења назив прославе? Да се не би увредили Немци, који су поражени и то два пута у свом покушају покоравања Европе? Или је овако, можда, Немачка “на кварно”  после сто година поразила победнике? Без борбе – јер у борби увек губи, а побеђује уз лукавост и бирократску превару. Овакво понашање, пре свега Француске, не би требало да се тиче Србије, али и Србија је постала саучесник у овом новом прекрајању историје, истом оном чија је и сâма жртва. Али, када се мало боље размисли, шта се и може очекивати од Француске након смрти Генерала Дегола? Данас у Јелисејској палати седи мали Квазимодо, “wanna-be” Наполеон, содомит, који Француску блати отварајући врата председничке палате полно поремећенима, дилерима дроге и осталима, који би, да је правде у Француској, били у затвору, а да је правде, Макрон не би ни био председник. То је случај са многим државама, на чије чело је глобалистичка квази-елита поставила климоглавце и неспособне, комплексиране и недостојне функције председника. Јасно је да се на тај начин унижавају и сâме те државе.

Председник Француске, карикатура од председника,  данас је решио да заблиста пред светом, али питање је, у ком светлу? Победу прославља преко примирја поразом, а Србе је очигледно приложио на жртвеник? Срби и јесу увек жртвовани зарад опстанка Европе. За ових сто година, за сваку нашу победу савезници су сервирали три пораза. И тако за прославу у Паризу једном народу који је процентуално дао највеће жртве сервирана су три пораза. Прво званична Француска поставља заставу квази-ентитета “Косово” и позива на прославу “председника” тог квазенитета, терористу и трговца хероином и људским органима, Хашима Тачија, што је ‘прст у око’ својим савезницима у победи у Првом светском рату. Друго, зашто председник Србије не стоји у првом реду на прослави, што би по протоколу и симболу тадашњег савезништва тако требало бити. Ако и не стоји у првом реду, чиме је то заслужила председница Хрватске, државе која тада није постојала, а њен народ је у великом броју ратовао на страни Немаца, а то исто урадио и двадесетдве године касније. Можда зато је јер је Колинда НАТО официр? Ако је због тога, онда је ова прослава још већи промашај. Из свега овога се види шта нам желе и шта нам поручују тадашњи савезници. Споменик Француско-српског пријатељства у Београду је већ одавно изгубио смисао, а можда би било лепо и да се склони одатле и врати споменик Карађорђу, који је на том месту стајао до споменика “захвалности” Француској? На чему Србија да буде захвална Француској? За сваки скупо наплаћени метак којим је као помогла Србији да се бори против непријатеља?

Међутим, и српски званичници прихватају пораз. Уместо да се пошаље протесна нота или откаже присуство због довођења Хашима Тачија, врх српске државе говори како не жели да квари односе са Француском пред посету њеног председника Србији. А шта ће њен председник донети у Србију? Још неки уврнути захтев. Уместо да Србија слави победу како доликује, Србија жури у Француску и понизно седи поред шиптарских терориста сепаратиста и балави пред својим непријатељима, такозваним “западним пријатељима”.

Истовремено, француска полиција није допустила Удружењу потомака ратника Србије, чији су представници допутовали у Париз, да положе венац код Тријумфалне капије. На само километар од Тријумфалне капије и даље постоји Авенија Петра Првог од Србије, а на око два километра од Капије су споменици Петру Првом и Александру Карађорђевићу. На двадесетак километара од Тријумфалне капије, налази се српско војничко гробље Тје (Thiais) – тамо су сахрањена 743 српска хероја. Председник Србије се није сетио да оде тамо и положи венац. Било му је важније да води аброве на овој тужној и смешној церемонији пропалог Запада. И, наравно да му је било важније да у ставу мирно слуша наређења за Србију пропалог немачког канцелара Меркел, која ни у својој земљи више не ужива никакву подршку, нити поштовање. Меркел је учинила да Немачку, поред Сједињених држава након Другог светског рата, сада окупирају и лажни мигранти, спремни на уличне ратове.

И на крају, горки шлаг на покварену торту, је изјава и понашање премијера Црне Горе, Душка Марковића који предњачи у прекрајању историје и самопорицању. Душко Марковић изјављује да сви славе победу, само Црна Гора пораз и нестанак са карте света. Он каже да је Србија 1918. године окупирала Црну Гору и тако буквално пљује по јунацима Мојквачке битке коју су тада страдали. Такође, пљује и на свог краља Николу који је објавио рат Немачкој и Аустроугарској и стао уз свој народ у другој држави. Премијер Црне Горе такође даје Србе на жртвеник зарад своје функције и то их даје на жртвеник Шиптарима којима даје предност у својој држави, а окреће се против наследника Петра Цетињског и Петра Петровића Његоша.

Последња дешавања симболички показују шта о нама мисле наши некадашњи савезници, такозвани “западни пријатељи”, али и шта су нам спремили и већ спроводе - то је прекрајање историје, стављање епитета који одговарају више њима него Србима. Време је да српски народ устане у борбу за своју киднаповану државу и да сачува своје народно биће.