Србија, цивилизација боли (одломак)

Од царства ка ропству

Срби – православни народ поствизантијског културног круга. Њихова историја почиње у 6. веку, када су древни Словени, преци Срба населили западни део Балканског полуострва. У 8. и 9. веку настала је прва српска држава. А, крајем 12. века, Срби су успели да учврсте српску државу и ослободе се непосредне власти Византије. Средином 14. века, Србија је постала велика држава која је обухватала читав југозапад Балкана.

Врхунац средњовековне Србије је био у време владавине Стефана Душана Силног (1331-1355). Током овог периода Србија је, попут Бугарске, у условима слабљења Византије која је била у грађанском рату између Палеолога и Кантакузина, развила идеју да Срби сада морају да преузму мисију царства и да постану највећа сила у Православном свету и створе српско царство. У време владавине Дупана Силног, то је постала готово званична идеологија.  Тако, након победе над Грцима 1345. године, Душан Силни је прозван “богоданим” царем Срба и Грка. На Сабору 1346. године, када је Душан Сили устоличен за цара, уместо дотадашње аутокефалне архиепископије, у Србији је установљена патријаршија. Церемонији је присуствовао и бугарски патријарх Симеон. На кованицама које су тада исковане, са ликом Цара Душана Силног, писало је: “rex Rasie, imperator Romanie” - “цар Рашке (тако се звао северни део земље, где су живели етнички Срби) и владар Рима”. Након смрти цара Душана, држава је растурена. Године 1389. настала је катастрофа...

Милорад Павић: Срби нису знали да пливају

Најсјајнијим представником српског идентитета у његовој сложености и вишедимензионалности тог сложеног израза, је српски писац Милорад Павић (1929 - 2000), чији радови помажу да се боље разумеју, како српски Dasein, тако и неке од особина Логоса Србије, посебно из историјске перспективе. 
 

Павић у својим романима и причама реконструише контекст у којем се развијао српски идентитет. Овај контекст је био први византијски културни простор, који обухвата земље које су наследиле византијску мисији – пре свега словенске народе, Србе и Русе. Павић врло прецизно бележи геополитички идентитет византијског и пост-византијског света као израз цивилизације копна - Рим, а не Картагина, копно, а не море. У том смислу, његова геополитика строго се уклапа у Проклов модел, који је у супротности са божанственим Атињанима и титанским Атлантистима у коментарима Платонових дијалога Критија и Тимај. Византизам, а тако и Руси и Срби (овде се могу додати Бугари, Румуни и Грузини), су блиски цивилизацији копна – штавише, њено су језгро.

У роману “Друго тело” Павићеви хероји о овоме говоре потпуно јасно, и то, на посебно поетски начин:

- Византинци – то су Грци који су заборавили како се плива.

- У ком смислу?

- Византинци су заборавили да су некад били Аргонаути и да је Грчка на обалама мора. Поред тога су заборавили како се град ебродови и зашто су им потребни. Византија никада није иала флоту. Да би се хранила престоница, житарице су из Бугарске превожене у Константинопољ у изнајмљеним венецијанским галијама. А, најважније делове овог града, Галате, који иде ка заливу Златни рог и тако штити Константинопољ од прилаза са мора, изградили су су Ђеновљани за потребе њихове трговачке флоте. Не изненађује да су јаки зидови Константинопоља били на удару оних који су имали бродове. На удару две моћне флоте – венецијанске и турске. Али, ни то није све. И друге државе, које су биле у саставу “византијског

Commonwealthа”, како сте га назвали, дакле, Србија, Бугарска и Русија, су се такође бојале слане воде као изворног греха.

- А Дубровник?

- Добро питање. Дубровник је друга прича. У Средњем веку су сви српски краљеви градили Дубровник, желећи да преузму ову малу, али дипломатски и комерцијално моћну римокатоличку републику на Јадрану, која је била поуздана за чување злата (као Швајцарска у наше доба), са одличним географским положајем и великом трговачком флотом.  одлична географска локација и главна трговачка флота. Међутим, све српске опсаде Дубровника су доживеле крах из истог разлога.

- А то је?

- Срби нису умели да пливају.

- Шта то значи?

- То је, наравно, метафора. Ниједан од српских средњевековних владара није имао флоту. што је бесмислено ако неко прави опсаду града - грађани Дубровника су са мора добијали све што је било потребно да преживе и да одбију нападе са копна. Исти је случај са Русијом. Руску флоту је изградио Петар Велики, и то не на мору, већ далеко од мора, на континенту, на речном бродоградилишту у Вороњежу.

…

Овај одломак даје веома добар увид и добро описује византијски слој српске културе. "Срби не умеју да пливају." Ово је признање дубоког идентитета копна Византинаца и поствизантинаца, и како се у геополитичком смислу ради о “копненој цивилизацији”, тако се у смислу културалног типа ради о преовладавању традиционалних вредности, херојства, вертикалне хијерархије, конзервативизма, итд.. и ова изјава има и дубоки филозофски смисао. Српски идентитет је  идентитет Рима, а не Картагине, и по тој аналогији – Традиција, а не Модерна.  Наравно да у древној и модерној српској историји не одговара све овој Павићевој идентификацији, али је главну линију византизма он одредио потпуно тачно.