Босна и Херцеговина: изгледи земље након евроатланског краха

Ера западне глобалистичке доминације у Босни и Херцеговини (БиХ) која је почела ратних деведесетих, војном интервенцијом и слањем више од 60 хиљада војника НАТО да обезбједе провођење Мировног споразума, ипак није донијела ни европске ни НАТО интеграције, премда се чинило да странци у првим годинама након рата могу све, да смијене, уклоне, ухапсе кога хоће, прогласе законе, утемељују нове институције под њиховом контролом, плаћају кога хоће да пише и говори шта они кажу, моделирају земљу како они хоће, па ако хоће и асимилирају је у своје политичке и војне савезе.

Евроатлански друштвени инжењеринг 

Асимилирали нису, али је „религија“ и идеологија коју су немилице ширили тако постала најзаступљенија. Може се назвати „интеграцијском евроисповијести“. Она је углавном неупитна и без алтернативе, и може се слободно рећи да у БиХ не постоји озбиљнија евроскептична струја, ни политичка странка у сва три народа и оба ентитета и то је плод дводеценијских притисака, пријетњи и друштвеног инжењеринга да се омраженој и попљуваној домаћој стврности да нада у наводно сретнију европску будућност, а што се задњих година одомаћило као омиљено обећање водећих политичара, посебно у Федерацији БиХ, али и код неких из Републике Српске.

Али док је у ЕУ стварно владала економска и политичка стабилност, БиХ је била више у америчкој надлежности, а тек касније нашла се пред њеним вратима, ни на видику у агендама и пројекцијама. Када се некако прогурала до чекаонице у интеграцијски ред, године су пролазиле у неиспуњавању неиспуњивих услова, унапријед знаних као неприхватљивих за неку од страна у земљи. Намјерно или не? Слаба процјена и незнање или смишљено дјелање?

А онда је интересантно у години свјетске економске кризе ЕУ са БиХ потписала Споразум о стабилизацији и придруживању који је, опет интересантно, годину пред „Брегзит“, ступио на снагу. Пола године раније заживјела је тзв. „британско-њемачка иницијатива“, која је, тобоже, требалo дати замајац интеграцијама.

И када се и ред за интеграције испразнио, синуло је дакле Берлину и Лондону, а руку на срце прво су се тога сјетили Љубљана и Загреб, да су Босни задали неуиспуњиво, па су драстично смањили критеријуме и почели причати о економским реформама, запошљавању, тржишној привреди, приватизацији и тако слично, као у неком предизобрном памфлету писаног негдје деведесетих година прошлог вијека, у вријеме када ЕУ тек започиње интеграцију с неком источноевропском или средњеевропском земљом.

Осим празних много понављаних обећања: „Врата су вам отворена“, и пословичног европског држања лекција, постављања неиспуњивих услова, вођења на поводцу уз истовремено диктирање понижавајућих услова за домаћу привреду, БиХ за вријеме неупоредиво значајнијег присуства западних глобалиста није постала чланица њихових евро-атлантских структура, што довољно говори о озбиљности и стварним намјерама ЕУ да уопште жели БиХ у своје чланство.

У хетерогеној структури БиХ неки од њених народа и ентитета пословично се увијек опиру гурању у унилатералне и униполарне односе, који нагињу или више одговарају једнима него другима или трећима.

Искуство НАТО бомбардовања осиромашеним уранијумом, очито је било пресудно да Срби и Република Српска у БиХ некако амортизују дводеценијске притиске да уђу у НАТО. Политички представници Бошњака и Хрвата, као и интегристичких, грађанских Босанаца у Федерацији, уз помоћ интервенционистичко-протекторских западних структура нису наметнули евро-атлантску визију државе другом дијелу БиХ.

А геополитичко, и ако хоћете историјско клатно се окреће на другу страну, полако али сигурно. Ни позиција Запада на Балкану након Брегзита и Трампове побједе, више неће бити иста. Или, да будемо директни –Управо је Предсједник Српске Милорад Додик, за кога се сматрало да је амерички играч, примјер како се пролази када већ извјесно вријеме одбијате послушност по диктатима глобалистичког Запада. Од бунтовника 2006. године, деценију касније он постаје практично једини лидер на Балкану који се са предсједником пробуђене, моћне Русије, састаје свако мало на консултацијама.

А то није ни чест случај у региону, нити мала ни безначајна ствар, колико год антидодиковска пропаганда, спинови плаћеничких медија, „аналитичара“ и других обмањивача јавности, плаћених јуесејдовским и парама иних америчких фондова за демократију, њемачких „штифтунга“ и томе слично покушавала то да то што више омаловажи.

Додик је имао ту „сретну“ околност што су САД и НВО сектор на њиховим платним списковима и даљинском управљачу, преко погромашких федералних и неких медија у РС покренули вишегодишњи тотални рат против њега, уз асистенцију западних амбасада, правосудних институција преко којих машу оптужницама и истрагама против неподобних, те се мајсторски прилагодио за ово данашње вријеме када се већ може рећи да од свих лидера из региона он има најбоље односе с Русијом, о којима неки лидери из комшилука могу само да сањају, и отуда још жешћа, још снажнија, али никад провиднија пропаганда и сатанизација.

