Православна вјеронаука и дигитализација школства (2)

3. Медицинске импликације дигитализације школства     

3.1. Оно што још више чуди је и да су бројни стручњаци, као што су неуролози и психолози, до недавно истицали и упозоравали на опасност коју могу да имају електронски уређају и бежични интернет (Wi-Fi) на дјечији мозак и психу. Како је кренула ова прича око дигитализације школства, они су напрасно утихнули. Нарочито су говорили о томе како би дијете требало поштедити екрана у првим годинама живота, јер је тада дио мозга познат као «чеони режањ» нарочито подложан утицају ектронских уређаја. А, шта смо ми урадили? Умјесто да код дјеце развијамо жељу за личним дружењем, игром и боравком у природи, ми смо им у 2. разред увели предмет «Дитални свијет».

3.2. Двадесет први вијек је обиљежен експоненцијалним повећањем развоја технологија које омогућавају бежичну комуникацију. Загађењу атмосфере радио и ТВ   сигналима придодата је, не само сателитска комуникација, већ и различити типови вај-фај мрежа. До 2010., у Сједињеним државама је регистровано 285 милиона претплатника мобилних телефона (на нешто више од 300 милиона становника). Процјењује се да у свијету има више од 5 милијарди корисника мобилних телефона, на око 7 милијарди људи. У Србији и Републици Српској број мобилних телефона увелико надмашује број становника. Прије три године, Међународна агенција за истраживање рака (IARC), у чијем су раду учествовали експерти из четрнаест земаља, класификовала је електромагнетна поља која се користе у мобилној комуникацији као потенцијално канцерогена. Анализирајући податке, специјалисти Агенције су дошли до закључка да постоји узрочно-последична веза између зрачења мобилног телефона и развоја малигног тумора мозга – глиома, као и менингеома, доброћудног тумора, који настаје од опни којима је обложен мозак и кичмена мождина. Научници ове Агенције су сврстали мобилни телефон у групу «потенцијално канцерогених» (класа «2B», по класификацији IARC), реферишући на међународни научни пројект Interphone, највећу и најдужу студију која је испитивала утицај употребе мобилних телефона на настанак тумора мозга.

Објављивање резултата пројекта Interphone у Међународном часопису за епидемиологију (The International Journal of Epidemiology), 2010. године, одлагано је током четири године да би у финалном издању рада био изнијет закључак да не постоји веза између употребе мобилних телефона и тумора на мозгу, упркос томе што је ово истраживање показало да млађи корисници мобилних телефона са највишим нивоом кумулативног времена позива и променљивим обрасцима употребе имају 40 одсто већи ризик за добијање глиома. Одлагање објављивања резултата студије и коначни закључак, који је у супротности са сâмим истраживањем, веома је једноставно разумјети: студија која је испитивала узрочну везу између употребе мобилних телефона и појаве тумора на мозгу је коштала 25 милиона долара, а финансирали су је индустрија мобилних телефона и Европска комисија. Резултати студије нису били прихваћени од америчке Агенције за безбедност хране и лијекова (федералног извршног министарстава САД, Food and Drug Administration, FDA), која је трансформисана у сервис корпоративног бизниса због чега је савјесни научници попут Др Риме Лејбоу називају «Fraud and Death Administration» – Управа за превару и смрт.

3.3. У сваком случају, референце у научним и медицинским часописима које представљају стварне доказе о здравственим ефектима изазваним зрачењем мобилним телефонима, пружају мрачну слику будућности наше дјеце.

3.4. Према недавно објављеном научном извештају Environmental Health Trust организације, дјечији мозак апсорбује дупло више микроталасног зрачења мобилних телефона него мозак одрасле особе. Зрачење мобилних телефона које одрасли корисници носе у џеповима својих мајица или панталона, као и особе женског пола, које мобилне телефоне носе у грудњаку, четири до седам пута  веће је од смјерница које је одредила Савезна комисија за комуникације (FCC) у Сједињеним државама. За неупоредиво мања тела дјеце, наравно, нивои ће бити далеко већи.¹

4. Православна вјеронаука у матриксу дигитализације школства      

4.1. Главни циљ рада вјероучитеља Православне вјеронауке је мисија Цркве или рад на развијању духовних и националних вриједности код ученика. Наравно да вјероучитељ треба да поштује и прати достигнућа савременог образовања и да испуњава своје законске обавезе. Према Закону о основном образовању Републике Српске, вјероучитељ има статус који га према свим правима и обавезама изједначава са осталим учитељима и наставницима у школи. Он редовно долази и одржава часове, уредно води педагошку документацију, редовно похађа стручна усавршавања, тамо гдје је то могуће бива и разредни старјешина, итд.

