Дан примирја, 11. новембар, 1918-2016.

Иако је примирје између Немаца и савезника у Првом светском рату  потписано 11. новембра у Комијењу у Француској, и иако сам, као дечак који је живео у малом граду по имену Хејсвил (Канзас), а затим у граду Вичита, читао све књиге којих сам могао да се докопам о 'Великом рату', никад нисам био потпуно уверен у ужасе рата. То само док нисам отишао у посету Дахауу. Иронично, тада сам разумео значење Дан примирја. А, то је имало везе са жртвом заробљених совјетских војника који су умрли тамо у Дахауу…

Тамо сам отишао са, сада већ бившом супругом да види како се хуманост понаша у најтежим и одвратним условима и када су на делу злоупотреба и нетолеранција, у политичком и културолошком смислу. Док сам ходао стазама које воде до касарне обновљене 1978. - јер сам био у војсци и тада и стациониран у Западној Немачкој - био сам изненађен својом равнодушношћу према разумевању толике смрти. Смрти, која се не може сматрати нормалном. И моја жена и ја, стајали смо паралисани анксиозношћу, обилазили смо бараке редом, читали плакате о нечувеним ужасима који су се тамо догађали. На крају смо у продавници концентрационог логора купили књигу о историји Дахауа, почео само мало да читам о онима који су тамо патили и о онима који су се борили да, како год умеју, преживе у Дахау, јер су хтели да буду живи, по сваку цену.

Онда сам прочитао једно поглавље у коме се спомиње како се група заробљених совјетских војника добровољно одрекла сопствених живота уместо неких Јевреја које је требало да стрпају у неку гасну комору тог дана. Стајао сам тамо испред књижаре у Дахауу, укочен и испуњен емоцијама које до данашњег дана не могу да опишем. Одједном сам знао да ја нисам био војник, него глумац у сопственој фарси… почео сам да размишљам о детињству и младости и о свим књигама које сам читао о Великом рату, Првом светском рату, и како заиста ништа не знам о сâмом рату, а камоли о дубљим аспектима људског стања. По повратку у Гибелсад, мало немачком место одакле је вођа Немачких сељачких ратова, имао сам проблем да се прилагодим ономе што сам доживљава је 'стварни' свет. Сећам се да сам био болестан око два дана и само сам размишљао о томе како су ти совјетски војници дали своје животе за друге људе које нису знали и, давањем својих живота, они су, такође, одустали чак и од могућности да икада поново виде своје најближе у Русији. Никада нисам поново био исти човек, након читања о жртвовању тих совјетских војника у Дахауу.

Сећање на рат, сећање на оне који умиру у биткама, у било ком тренутку борбе је свето, ако се разумеју у политичком и културолошком контексту.

Мушкарци и жене који су дали своје животе у глобалном сукобу, револуционарном рату, али и у најгорем од свих ратова - грађанском рату - знају више од обичног људског бића о томе шта вредност мира значи, зато што се мир увек плаћа. У наше време сада, у Авганистану, Ираку, Јемену и Сирији, посебно у Алепу, где Сиријска арапска војска и Руске специјалне и ваздухопловне снаге воде битку против Даеша, који не зна за хуманост у рату, ово је цена коју плаћају у херој, за било које примирје које ће доћи до нас наредних година. Онај који жели мир, треба да буде спреман да ратује. Да би било примирја, мора се схватити како би се такав мир постигао - морају се победити снаге фашизма и нео-либерализма који воде рат за светску хегемонију. Ове године, када овде у Паризу где пишем ово, размишљамо о Дану примирја, или било где у свету, треба имати на уму да неки мушкарац или жена леже мртви у блату, у прашини, на каменитом брежуљку, у шуми, или у уништеним градовима какви су Алепо или Мосул, јер су се борили да, можда, просветле људе.