Гилен и ЦИА 

Ердоганов обрачун са гиленовским пучистима на даљинском управљачу ЦИА, ставили су на муке водство највеће бошњачке странке СДА и њеног предсједника и члана Предсједништва БиХ из реда Бошњака Бакира Изетбеговића. Неизвјесно је још како ће ријешити питање гуленовских школа и универзитета а да, што би се рекло „положи“ и западним глобалистима са једне, и Ердогану са друге стране.

То звучи као све тежи задатак јер нови турски правац полако али сигурно иде све источније, са све више алтернативе узалудном турском путу у ЕУ, али и останку НАТО-у, па је питање колико ће бошњачко водство моћи још да балансира између све удаљенијих – Турске и Запада.

За разлику од Додика, чији је политички курс апсолутно дефинисан и усклађен са реалношћу етаблирања мултиполарног свијета, жељели то неки да прихвате и схвате или не, Изетбеговић још није јасно сасвим показао коме је наклоњенији – Западу или Ердогану, то јесте чији је агент од утицаја. Можда нећемо дуго чекати и на тај одговор.

Имајући у виду све гласнију и практично отцијепљену групу државних парламентараца и других функционера из СДА још само формално чланова странке, а који имају подршку организација из неких земаља Европе, Њемачке и Аустрије на примјер, биће интересантно посматрати како ће Изетбеговић објаснити својим бирачима и Западу своју лојалност новом Ердогану, и колико је у сагласју са врховном политичком мантром у Бошњака – улазак у НАТО и ЕУ, некад блиском Ердогану, али више не.

Ко стоји иза пуча, турске власти су биле јасне и недвосмислене. Спремају ли западни „пријатељи“ Изетбеговићу сличан сценарио и да ли ће „јуесејдовчад“ и разни штифтунзи сада жестоко ударити на њега, као што ударају већ деценију на Додика?

Да ни чишћење гуленоваца са територија под контролом бошњачких власти блиских Ердогану неће ићи глатко говори оцјена ратног министра унутрашњих послова послова Републике БиХ Јусуфa Пушинe (СДА) у интервјуу за агенцију Анадолија. За компанију „US Global Invest LLC“, која је недавно купила гиленовски универзитет „Бурџ“ , рекао је да „дјелује под окриљем Фетулаха Гилена“.

Расцјеп Турске са глобалистичким Западом и Ердоганов обрачун с гиленовцима сигурно усложњава прилике у бошњачком корпусу, доводи у питање однос са западним „пријатељима“ и представља већ реални надолазећи проблем на путу до сад жељених интеграција али можда макар малкице у дијелу народа и елите отвара враташца преиспитивању до сад неупитних и усађених геополитичких стремљења.

Евроатланско замајавање Босне

Евро-атлантска перспектива БиХ дакле није била никад упитнија него данас. Ако с доласком Трампа нестане или макар значајно попусти притисак у правцу остваривања акција о којима не постоји консензус народа и енитета, које често доводе до блокада и криза власти, за БиХ се отварају нове могућности.

Као земља чији народи теже повезивању са различитим, сад већ ривалским и конкурентским центрима моћи, пристајање на једну страну, изазваће противљење макар једне од двије преостале стране у БиХ.

Мултиполарна БиХ унутар саме себе не трпи униполарне концепте, него пуца под њима по скрпљеним шавовима.
Пут ка некој врсти неутралне БиХ, мултилатералне и окренуте на више страна на спољном, те минималне државе на унутрашњем плану, тачније онолике колико је могуће постићи консензусом, консоцијацијским одлучивањем конститутивних народа и њихових ентитета, просто је услов њеног даљег опстанка.

Пораз глобалиста и империјалног атлантизма на америчким изборима, могуће дефинитвно поткопава октроисани евро-атлантски пут БиХ, ако је и до сад то уопште била опција, а не само вишедеценијско замајавање.

Инсистирање на практично пропалом евро-атлантском путу, као да се ништа значајно у ЕУ и на глобалној сцени не дешава, није само налик куповини мачка у врећи, већ је сигуран пут за тензије, сукобе и распад с обзиром да консензус о ЕУ још и постоји, а о НАТО сигурно не. Ствари се такође убрзано мијењају на политичким сценама у ЕУ. Све су популарнији и гласнији суверенисти и противници проширења, па и постојања овакве ЕУ, супранационалних структура, интервенционизма и пројектованог имигрантског мултикултурализма.

Умјесто да се БиХ трпа на једну страну, без сагласности свих конститувних корпуса, зашто не би сви могли тамо куда стреме, преко једне мултилатералне, неутралне, минималне и довољне БиХ у којој ће сви бити и своји на своме и опет развијати односе са ким желе, од чега и читава БиХ и регион може имати велике користи. Не зато што то данас већ можда постаје све раширенија мода, односно откривање топле воде – говорити о мултиполарном свијету, већ зато што БиХ другачије једноставно не може, а да остане цијела, макар из три дијела, мирна и колико-толико функционална.

Могуће будуће границе зоне руског и западног утицаја у БиХ, већ данас свако може предвидјети, а то могу постати нове међудржавне границе на простору бивше Југославије, преко распукнуте Босне, ако не буде памети и настави се с безуспјешном униполарном оријентацијом коју БиХ као међународно призната држава можда неће преживјети.

Извор: Принцип