Популизам: власт народа и нова глобална идеја

Популизам је све оно што превазилази глобалне либералне елите

Многи мисле да је ‘популизам’ само пежоративна ознака за спонтано деловање против елита  у Европи и неким земљама и која утичу на пејзаж модерне политике. ‘Популизам’ се најчешће разуме као одсуство доследне политичке идеологије – какве су социјалдемократија, либерална демократија, социјализам, национализам или јасно формулисана републиканска идеја. Штавише, ‘популизам’ се сматра оним што је изван граница идеологије којих се модерне глобалне елите држе.

Данашње елите готово свуда проповедају либерализам. Расправља се једино о томе чега треба да буде више у либерализму - десни део (нагласак на економији, слобода пословања,  велика тржишта, монополи, смањење пореза, итд.) или леви део (родна политика, мигранти, људска права, итд.). Али, у оба случаја, и даље се ради о либерализму (економском, политичком или уопште, либерализму). Све што надилази међе овог широко схваћеног (десно-лево) либерализма, обично се назива ‘популизам’.

Крај историје и тријумф либерализма

Политичка наука, поред либерализма, препознаје и не-либералне, алибералне или, чак, анти-либералне идеологије: национализам (анти-либерализам на десници) и комунизам, социјализам, социјалдемократија (анти-либерализам на левици). Али они нису популистички, јер говоримо о заокруженим погледима на свет (фашистичким, националсоцијалистичким или комунистичким), које је либерализам идеолошки и историјски поразио. Током 20. века, либерализам је прво победио фашизам (заједно с комунизмом), а затим комунизам (у Хладном рату). То је био политички и идеолошки садржај овог века. И, од тада преовлађује  преостала (политички коректна) идеологија, која је искључиво либерална.

Фукујамина теза о ‘крају историје’ се заснива на чињеници да је либерализам историјски победио, јер више нема фашиста или комуниста. Тачније, нити нацисти, нити комунисти не представљају озбиљну и темељну - симетричну - претњу или алтернативу либерализму. Али, будући да су, на планетарном плану, само либерали остали, они немају са ким да се расправљају, немају са ким да заподену идеолошку борбу - све елите свих земаља су либералне, алтернативе су исцрпљене и поражене, оне су завршене и нема више основа за идеолошке сукобе. Сада ће свет, закључио је Фукујама, постати глобално уједињено либерално човечанство под вођством глобалних либералних елита и Светске владе. Политику ће заменити економија. Постојаће једна Светска држава - глобално цивилно друштво, ‘отворено друштво’.

       Фото: Flickr 

Како сматра Фукујама, основа за ‘крај историје’ су две темељне чињенице: крај комунизма, 1991. године и ранији крај фашизма, 1943. и национални социјализма, 1945. године. Касније су и блажи облици национализма коначно уништавани - перонизам у Аргентини, Франков режим у Шпанији и Салазаров у Португалу. Последње идеологије ‘Трећег пута’ у Трећем свету (у духу арапског Баатизма) су недавно пале. Све нелибералне идеологије данас су уништене заједно са њиховим носиоцима - земљама, режимима, политичким системима, економским моделима. Постоји само либерализам са својим праксама и вредностима.

Популизам: либерали постају плен ‘теорији завере’

Почетком двехиљадитих, а посебно у последњој деценији, од 2010, у политици се појављује потпуно нови феномен, који изазива либерализам. Настаје првенствено на Западу, али се непрестано и прилично брзо развија и шири све више и више, по читавом свету. То је почело да се назива ‘популизам’: масовни протести против политике глобалних либералних елита, именовање нових лидера који бране такво становиште и све већи утицај популистичких странака и покрета. Штавише, овај популистички изазов, усмерен строго против либерализма, не долази од комуниста (они више нису глобална сила), нити од нациста (зато јер их нема, фашистички режими су поражени пре више од пола века). Нема нити нацистичке Немачке, нити фашистичке Италије, нити Совјетског савеза. Нема више нелибералних режима, а ни идеологија и политичких система на којима су почивали – сви су се распали, распршили и постали ствар прошлости.