4.2. Међутим, главни оквир његовог рада, дјеловања и размишљања, треба да се заснива на Светом Писму и на Светом Предању Православне Цркве.

То значи да вјероучитељ када улази на час има следеће у виду: сваки  човјек је створен по лику Божијем. Он добија своју егзистенцију кроз саздавање или стварање личним дејством у којем сâм Бог учествује, и тако постаје творевина по вољи Божијој. Он није, дакле, почетни плод рађања од других тијела, нити производ еволуције рађања. Човјек је твар од материје и животворног духа (нефеш) Бога. Без тог даха, човјек постаје материја (Пост 3, 19; Пс. 104, 29-30). Тијело и душа формирају нераскидиву цјелину јер су у егзистенцију доведени истовремено, сједињени нераздвојно, не случајно, привидно или спољашње.

У Божијем плану човјек има вишу, јединствену улогу у свијету. Бог је створио човјека ради Себе. Бог је створио свијет ради човјека, да би га човјек принио на дар Богу. Човјеков позив јесте да господари свијетом, да се клања Богу (Пост. 2, 6) и да буде у заједници са Њим.²

4.3. По заговорницима дигитализације, човјек нема душу. Према њиховом становишту, не постоје нити Бог, нити душа, нити свијест, нити је човјек личност.

Човјек функционише искључиво као једна машина у којој владају искључиво физички, биолошки и хемијски закони. Механизам који уређује те законе у човјеку је алгоритамски. За њих је човјек веома сличан аутомату за кафу. Много компликованији алгоритам него што је то аутомат за напитке, без икакве сумње, али ипак алгоритам.

Људска бића су алгоритми који не производе шоље чаја, него сопствене реплике (као неки аутомат који би, ако притиснете одговарајућу комбинацију дугмади, произвео други аутомат). Алгоритми који управљају аутоматима за напитке раде преко механичких преносника и електричних кола.

Алгоритми који управљају људским бићима раде преко чулних опажаја, осећања и мисли. Исти такви алгоритми управљају свињама, павијанима, видрама и кокошкама.³ Сâмим тим, у човјеку не постоји ништа трансцедентно, нити духовно.

За њих човјек је нешто слично чипу који је припојен на матичну плочу живота. Тај живот траје док трају и горе поменути хемијско-биолошки процеси. Послије тога нема ништа, послије тога слиједи апсолутно небиће и мрак. Пошто човјек не посједује ништа што би га разликовало од комада меса, њега онда треба надградити уз помоћ савремених достигнућа информационих техонологија и генетског инжењеринга. Дигитализација школства јесте мали, али зато и сигуран  корак у том том правцу. Предмет «Дигитални свијет» и електронски дневници, реферални механизми⁴, јесу зачеци свеукупне дигитализације образовног система.

4.4. Када се све ово узме у обзир, какав би требало да буде став Православне вјеронауке према свему овоме? Шта треба да раде вјероучитељи? И доиста, прегршт је питања која наједанпут падају човјеку на памет. Савремене технологије се толиком брзином развијају да је и немогуће дати један свеубухватан и прецизан одговор. У једном тренутку се чини како технологија олакшава учење и даје бржи приступ информацијама, док у другом она полако почиње да открива своје право језиво лице расчовјечења и дехуманизације образовног система кроз дигитализацију и кибернетизацију. Увођење информационих технологија у школски систем имало је прије свега задатак да ријеши проблем мотивације. Свјесни смо да су данашњим младим нараштајима стари облици рада неинтересеантни и стерилни. Фронтални облик рада тј. када наставник уђе и почне да предаје, а ученици нијемо сједе, зијевају и климају главом, данас се сматра превазиђеним и застарјелим. Како би их ангажовали, разбудили и мотивисали, у учионице су полако уведени рачунари, таблети и телевизори. И, за сада, то није проблем. Чак и Православни вјероучитељи могу да имају користи од свега тога. Прегршт је садржаја на интернету који могу вјероучитељу олакшати рад, а ученицима часове учинити занимљивијима (Цртани филмови на тему библијских прича за ученике 2. и 3. разреда; исто то се може искористити и у 7. и у 8. разреду, будући да се изучава слично градиво, али на мало вишем нивоу; кратки видео садржаји у којима се говори о историји хришћанске Цркве уопште као и о историји Српске Православне Цркве, те најважнијм  личностима из наше историје за 6. разред; бројни други видео и музички садржаји, који се могу истористити како би се ученицима учинили занимљивим часови Православне вјеронауке). До овог нивоа, вјероучитељ је дужан да користи достигнућа савремених информационих технологија.

