“Тресла се гора, родио се миш”

Тако се код Срба каже, када неко дигне неку галаму и халабуку ниокочега. Или, када се о нечему претерује. По ко зна који пут се испоставља да англосаксонско лудило нема границе. Уопште није важно да ли се зове НАТО, ЕУ, САД или УК и преко којих речи и појава се манифестује. Можда је могуће на неко време направити збрку људима, и шта која реч значи и шта ко под тим подразумева и како шта разумети када речи не значе исто свима. И, што је најважније, шта је ко разумео и зашто.

Англосаксонска машинерија за ратове разних појавних облика вршља већ дуго по Балкану, а посебно по територији бивше Југославије – пре распада СФРЈ, нико у “развијеном” западном свету није ни спомињао Балкан, као регион. Балканско полуострво је било географски појам, не геополитички. Са Балканом као геополитичким појмом се завршило после Балканских ратова. Онда се одједном, након готово сто година, поново појавио Балкан, као чисто геополитички појам, јер је био потребан “развијеном” и “цивилизованом” англосаксонском свету. А када су након ратова деведесетих и Дејтона ствари кренуле неочекиваноим током за програмирано англосаксонско лудило, уведен је још један нови термин – Западни Балкан. И сада се и он раби. Не још дуго, изгледа.

То слуђивање речима, појмовима, производња лудила и сукоба, изазивање немира и непријатељстава, вештачко стварање граница, као у Африци у 19. веку, када су се колонизатори играли, као да играју Монопол, уопште не престаје. А, Монопол јесу играли. И данас га играју.

Цепкање Балкана по свим шавовима, од националних, до религиозних па до друштвено-историјских и културолошких никада никоме није донело ништа добро. На крају крајева, неће донети ништа добро ни онима који ово не раде због балканског добра, него због свôг. Али, шта је уопште добро за оне који желе лоше? Опет су хтели да изаберу Србе да им играју лоше момке и дежурне кривце у бесмисленом холивудском спектаклу.

Англосаксонска ратна машинерија не одмара. Војно-индустријски комплекс - данас озбиљан сектор међународне трговине, као да продаје робу широке потрошње, затим производња хероина и синтетичких дрога, трговина људима и људским органима, обојене револуције, безбојна бирократија, крваве руке, државни удари преко легитимних институција државе (парламент, на пример), Евровизија, ФИФА, Оскар, МТВ награде, забрана производње меда и лековитог биља, генетски модификована храна, убијање нација, њихових језика и култура, промовисање содомије и педофилије... све ово су елементи машинерије за изазивање исконског страха, разних несвесних страхова за растакање људских живота и људских душа, које треба да постану лак плен за англосаксонски вампиризам.

На Блиском истоку, англосаксонска некултура тестира нове колонијалне моделе, а на Балкану их примењује. На Балкану англосаксонска машинерија тестира ново оружје, а на Блиском истоку га примењује.

Није ни чудо да је овог пута, један од мамаца за још једно понижавање становништва на Балкану био неоотомаски пројекат полуделе Турске, чија се отоманска империја протезала од Блиског истока до Балкана. Чак и ако је петстогодишње присуство Турака на Балкану оставило трагове у националном идентитету - култури, језику, обичајима, политици, организацији, итд., било је немогуће да се из људи истисну особине које их дубоко и јако везују за вековима стару припадност, која се преноси генерацијама. Збуњивање је могуће донекле, али здрав разум је немогуће угушити. Зато англосаксонска некултура и инсистира на производњи робота – јер са њима нема таквих проблема, нема непознатог “инпута”, па онда нема ни неочекиваног “аутпута”.

Али, српска држава је постојала и пре него што постоји “откривена Америка”, од 1492. године. Српски народ није ишао у прекоокоенска освајања, бацао бомбе из далека, да може брзо да побегне. Српски народ је увек бранио своју територију, која, иако се временом смањивала, то није значило да не постоји, или да не треба сачувати оно што је остало. Српска војска је неколико пута спасавала Европу, од разних непожељних најезди. Сада та иста Европа иде против себе и, уместо да спасава себе, слуга је Енглезима и Јенкијима који, ако се строго географски посматра, ништа немају са Европом као територијом.