Комунистички режим у Кини се не може сматрати комунистичким, па чак ни ‘левим’, у пуном смислу те речи. У економији, он је заснован на либерализму, а политика се ослања на наглашени национализам и реализам. У сâмој идеологији, све је више конфучијанских мотива који значајно мењају и садржај кинеског друштва. Уз све успехе Кине, овај синкретички и стално мењајући идејни оквир, уз преовлађујући прагматизам, тешко се може сматрати озбиљном идеолошком алтернативом либералима. Штавише, већина аналитичара је раније - посебно током осамдесетих, па чак и деведесетих - веровала да ће либералне реформе кинеске економије природно довести до слабљења моћи Комунистичке партије и на крају ће доћи до њеног укидања, а Кина ће ићи пост-совјетским путем. То се није догодило, али Кина се још увек не доживљава као озбиљна идеолошка алтернатива либерализму.

Фото: White House                                                                                                                                                                                         

Ипак, либерализам има непријатеља - то је популизам. У ствари, ово је не-либерална политика, која није нити националистичка (фашистичка), нити социјалистичка или комунистичка. Па је ова нова појава у политици постала готово увредљив појам. Либерали не могу препознати постојање било какве антилибералне идеологије мимо фашизма и комунизма и покушавају да наметну такво тумачење ‘популизма’, које би овај феномен повезало са новим обликом фашизма или левог анархизма. Либералне елите покушавају да објасне популизам уз помоћ старих идеолошких модли (попут прикривеног фашизма, криптофашизма или прикривеног комунизма, криптокомунизма). Тако настаје нова врста ‘теорије завере’ у коју либерали сада верују (то је раније био предмет веровања маргиналних - често екстремистичких друштвених група).

Италијански Зелено-жути покрет и Жути прслуци: против либералног Центра

У ствари, ради се о нечему потпуно другом у популистичким покретима. Да, популизам јесте одбацивање либерализма . И; да, тачно је да је ово побуна против глобалних либералних елита. Ово је оштро и темељно - свесно - неслагање са свиме што либералне глобалистичке елите кажу и чине. Популисти јасно и гласно схватају да им нису прихватљиве нити либералне теорије, нити последично, деловање одоздо према горе, већ је важна примена тих резултата у пракси. Будући да су  пораст миграција, мултикултурализам, родна политика, постхуманизам (и трансхуманизам), распад традиционалних породица и промоција нових технологија (виртуализација, вештачка интелигенција итд.) саставни делови либералне идеологије, а трошкови увођења свега овога у друштво изазивају незадовољство – па је потпуно логично да се разлог за незадовољство види у либералима. Дакле, популистички протест је усмерен против конкретног деловања либералних елита и, што је најважније, против њиховог погледа на свет.

Побуна популиста у Италији је довела до стварања жуто-зелене владе, Димајо-Салвини (леви популиста Димајо из Пет звездица и десни популиста Салвини из Лиге). Упркос различитости основних поставки Пет звездица и Лиге, предмет њихове заједничке мржње и потпуног одбацивања је либерал Ренци, истакнути представник глобалистичког центра, либералне демократије. Слично томе, у Француској се Жути прслуци - нити десни, нити леви - бескрајно буне против Макрона, који је отелотворење либерализма. Ко је Макрон? Он је механички модул који нема сопствено становиште, него отеловљује општу стратегију глобалних елита. На челу Француске данас је безлични, нарцисоидни и обични Ротшилдов  функционер. Французи га одбацују и због неефикасности његове политике, али и због његове бахатости и његовог аљкавог дискурса. Али, оно што је најважније, њега одбацују због либерализма. Макрон чак и није либерал, он је либерализам сâм. Он је у толикој мери НИКО  (и као политичар и као особа), да либерализам кроз њега неометано пролази, готово као вештачка интелигенција.

