Шта се скувало у босанско-бошњачком лонцу?

Политичко Сарајево успјело је у последње вријеме да поквари или додатно наруши већ поремећене односе са центрима у земљи, региону, па и на ширем плану.

Поред пословично лошег и све лошијег односа са Додиком и Бањалуком, већ дужи период хладних односа са Београдом, нарушени су односи и са странакама Савеза за промјене након апелације те одлука Уставниог суда БиХ у вези са оспоравањем обиљежавања Дана Републике Српске, премда без ових странака, које су као партнере одабрали из Федерације и западних испостава моћи, власт на нивоу заједничких органа БиХ не би била могућа.

Бошњачка владајућа коалиција СДА-СББ нарушила је односе и са хрватским политичким фактором у Федерацији, због многих спорних питања, на примјер у вези са стаусом Града Мостара или опорезивањем кладионица. Недавна изјава предсједнице Китаровић о радикализиацији Ислама у Босни, донијело је поновно наелектрисање између бошњачког Сарајева и Загреба.

Евро-атланска контрола правног и политичког система 

Док се политичко Сарајево у спрези са правосудним институцијама под контролом интервенционистичо-мондијалистичких апаратчика свим силама упире да докаже надмоћност над Бањалуком, већ мјесецима не засиједа Парламент Федерације БиХ, док су на чекању многи закони на државном нивоу, као онај о увођењу акциза на нафту и нафтне деривате. Због тога пријети угрожавање аранжмана с ММФ-ом, од чега опет зависе буџети.

Такође и унутар владајуће коалиције СДА-СББ односи су нарушени, те осим у сфери личних односа двојице лидера – Изетбеговића и Радончића, тако и по питању неких битних нијанси око оријентације земље. СДА под контролом Изетбеговића за сад још некако покушава да балансира између лојалности супротстављеним – Ердогану и западним глобалистима, док у СББ-у заговарају искључиву оријентацију ка Западу. Напосе, због изразито блиских односа с Ердоганом, политичко Сарајево, оличено у СДА-СББ коалицији нарушило је односе са Западом, а то се види и по понашању сарајевског НВО сектора на њиховој платној листи, страних организација и амбасада, по гласовима са традиционално, без алтернативе па и примисли, прозападно усмјерене интелектуалне јавности.

Такозвана „љевица“ у Бошњака и грађанских „Босанаца“ је заправо неколико неолибералних странака, наводно лијево од центра, а по питањима отварања дијалога о до сад неријешивим питањима у Федерацији са политичким представницима Хрвата далеко су ригиднији од такозване деснице, исто неолибералних странака, наводно више конзервативно усмјерених и дешње од центра. У много чему ове тзв. лијеве странке труде се да звуче дешње, ригидније, и непомирљивије од било које тзв. десне странке тренутно на власти и по питању односа са Републиком Српском, или било каквих разговора о било чему што и мирише на трећи ентитет за Хрвате, захтјев за посебном изборном јединицом или каналом за Хрвате, односно на све што, како они кажу значи„даљу подјелу“, оптужујући често десне за издају и слично.

 

Кодекс политички подобног новоговора

Политичке странке са сједиштем у Сарајеву успоставиле су кодекс политички подобног новоговора и начина мишљења према којем је „подјела земље“ највећи злочин, премда је ствар одавно завршена. Та политичка утопија често је условљена једном врстом емотивне уцјене, на основу ратне пропаганде, домаће и стране, пресудама Трибунала у Хагу и исконтруисаних „истина“ о ратним збивањима у комбинацији са подсјећањем на жртве, потцртавајући увијек и готово у свакој прилици „неправедност“ дејтонских рјешења.

У лавиринту између намештаних пројекција, глобалистичких заваравања, обећања и куражења лијепим ријечима, са пиједестала једино исправне визије земље, политичко Сарајево и на власти и у опозицији довело је народ и територију са које добијају гласове у политички ћорсокак, како на унутрашњем, регионалном, тако и на ширем спољном плану.

Комплетна политичка сцена осакаћена је вишедецијским кљукањем униполаристичком идеологијом, страним интервенционизмом, самодопадношћу и мимикријом да је дејтонска БиХ само пролазна фаза до успостављања опет неке регионализације као да се деведесете уопште нису десиле. Наду да ће „међународна заједница“ на челу са Америком смјењивати, хапсити, уклањати неподобне или мијењати устав земље новом међународном конференцијом, по укусу политичког Сарајева и Запада, распршује будући историјски силазак неолибералних империјалистичких јастребова са свјетске сцене.

Занемаривање односа са представницима остала два конститутивна народа, несклоност компромису управо због очекивања да ће западњаци притиснути и ријешити неки проблем у БиХ, оставиће Бошњаке и грађанске Босанце у потпуној изолацији и маргини не само великих промјена у свијету, него и у сопственој земљи и региону, несхваћене, саме, љуте и фрустриране собом и односом других, док шћућурени у својој фантазми чекају неку нову интервенцију против сународника и комшија.

Са њима ће на крају опет остати да живе и договарају се, без скривања под сукњом протекторско-окупацијских структура у земљи.

Извор: Принцип