Поштовани Војводо, изгледа да су мангупи упропастили државу

Поштовани Војводо Степановићу,

Желим да вам се извиним у своје име, јер немам права да то урадим у име свих Срба, а требало би.

Извините што смо вас заборавили, што смо тако бесрамно погазили сећање на једног од највећих српских војсковођа, који нам је подарио слободу и право на сопствену земљу.

Извините што смо олако прихватили оно за шта сте се ви и ваши саборци тако јуначки борили.

Опростите нам, Војводо, што смо дозволили да се границе тако лако мењају, оне које сте ви својом храброшћу и крвљу исцртали.

Опростите што смо дозволили да нам, по ко зна који пут, руше богомоље, а пси разносе кости Ваших, наших храбрих ратника.

Те кости које су по целој држави посејане, те кости које би требало да буду темељ, на којем ће се зидати нова држава а генерације учити поштовању... разнете су олако, исто онако како је нестала и та држава, и поштовање.

Е, мој Степо, извините на овом тренутку у ком Вам нисам персирао, али не зато што Вас нисам поштовао, већ што Вам боље не бих могао ни са хиљаду речи описати шта је следеће због чега Вам се морам све изјадати и опроштај тражити...

Данас се у Вашој родној кући снимају којекакви музички спотови, а по кући парадирају они који нису достојни ни име да им се спомене, они који данас, у никад јачој конкуренцији, представљају кич и шунд.

Пљунули смо на све, у свакога, а, уствари, само на себе.

Све се наопако окренуло, мој Војводо.

Ви као да сте то предосетили када сте након ратова све напустили и отишли за Чачак, када сте прву пензију вратили уз речи: „Мангупи! Мангупи! Хоће да упропасте државу! Враћај паре, момче. Нека барем преполове, шта би са толиким парама...“ 

Изгледа да су мангупи упропастили не само државу, већ и народ. Нисмо ми више, Војводо онај народ који смо некада били.

Храбри, поносни, срдачни, културни, одани... данас су ретки. 

Питате ли се сада где су сви они нестали?

До (и након) краја Другог рата многи су побијени, храбрији у јуришима, паметнији и честитији у чисткама... Србе су системски уништавали и друштво нам прекрајали, обликовали га по туђој мери и за туђе интересе... 

И данас смо дошли ту где јесмо. 

Војску готово да немамо.

Мало ко данас верује да ће се родити неко ко би сутра могао Вас, Мишића, Путника, Бојовића достојно заменити и знам да Вас то посебно погађа... 

Образовани млади људи беже у туђину "трбухом за крухом", одлазе на годину-две, а никада се неће вратити.

Они који су остали, заокупљени су овоземљским проблемима. Гледају како да преживе и у тој борби су спремни да постану све... и да пристану на све...сем да (по)остану људи.  

Извините и праштајте, што смо такви какви смо... 

Извор: Опанак.нет