Популизам не жели да буде нити лево, нити десно

Па, шта је, онда, популизам? Шта је тај феномен, који се супротставља либерализму, а није нити комунизам, нити фашизам? Ово је најзанимљивије. Они који пажљиво и промишљено прате овај процес на Западу, признају да је популизам нова појава. Слажу се да је заиста погрешно, превише поједностављено и нетачно описивати популизам као криптофашизам, криптокомунизам или, чак, као њихову комбинацију. Теорије завере и стари клишеи, примењени на нове појаве, само искривљују слику, збуњују и не дозвољавају да се разуме суштина. Не, ово је потпуно другачије, јер се ради о феномену који категорички и сасвим свесно одбија да буде објашњен на идеолошки начин, какав диктира политика Модерне.

Популизам не жели да буде означен као левичарски, нити жели да буде марксизам или социјалдемократија - и то је веома важно. Популисти то одбијају – а себе не виде као носиоце конвенционалне политичке идеологије западњачке левице. И то је карактеристично за све левичарске популисте - од Пет звездица (Италија), Меланшоновог покрета (Француска), покрета Саре Вагенехт (Немачка), Подемоса (Шпанија) или присталице Талси Габард или Берни Сандерса (Сједињене државе).

Али, исто тако, већина популиста не види своје место у класичној десничарској, националистичкој идеологији. Популисти не желе да буду у праву, не желе да буду националисти, а још мање желе да буду фашисти. Међу њима постоји упорно одбацивање миграција, постоје одређени елементи национализма, али они не преовлађују, нису кључни, али су карактеристични за многе европске раднике који мигранте одбацују, не из културолошких и етничких разлога, већ из економских разлога. Неки од популиста одбацују исту неограничену миграцију из културолошких разлога, али без икакве везе са национализмом, а још више са расизмом или ксенофобијом.

Захтев либерализму није само поводом миграција. Захтеви се тичу и неучинковите политике и кризе средње класе која не напредује, него назадује, тичу се и недостатка погледа на свет,  угушујуће премоћи великих монопола над реалном економијом, а тичу се и родне политике која перверзије изједначава са нормалним. У Француској, на пример, противници легализације истополних бракова су се окупили и сакупили више милиона долара у оквиру протеста ‘Manif pour tous’. То су, у највећем броју, били најобичнији Французи. На оваквим скуповима и у оваквим поворкама идеологија уопште не постоји - легализација истополних бракова изазива политичко негодовање обичних Француза (не комуниста или фашиста, већ само Француза). Наравно, покушавају да их омаловажавају, називајући их ‘фашистима’, јер либерали породицу сматрају конзервативном институцијом, али то апсолутно није тако. ‘Manif pour tous’ не садржи ништа ‘конзервативно’. Људи се једноставно не слажу, и то не са сâмим постојањем и присуством хомосексуалаца, већ са тим да им се додељује нормативни статус или могућност да такви парови усвајају децу. Читава Француска све то категорички одбацује, а политичке елите кажу: “хтели смо да попљујемо милионе демонстраната, ви сте нико, ми ћемо усвојити закон о хомосексуалним браковима, а ви свиње, ћутите“.

Демократија као владавина мањине

Те тако либералне елите постају све арогантније и све мање демократске.

Данас је либерализам у супротности са демократијом. Са Фукујамом сам разговарао на канадској телевизији и тада Разговарао сам на канадској телевизији са Фукујамом и питао сам га тада: шта је демократија за модерне либерале? Да ли је то моћ већине? Одговорио је да није – него да је то моћ мањине над већином.

