Катастрофа француског судства. Покретање петиције за уклањање споменика је разумљиво.

Прво, одлука Оландовог режима у вези са Рамушем Харадинајем не чуди, када се зна како се Француска понашала према Србији још од деведесетих година. Текст петиције подсећа на то: Париз је подржао санкције Србији, учествовао у НАТО агресији (ипак је један француски обевештајни официр, командант Бинел, сачувао своју част спречавајући НАТО операције помажући српским службама); Париз је, такође, подржао независност Косова и гласао за улазак Косова у УНЕСКО. Ослобађање Харадинаја следи логику претходник поступака Париза.

Ипак, Државни тужилац је првобитно издао позитивно мишљење о његовом изручењу Србији. Промена одлуке је резултат директне политичке интервенције у судском процесу. Српска реакција је разумљива. 

Овом петицијом, Срби покушавају да пронађу начине да се супротставе оваквом ставу: то је снажан симболички гест! Овај споменик је у срцу Калемегдана, који је један од најупечатљивијих делова Београда.  Сâм чин нема дипломатске или политичке последице. Политичке елите које делују у Француској више немају никакав значај, њих историја уопште не интересује.  Још горе: они је презиру.

Ова петиција показује да се Срби сећају, не заборављају историју и савршено су свесни катастрофе француске дипломатије, која је давно постала вазал Сједињених држава, ватрени заступник Атлантизма, који се труди да буде већи католик од Папе. Међутим, српски народ мора да схвати да Француска као земља, то јест њен народ, изузев политичке папазјаније, није непријатељски наклоњен према Србима. Постоји велики јаз између нелегитимне, слабе  "француске" елите зависне од Атлантиста и све већег и већег дела француског народа. То показују Председнички избори, чији други круг предстоји показују да расте поларизација бирачког тела.

Надајмо се да ће ослобађање Харадинаја бити последња срамота француске дипломатије и да ће споменик који симболизује француско-српско пријатељство, ипак, остати.