4.5. Са друге стране, вјероучитељ би као богослов Православне Цркве добро требало да испитује духове и тенденције, јер нису сви од Бога (1. Јн. 1, 1). На вријеме би морао да препозна оне тенденције, које за свој циљ имају разградњу и поништавање човјека као онога који је сворен «по лику Божијем». Зато би требало да разговара са руководством школе, са педагогом, психологом, ученицима и родитељима и да им непрестано, на један фин и аргументован начин, указује на све опасности и реперкусије које са собом носи наступајућа дигитализација.

5. Закључак

5..1. Најопасније духовно стање у које човјек може да западне јесте својеврсна апатија према стањима и догађајима који нас окружују. Човјеку је веома лако упасти у замку да помисли да је немоћан пред овосвјетовном машинеријом зла која мрви све пред собом. Свети оци то стање називају унинијем. Подвижничко предање Православне Цркве много говори о УНИНИЈУ (ЧАМОТИЊИ). То је стање духовног мртвила и непокретности. Подвижници га описују као једно од најопаснијих духовних стања и савјетују да се против њега боримо. Основни вид борбе јесте молитва и рад (рукодељање) ora et labora.

Да би се изборио са недаћама и искушењима која се пред њега свакодневно постављају, човјек мора да устане из духовног мртвила, да се окуражи и да им се, уз помоћ Божију, храбро супростави. Искушења која смо навели јесу заиста велика и ако се на вријеме не суочимо са њима, врло брзо би могла нарасти до тако страшних размјера да би тада борба са њима била готово немогућа.

Али, ни тада није крај - што је човјеку немогуће, Богу је све могуће. Задатак вјероучитеља Православне вјеронауке и свих осталих вјерујућих наставника и људи који раде у школама, требало би да буде стварње мреже за заштиту ученика од свих опасности која их вребају. Дигитализација је до сада највећа опасност са којим се суочавамо. Неопходно је препознати опасности и на вријеме одреаговати. Не треба чекати да проблеми метастазирају, јер ће онда њихово отклањање бити далеко теже и болније.

5.2. Као наставници и учитељи морамо захтјевати од Министарства просвете, Републичког Педагошког завода и других релевантних институција детаљно објашњење свега онога што се уводи у школе.

Морамо тражити исцрпан извјештај о томе какав је циљ и сврха тога што се уводи. Свједоци смо великог парадокса да многе наше школе још увијек немају ријешена основна инфраструктурна питања као што су: гријање, квалитетно освјетљење, одговарајући хигијенски услови, а ми причамо о увођењу у школе дигитализације и вјештачке интелигенције. То више личи на ону народну пословицу: Видјела жаба гдје се коњ поткива, па и она ногу дигла.

А да ли је тек неко размишљао о нашим ученицима? Аутору овог текста познати су случајеви са почетка пандемије, када је Министарство просвјете и културе од нас тражило да пронађемо ученике који немају интернет у кући (због слабог материјалног стања) и да смо проналазили ученике који у својим кућама  немају чак ни струју. Даље, морамо тражити да се обавезно уважи наше мишљење тј. да су наведене институције дужне да чују повратне информације које долазе од нас који радимо са ученицима. Морамо на вријеме предочавати родитељима и ученицима шта се дешава у школству. То је наша дужност и обавеза. Још тражити да се у цијелу дискусију укључи и шире друштво. Добро би било ангажовати и медије.

5.3. Јер, ако се ми сами не будемо бавили дигитализацијом, онда ће се она бавити нама, само што она, заузврат, неће захтјевати никакав наш лични пристанак.

Крај

(први део)

***

НАПОМЕНЕ:

[1] https://www.geopolitikamagazin.com/sr-cyrl-rs/analiza/2015-02-19-10-58-57
[2] Брија Ј. , Ријечник Православне теологије, Хиландарски фонд при Богословском факултету СПЦ, Београд 1999. 572-573.
[3]Харари, Ј. „Homo Deus – кратка историја сутрашњице, Лагуна, Београд 2016. , стр. 111.
[4] Програм је настао као резултат потребе да се на јединствен, систематичан и функционалан начин успостави механизам подршке дјеци кроз стварање стимулативног окружења за њихов раст и развој и то путем системског успостављања механизма идентификације индикатора ризика за дијете, унапређења интерсекторског система сарадње и јачања професионалних капацитета стручњака у школама. (извор: https://www.vladars.net/sr-SP-Cyrl/Vlada/Ministarstva/mpk/media/vijesti/Pages/Referalni-mehanizam-podr%C5%A1ke-djeci-u-%C5%A1kol...)