Фото: Flickr                                                                                                                                                                                                       

И, то је оно, што је данас либерална демократија. Либерализам постаје све тоталитарнији; више не признаје никакву демократију (у уобичајеном смислу). Либералне елите узурпирају моћ, а сви они који доводе у питање ову узурпацију називају се ‘популисти’. У одређеном смислу, популисти су ближи демократима (у ранијем смислу демократије). Популисти су покрет демократске већине. Популисти су они који демократију гледају на стари начин (демократија као владавина већине). А либералне елите виде демократију на нови начин - као моћ тих либералних елита, које представљају разне мањине. По мишљењу модерних либерала, демократија је моћ мањине. Либерали чувају мањине против већине, управо зато што је већина могући носилац популизма. Даље, према логици либерала, већина може изабрати некога ‘погрешног’ - на пример: не Макрона, већ Марине Лепен; не Ренција, већ Салвинија; не Европску унију, већ Брегзит; не Хилари, већ Трампа. А то је катастрофа за либералне елите. Народ може да изабере ‘погрешног’.

А, шта значи ‘онај прави’? Са гледишта класичне демократије, ‘прави’ је онај кога је народ изабрао. Са становишта либерала није, него би ‘прави’ требало да буде либерал из глобалистичке елите, и само такав је легитиман у њиховим очима. Стога, народ има часну функцију да изабере оног за којег су му либерали рекли да га бира. А ако народ не жели да гласа и призна њихов легитимитет, онда народ постаје ‘популистички’, а популизам постаје погрдан израз који се односи на политички некоректне елементе друштва. Круг се затвара. У ствари, ми се бавимо ликвидацијом демократије и њеном демонтажом. Сви знакови идеолошке диктатуре су евидентни – ту је трећи тоталитаризам (ако првим тоталитаризмом сматрамо совјетски, а другим фашистички).

Појам народа: Ренесанса и древни темељи

Овде бих да скренем пажњу на сâм појам ‘народа’. Има занимљиву судбину. Са једне стране, народ је основа свих модерних демократских устава, који кажу да је народ легитиман извор моћи. Изгледало би немогуће, у таквој ситуацији, вређати људе погрдним изразом? Ако је народ извор моћи, како се израз ‘популизам’ може користити за демонизацију и дискредитацију најважнијег носиоца власти? Уосталом, ‘популизам’ је исто што и ‘националност’, сâма реч је створена од латинског - populus, француског - le people, италијанског - il popolo, итд. А, народ је, према Уставу, главни легитимни носилац власти. Како можете кривити главног легитимног носиоца моћи за то што јесте?!

Овде се долази до важног разматрања, које је од великог значаја у сваком смислу – имајући у виду, пре свега, контекст уставног права: како се појам народа тумачи у строгом смислу? За разумевање овога, потребна је кратка дигресија у политичку историју.

Прво се појам ‘народа’ појавио у уставу Новог доба, пре Просветитељства и од тада чврсто и постојано стоји тамо. Појам ‘народ’ потиче из Ренесансе. У Ренесанси је појам народа враћен из круга културе, у којем је био познат још у Античко доба - у класичној Грчкој и у Риму. Овај појам у Грчкој и Риму се разумевао као одређена органска заједница носилаца једне традиције. Концепт народа никада није био квантитативан; био је квалитативан. Народ се састојао од грађана - људи заједничког порекла, предака, културе, традиције. Народ је био појам који је значио строго одређени идентитет - порекло, култови, историја, повезаност са земљом и боговима. Сума свега овога у низу се никада није сматрала ‘народом’. Народ је био замишљен као квалитативно јединство, као носилац јединствене културе, традиције, језика, заједничко порекло, сећање на претке. Народ је укључивао становнике одређеног града (полиса), региона, села, локалитета.

Позната формула је дефиниција ‘римског народа’ - Populus Quirites Romanus, коме су  припадали ‘држављани’ (‘Quirits’), заједно са највишом аристократијом патриција, који су чинили Сенат, а који је поставио правну формулу -  S.P.Q.R. (Senatus Populusque Quirites Romanus). Не само патрицији, већ и римски народ, деловали су као носиоци моћи и легитимитета у систему римске политике.

