Смрт либералног светског поретка

Недавно је председник Савета са спољне односе (CFR), Ричард Хас, објавио је чланак под насловом ''Либерални светски поредак – почивај у миру''. У њему износи тврдњу да тренутна претња по либерални светски поредан не долази од побеснелих држава, тоталитарних режима, религиозних фанатика, или опскурних влада (посебан термин који либерали користе када говоре о државама које нису прихватиле западни капиталистички пут развоја), већ долази управо од његовог примарног архитекте -  Сједињених америчких држава.

Хас пише: “Либерализам се повлачи. Демократије полако осећају ефекте растућег популизма. У Европи све више јачају политички екстремније партије. Изгласавање напуштања ЕУ у Великој Британији приписује се губитку утицаја елите. Чак и у Сједињеним државама  дoлази до неуобичајених напада њиховог председника на медије, судове и службе за спровођење реда и закона у држави. Ауторитарни системи, укључујући Кину, Русију и Турску, постали су још гломазнији. Земље попут Мађарске и Пољске изгледају незаинтересоване за судбину својих младих демократија...

''Сведоци смо појављивања регионалних поредака. Пропадају покушаји да се успостави глобални оквир.''

Ричард Хас

Хас је раније већ дао неколико алармантних изјава, али овај пут је усмерио своју реторику на глобалну природу овог феномена. Иако се између редова лако може ишчитати, пре свега одређени степен ароганције – идеја да само либерали и глобалисти заиста знају како да воде спољну политику – и друго, мотиви за овакву заверу.

''Данас би се друге велике силе, укључујући ЕУ, Русију, Кину, Индију и Јапан могле критиковати и за оно што раде, и за оно што не раде, или за обоје.“

Ова листа би највероватније могла да се прошири додавањем неких држава Латинске Америке, плус Египат, који је потписао војни споразум о испоруци оружја Северној Кореји, негирајући било какво кршење санкција је су Северној Кореји наметнуле УН, као и све моћнију Шиитску осовину, Иран-Ирак-Сирија-Либан.

Међутим Хаса обесхрабрује чињеница да је управо Вашингтон тај који мења правила игре и који изгледа потпуно незаинтересовано за оно шта његови савезници, партнери и клијенти у различитим деловима света раде.

’’Одлука Сједињених држава да напусти улогу коју је играла више од седам деценија представља прекретницу. Либерални светски поредак не може да преживи сâм од себе, јер другима или мањка интерес или средства да га одрже. Резултат ће мање слободан свет, мање просперитетан и мање миран за Американце и њима сличне.''

Стјуарт Патрик, Хасов колега из Савета за спољне послове, прилично се слаже са оценом да су Сједињене државе те које сахрањују либерални светски поредак. Међутим то не раде сâме, већ руку под руку са Кином. Ако су се Сједињене државе уздале у то да ће процес глобализације преобразити Кину (а можда је и уништити, као што се десило са Совјетским Савезом), онда морају бити изненађене како је све испало. Идеја Ајатолаха Хомеинија, вође Исламске револуције у Ирану остварила се у случају Кине. Ова земља је извела модернизацију без  вестернизације.

Сада Кина шири свој утицај широм Евроазије на свој начин, што су њени партнери углавном поздравили.

Али ово је био болан процес за Сједињене државе, јер полако и неповратно поткопава њихову хегемонију.

''Њена [кинеска] дугорочна амбиција је да растури амерички систем савеза у Азији и да га замени са бенигнијим ( из перспективе Пекинга) регионалним безбедоносним системом, у коме би она уживала почасно место и, у идеалном случају, имала сферу утицаја која би одговарала њеној моћи. Кинеска иницијатива ''Један појас, један пут'' је део ових напора, која нуди не само (толико потребне) инфраструктурне инвестиције у суседним земљама, већ обећава и много већи политички утицај у Југоисточној, Јужној и Централној Азији. Кина све агресивније наставља са својом незапамћеном политиком полагања права на готово цело Јужно кинеско море, где и даље наставља са изградњом острва и са истовременим провоцирањем Јапана у Источном кинеском мору.'', пише Патрик.

Што се тиче Сједињених држава: ''Сједињене државе све више личе на уморног џина који више није вољан да носи терет глобалног лидерства, нити економски, нити геополитички. Трамп савезе третира као заштитне појасеве, а светску економију као арену без икакве конкуренције. Резултат би био похабани либерални међународни поредак без победника вољног да уложи у сâм систем.“

По питању промене понашања једног дела америчког естаблишмента, можемо се сложити са обојицом аутора, али, ипак, постоји нешто више од Доналда Трампа (који је толико непредвидив да је и свој тим попунио припадницима мочваре коју се спремао да исуши) и северноамеричког популизма. Мора се погледати мало детаљније.