Као што се разваљивање руско-немачких односа већ дуго спроводи да Европа не би могла да се споји у кохерентну континенталну геополитичку и културолошку целину, у савез нација и држава које једна другу поштују и помажу, тако се Балкан држи у непрекидном стању могућег рата, како се древни и заборављени Исток и Запад Европе не би и даље разумели. 

Зашто англосаксонска машинерија не воли Милорада Додика? Зато што каже “Не” америчком амбасадору који му тражи да руши српску цркву. Зато што каже “Не” када му траже да се Република Српска одрекне било каквог обележја самосталности и државности у односу на строго контролисани америчко-енглески протекторат, Федерацију БиХ. Зато што се не боји да у дану, када се пред његову државу и пред његов народ поставља ултиматум капитулације, када се покушава јавно извргнути руглу и Република Српска и он, изађе на улицу и запева. То слуге англосаксонске (скривене под именом “европска”) бирократије не могу разумети. Овог пута им нису помогли Сорошев новац и Сорошеви роботи, испрограмирани да се пробуде и почну да се деру истог тренутка када чују речи “српска држава”, “српски народ”, “српска земља”, итд. Овог пута им није помогла ни медијска машинерија Дејвида Петреуса, бившег директора ЦИА, коју он има у Србији - новински папир и бајтови на Интеренту трпе све, па чак и производњу хистерије. И, добро је да папир и бајтови могу да истрпе све и, да се овог пута, програмирани сценарио није остварио. Нису могли да им помогну ни вахабије са Мањаче, које англосаксонска машинерија смрти узгаја тамо још од деведесетих (уз директну и непосредну помоћ званичника Стејт Дипартмента, инсталираних у институцију Канцеларије високог представника, тзв. OHR, уз директну помоћ свих енглеских познатих и непознатих служби). Они немају нити “инпут”, нити неки “спољни” капацитет да разумеју, нити да у складу са тим делују. Они имају само спремну ратну машинерију, они знају шта са страхом – знају како да га изазивају, да га шире и да га одржавају. Они не знају шта са онима који их се не боје.

Милорад Додик им је показао да држава не мора да се прави баш онако како су они замислили, да држава може да ствара свој темељ, чак и када Англосаксонци инфилтрирају разне своје “шаптаче”, “изворе” и “независне аналитичаре”. Да претње и уцене не пале код људи на које нису деловале (и никад ни неће деловати) разне методе неуролингвистичког програмирања, испирања мозга, наметања опскурних вредности преко контролисаних масовних медија. И, да било какве испрограмиране и вештачке створене структуре, као што су ЕУ, САД, НАТО не могу да ураде ништа тамо где постоји отпор здравог разума и свест о томе ко је где, због чега и докле тако.

Срби у последњих сто година од такозваних западних “савезника” нису видели ништа добро. Западни “савезници” су Србију бомбардовали чак и када су били “савезници”. Срби су за време НАТО бомбардовања видели, погодили и срушили невидљиве НАТО авионе. Од тога великом броју НАТО војних “стручњака” и данас није добро. Зато су Американци купили железару Смедерево, таман на толико да истопе војну опрему која им је, уз све машинерије, од војне преко бирократске до медијске за ширење страха, ипак нанела значајне губитке. У истој мери ће бити годинама бесни, што у суботу нису успели да од Републике Српске направе кланицу у којој би се Срби сукобили међу собом. Од суботе, англосаксонску машинерију само може поново од Срба да буде страх, као и пре сто година. Овог пута, “периферија” српске државе, показала је “матици” како се поступа са ратним хушкачима, који прете и уцењују. Јер се зна ко прети и уцењује. Само кукавице. Чак и када иза њих стоје међународне организације, моћна војна машинерија, европска бирократија, америчка бирократија, разне слуге и продавци сопствене земље зарад мало личне, егоцентричне славе. Посебно тада. Срби у Републици Српској, на челу са својим председником и снагама безбедности су показали како против кукавица, плаћених квазипатриота и ратних хушкача код куће и у комшилуку. Њих увек треба извргавати руглу. Понекад спортом, понекад непревазиђеним војним доктринама великих српских војсковођа, понекад рушењем “невидљивих” авиона, а понекад песмом.