Народ је био најважнија категорија Антике, пребачена у Ренесансу, коју је карактерисао само нови пораст интересовања за Антику. У том контексту народ је улазио у правне документе. Народ је прилично древан и темељни појам, висококвалитетан, духован, свети појам. Бити део народа, припадати народу је исто што и припадати живом бићу, блиско повезаним са божанским, са историјом, са Провиђењем. Народ је појам провиђења. Идеја о Богу утеловљена је у народу, како ју је Хердер касније дефинисао у романтизму. Свети појам народа је ушао у Устав Новог доба, од Ренесансе.

Идеолошка злоупотреба појма народа

Али, постепено, већ у модерно доба, почело се са различитим тумачењима овог појма. У текстовима сâмих Устава, појам је сачуван. Ово је посвета Ренесанси, а сâмим тим и древности. То је древно и свето значење које је најзначајније и данас - у нашим уставима, укључујући и Устав Руске Федерације. Под народом, који је највиши носилац моћи и суверенитета, разуме се древно значење.

Па су различите политичке идеологије, које су биле преовлађујуће у разним периодима и режимима, почеле тумачити појам народа на своје начине. И, ту је дошло до узурпације овог појма: либерали су почели да тумаче народ као ‘скуп појединаца’. Чињеница је да идеологија либерализма сматра човека индивидуом. А, кад се либерали суоче са било којим друштвеним феноменом, они га сведу до атомизиране индивидуалности. Управо је то главни садржај теорије о људским правима - ова теорија у потпуности произлази из либералне идеологије а, у другом контексту, или радикално мења своје значење или га у потпуности губи. Такво тумачење народа, као скупа индивидуалних личности, у потпуној је супротности од ренесансног или античког појма и део је модерног либералног тумачења. У неком ограниченом смислу, можемо рећи да нема либералних народа, него постоје појединци либерали.

Социјалистички режими су народ тумачили као класу, што је још екстравагантније тумачење. Левичарске идеологије делимично прихватају либерални концепт појединаца, али све народе своде на две класе - буржоазију и пролетаријат, које имају различиту врсту свести. Према томе, за идеологе марксизма или социјализма народ је хетерогена маса, чије је јединство измишљено и коју треба поделити у складу са класом. Дакле, класно тумачење претходи сâмој идеји народа, чинећи је, не темељном, већ условном, па чак и обмањујућом. Овде такође нема народа, постоје класе.

Националистичко тумачење је, такође, вештачко и идеолошки обојено. За националисту, народ су они који имају држављанство одређене државе. Нација је политички концепт. То је вештачка конструкција заснована на индивидуалном идентитету. За националисте и фашисте, народ је нераскидиво повезан са државом. Расисти то тумаче преко расе, која је, такође, вештачка конструкција. Дакле, за националисте нема народа, постоји нација (или раса).

Те, тако, појам народа не постоји нити у једној од политичких идеологија (нити у либерализму, нити у социјализму, нити у национализму). Штавише, народ за њих не може да буде од пресудне важности, јер га свака идеологија тумачи на свој начин.

Принуђени смо да утврдимо да се у модерно доба догодила темељна замена основне правне поставке. Дошло је до узурпације права на тумачење те основне правнеинстанце, које би требало да буде основни извор сваког даљег тумачења, јер је и тумачење у неком смислу моћ. У ствари, омогућујући носиоцима главних политичких идеологија модерне да тумаче појам народа, почињен је злочин против уставног система и његових темеља.

Када нека идеолошка група у друштву узурпира право на тумачење основног и средишњег правног појма - ‘народа’, који делује као највиши извор моћи, а тиме и као законитост и закономерност, говоримо о чињеници да је дошло до неовлашћеног присвајања моћи, до узурпације.

Данашњи популистички устанак је повратак народа правним, уставним правима. Ни у једној модерној идеологији (либералној, националистичкој, социјалистичкој) не постоји народ. Уместо народа, постоји тумачење народа засновано на једној или другој идеологији. Али, на тај начин се спроводи узурпација уставних права народа. Те су и људи сâми лишени свог бића и садржаја.