Штајн Ринген, норвешки државник са стажом у међународним институцијама, у својој књизи Ђавоља нација: Демократско вођство и проблем послушности запажа: ''Данас америчку демократску изузетност дефинише систем који не функционише ни према једном услову потребном за договоре и лојалност… Капитализам је запао у кризу оргијања и дерегулација. Новац се прелива у политику поткопавајући темеље демократије. Ринген цитира и свог колегу са Харвардске Кенеди школе Аршона Фунга: ''Америчку политику више не ствара осредњи гласач, ако икада јесте. Уместо тога, у данашњој Америци влада правило средњег капиталисте, па тако и Демократска и Републиканска партија штелују своју политику како би привукле интересе којима управља новац''. Господин Ринген за крај додаје: ''Амерички политичари су свесни да су упали у прљаву баруштину моралне корупције и да су у њој заробљени''.

Штајн Рингер

Трамп само осликава нефункционалност и унутрашња трвења у америчкој политици. Он је, у ствари, амерички Горбачов који је перестројку отпочео у погрешно време. Премда, мора се приметити да би пад Сједињених држава био знатно болнији за америчке грађане да је Хилари Клинтон постала председник. Били бисмо сведоци још несрећнијих реформи, великог прилива миграната и наставка пропадања државне производње, као и покретања нових сукоба. Трамп покушава да болничком негом одржи у животу тело америчке националне политике, али оно што је преко потребно, у ствари је велика реконструкција и далекосежне политичке реформе, које би омогућиле америчким грађанима да осете да можда имају утицај на сопствену судбину.

Овакав развој догађаја се раширио и по многим европским државама. Овај континент, који је због свог петљања у трансатланска посла постао већ довољно рањив у тренутним геополитичким турбуленцијама. Узгред, та тренутна турбуленција је у највећој мери проистекла управо из политике неолиберализма.

Штајн Ринген наставља: ''Глобалне финансијске институције вежбају своју монополистичку моћ над националним политикама, без да располажу било чиме што би личило на глобалну политичку моћ. Поверење је искрварило. Европска унија, највећи, икада, експерминент наднационалне демократије, полако имплодира...“

Занимљиво је да је паника обузела Западну Европу и Сједињене државе – дом трансатлантизма, иако се различите верзије овог либералног рецепта спроводе и у другим регионима – довољно је подсетити се искуства Сингапура или Бразила. Међутим, они изгледа не паниче толико као Запад. То је вероватно због тога јер западни модел неолиберализма не омогућава никакву стварну слободну трговину, говора или политичког деловања, већ радије намеће политику покоровања у оквиру јасно дефинисаног плана. Стога овакав распад постојећег система подразумева и губитак свих дивиденти и  и погодности, које су либералне политичке елите уживале на основну берзанских шпекулација и то преко механизма за плаћање у страним валутама (доларски систем) и преко инструмената над-националних организација (УН, СТО, Светска банка). И, наравно ради се и о темељним културолошким разликама између ових друштава.

Лисјен Голдман у књизи ''Скривени Бог'' долази до занимљивих закључака и истиче да су у сâмом темељу западне културе  рационализам и трагично, те да је друштво које је израсло из таквог концепта ''забранило и Бога и заједницу ... [видеће ускоро] и нестајање било какве спољне норме, која би могла да води појединца кроз живот и усмерава његово понашање.'' И, управо због своје природе, либерализам мора да настави даље да ослобађа појединца од било ког облика припадности (друштвеној класи, Цркви, породици, заједници или полу, а крајњи циљ је ослобађање човека од човечности), и у недостатку било каквог уздржавања, прилично је логично да је западном свету било суђено да се нађе у кризи. Сâма суштина популистичких покрета, протекционизам и конзервативна политика о којој Хас и остали либерални глобалисти говоре је ништа више од примера нагона за самоодржањем народа. Нико не мора да измишља теорије завере о мешању Русије или Путина у америчке изборе (њих је негирао и Доналд Трамп, осим што је приметио да је део новца стигао био подршка за Хилару Клинтон, а она је заиста имала финансијску подршку одређених кругова из Русије). На више нивоа је уочљиво да основни политички потези које Запад повлачи, иду руку под руку са тренутном кризом. Као и увек ради се о томе да је западним елитама потребан жртвени јарац (прецизније би у данашњим условима било рећи људска жртва). Овај геополитички потрес је на Западу и проистекао из имплицитне природе почео сâмог пројекта Запада.

Али, имајући у виду да постоје и алтернативни сценарији развоја, тренути систем се распада. А неки други политички пројекти полако почињу да попуњавају идеолошку празнизну - и формално и суштински.

Стога је врло вероватно да ће тренутна криза либерализма дефинитивно сахранити униполарни свет Западне хегемоније.

А, нарастајући популистички покрети, као и регионални  протекционизам могу послужити као добра основа за нови, мултиполарни светски поредак.

Извор: Oriental Review