Популизам нас враћа овој крађи, овом уставном злочину. Строго говорећи, либерализам, комунизам и фашизам би требало законски забранити. Зато је и моћ либералних елита, заснована на идеологији (индивидуалистичко тумачење појма народа), не само нелегитимна, већ из корена криминална. Ово је правни државни злочин.

Уставна забрана идеологије

Веома је занимљиво да у Уставу РФ постоји забрана идеологије. Ако гледамо изблиза, ова забрана идеологије може имати веома дубоко значење. Овај члан устава су, наравно, увели либерали деведесетих, желећи да се отарасе совјетске идеологије и поставили су највећи могући број препрека њеном оживљавању. Либерали, који су били у власти у Русији деведесетих су на тај начин желели да забране све идеологије осим њихове - односно, све осим либерализма. Али, сâма та уставна одредба, иако усвојена у врло псецифичној ситуацији, остаје таква каква јесте. У Русији је на државном нивоу забрањена свака идеологија. Укључујући све, и изнад свега, либералну. Либерал не може говорити у име државе, не може да предлаже либералне идеје, дефиниције и филозофске тезе којима би се дао статус службених. То се односи и на остале идеологије. Али то се, пре свега, односи на либерале који, очигледно, злоупотребљавају моћ - пре свега у областима економије, образовања и културе и то раде у име државе и владе.

Стога би уставну одредбу о забрани идеологије требало тумачити као забрану узурпирања права народа да има потпуну сопствену сувереност.

Ниједна идеологија нам не може рећи шта је народ. Само народ зна ко је; о томе би требало питати само народ, а само је народ субјект историје и главни носилац суверенитета и закона.

Популизам као повратак народа у политику

Популизам је тај повратак народа у политику. Али, кад народ покуша да каже да им се не свиђа идеологија владајућих елита, елите почињу борбу против народа.

У ком политичком тренутку живимо данас? Данас се развија борба узурпатора права народа против сâмог народа. И овај проблем није ограничен на западне земље. Скоро иста ствар се дешава и у другим деловима света. Укључујући и Русију. Либералне елите су глобалне. Делови ове глобалистичке мреже, као пета и шеста колона, постоје у готово свим државама. И скоро свуда заузимају водеће позиције у релевантним политичким системима. Између ових елита постоји солидарност: сви они имају заједничког непријатеља - народ (без обзира о ком народу је реч), који их данас изазива, постепено откривајући чињеницу о њиховој узурпацији моћи, о нелегитимности сâмог феномена либералне диктатуре, која је данас скоро планетарно распрострањена. ‘Крај историје’, који је деведесетих прогласио Фукујама, био је апел либералним глобалним елитама да се уједине у Светску владу. Али није дошло до тог усуда и то се није догодило: либерални планови наишли су на отпор народа. Штавише, то није долазило од класичних идеолошких противника (националиста и комуниста), већ од живахне и непосредне већине народа. Од демократије сâме.

Императив солидарности народа у борби против глобалистичке елите

Либерализам је неуставна идеологија, а остале идеологије, комунизам или фашизам су потпуно исте, неуставне. Сва три облика тумачења народа (преко либерализма, социјализма или национализма) су неуставна, јер претендују да тумаче основни концепт Устава. Њихова тумачења би била могућа само у другој фази. Народ захтева: прво ме препознајте као главног суверена, а тек онда - подложно признавању мог интегритета, предности и суверености - понудите своја тумачења, али не и обрнуто. Ви (либерали, комунисти или фашисти) немате право наметати било шта народу, на основу сопствених тумачења, у складу са вашим пристрасним и субјективним политичким учењима.

То су разлози за пораст популизма. Ово је најдубљи идеолошки, уставни, правни процес који се може окончати или уклањањем народа из Устава (а тиме и уклањањем демократије, уопште) или револуцијом народа – чиме би се глобалне либералне елите једноставно уништиле, збрисале и, на крају, поставиле изван закона. Јер је њихова глобална моћ незаконита. Бити либерал данас, бити припадник либералне елите, значи бити криминалац, узурпатор. Либерализам је противуставни акт. Либерализам је неуставан и треба га препознати као таквог. Не оклевамо да идеологију која позива на терор и насиље прогласимо забрањеном. Либерализам спроводи семантички терор и идеолошко насиље. Либерализам је данас тоталитарна секта, која злоупотребљава историјски тренутак да би стекла неограничену моћ на глобалном нивоу. Данас ова секта осећа да се против ње диже талас народног беса. А она напада, покушавајући да уништи клице популизма из пупољка.

Ово је нова идеолошка и политичка мапа: либерали (десни и леви), против популиста (‘десних’ и ‘левих’, али, у ствари, нити су десни, нити су леви). Или, исто, елите против народа. Глобалистичке елите су интернационалне и јасно препознају своју планетарну солидарност, заједничке интересе и потребу да се међусобно подржавају у борби против народа. Народи су раздвојени. Зато током популистичког устанка, односно народног устанка, било какви знакови национализма (Трећа политичка теорија), могу бити изузетно опасни. Либерали неће пропустити да искористе сукобе међу народима да би их и даље држали под својом моћи. То доводи до императива: популисти не би требали да буду ништа мање уједињени у својој борби, него што су њихови противници, глобалисти.

Забрана три идеологије

Зашто уопште говоримо и даље о либерализму? Јер, за разлику од идеолошких услова двадесетог века, данашњи социјализам није нарочито утицајан и, штавише, нема способност тоталитарног диктирања својих идеолошких принципа. Такође, социјалисти данас готово и да немају утицаја на дефинисање основних правних категорија. А ако то ураде, као у случају Кине или Северне Кореје, онда само на регионалном нивоу и штавише, адекватна процена овог утицаја захтева детаљну анализу кинеског или севернокорејског правног система. И, све тамо је далеко од онога што се чини спољном посматрачу. Али, подразумева се да забрана идеологије не би требало да се односи само на либерале, већ и на левичаре.

Сходно томе и националисте би требало законски забранити, јер они замењују народ њиховим појмовима (етатистичким, националистичким, расистичким или ксенофобичним, али, у сваком случају вештачким). Опасност од национализма лежи управо у чињеници да он лако може пренети праведни гнев народа, усмерен против владајуће елите, на друге народе, мањине или представнике других култура и вера. Глобалисти неће пропустити да то искористе за себе.

Народ и његова Реч

Народ мора да иде даље. Да буде главни носилац суверенитета. У скоро свим модерним друштвима то није тако. А, требало би да буде тако. Стога је већина модерних друштава нелегална и неуставна. Структура власти у овим модерним - најчешће либералним - друштвима је у директној супротности са основним уставним правима.

Популизам не треба доживљавати једноставно као спонтану реакцију становништва на нелегитимност глобалистичких елита. То би требало да постане нова идеја, која народ поставља у први план. Ово мора да буде демократски покрет. Ово би требало да буде и уставни поступак народне борбе за суверенитет.

Народ не би требало да се понижава, да тражи или, чак, да захтева од елита ‘дајте нам права, обезбедите нам бољи живот’. Савремене елите су нелегитимне. Не смемо се окретати њима, морамо их се ослободити, уклонити их и укинути. Једноставно не би требало да постоје. Либералне елите су узурпатори моћи, оне су неуставне. На место њих, који су изводили државне ударе, треба да буде народ.

Они, који сада објављују рат народу и користе појам ‘популизма’ у понижавајућем смислу,  непријатељи су наших народа. То су противуставни елементи, који су узурпирали право да се говори у име друштва, у наше име, у име народа.

Нико осим народа не може да говори у име народа. Стога је борба народа за његов глас, моћ и надмоћ историјска битка за реч - за Реч.