Либерализам као велика заблуда

Либерална хегемонија је од самог почетка
била осуђена на неуспех, до којег је и дошло.
(Џон Миршајмер)

Џон Миршајмер (1947) је амерички политиколог (стручњак за међународне односе) и професор Универзитета у Чикагу. Аутор је већег броја студија и чланака, а његовa књигa Велика заблуда: либерални снови и међународна реалност је преведена и 2019. објављена и код нас.

Поред свих контроверзи које прате Миршајмерово дело, једна од главних тема његовог политиколошког промишљања је неминовна пропаст либералне хегемоније. Тиме је он себе ставио на крајње супротну позицију у односу на већ фамозног Френсиса Фукујаму, који је привремено тријумфалном либерализму приписао вечно трајање, и према којем ће највећи проблем либералне постисторије човечанства бити – досада.

Насупрот њему Миршајмер доказује да „либералне државе имају ‘крсташки’ менталитет и то толико дубоко усађен да га је тешко обуздати. […] Либерална спољна политика не представља формулу за мир, већ за нестабилност и сукоб. […] Могућност коегзистенције либерализма и национализма не доводи се у питање, али када се они сударе, национализам увек побеђује […] због тога што је национализам јачи од либералних крсташа” (Миршајмер, 2019: 2-5).

Улога људске природе

У Миршајмеровој визији, национализам није она зла сила из неолибералних идеолошко-пропагандних памфлета, већ нешто што проистиче из природе људске друштвености. У том контексту он цитира Жозефа де Местра, који је писао: „Током свог живота сусретао сам се са Французима, Италијанима, Русима и другима; захваљујући Монтескјеу, штавише, знам да неко може бити и Персијанац. Када је, пак, у питању човек, изјављујем да га никад у животу нисам упознао; уколико постоји, није ми познат” (Миршајмер, 2019: 15).

Зашто је према Миршајмеру национализам јачи од неолибералних ‘крсташа’? Зато што је национална припадност врло снажан елемент идентитетског одређења (или сопства), те је неолиберални покушај гушења тог идентитета и његове замене индивидуализмом, у крајњој линији осуђен на пропаст.

Џон Миршајмер у Будимпешти, 8. новембар 2022. (Фото: Facebook)

Људи нису само индивидуе које закључују друштвене уговоре. „Ми смо, како ја сматрам”, каже Миршајмер, „суштински, од почетка до краја свог живота, друштвена бића, док је индивидуализам од секундарног значаја. […] Либерализам умањује значај друштвене природе човека до те мере да ту природу готово игнорише и уместо тога људе третира као атомизиране актере. […] С друге стране, и национализам и реализам (реализам у смислу незанемаривања друштвености као својства људске природе – примедба аутора) су усклађени са људском природом. То објашњава зашто побеђују либерализам када се с њим сукобе, а објашњава и зашто представљају покретачку снагу међународне политике.” (Миршајмер, 2019: 7).

Чак је и Џон Лок – један од утемељивача либерализма – тврдио: „Да бисмо правилно схватили политичку моћ морамо да разумемо природно стање свих људи” (Миршајмер, 2019: 6). Међутим, нису само нације као друштвени феномен на мети неолиберализма. На мети његовог врло агресивног рушилаштва су и остали облици људске друштвености – у првом реду породица. Управо зато се либерализам све јасније профилише и као идеологија смрти.

Опстанак човечанства

Како човечанство може опстати ако га чине кратковеки и пролазни појединци? Само кроз две стално понављајуће функције:

1. кроз биолошку репродукцију и стварање нових људских нараштаја и
2. кроз друштвеност. Може ли се без друштвености човечанство опстати? Не може – тврди Јувал Ноа Харари у својој култној књизи објављеној под називом Сапиенс.

„Људска младунчад су беспомоћна и годинама су им неопходни старији да их прехрањују, штите и подучавају. […] Подизање деце тражи непрекидну помоћ других чланова породице и суседа. Потребно је цело племе да се подигне једно људско биће” (Харари, 2019: 22-23).

Шопенхауер такође уочава два вида воље човечанства за животом и опстанком: рађање, као биолошку претпоставку, и исхрану и заштиту порода у оквиру породице и шире заједнице, као социолошку претпоставку одржања људске врсте: „Јединки су интереси врсте као такве, то јест полни односи, рађање и исхрана порода, неупоредиво важнији и пречи него све друго. […] Отуда брижљив и каприциозни избор друге јединке (с којом би се стварало потомство – примедба аутора) […] а отуд и претерана љубав родитеља према потомству” (Шопенхауер, 2005: 551). Стога је, према Шопенхауеру, тежња за самоодржањем јединке подређена вољи врсте за самоодржањем и служи вољи врсте.

Наравно, ни Миршајмер не превиђа ове истине: „Опстанак је главни разлог – каже он – зашто је у природи људског бића да живи у [породици и] групама већим од породице” (Миршајмер, 2019: 35). Либерални идеолози, међутим, предност дају појединцу, уверавајући га да је он важнији од друштва. „То је”, тврди Миршајмер, „у ствари вештачки конструкт који је волунтаристички створио један скуп либералних идеолога“ (Миршајмер, 2019: 34). „Штавише, ако је породица сама, а западне у озбиљну невољу, као што је рецимо смрт једног или оба родитеља, деца немају коме да се обрате за помоћ. Ако су, међутим, укључена у друштвену групу, постоји велика мрежа за подршку која може да прискочи у помоћ. Коначно, припадност групи може да помогне у заштити појединца од другог појединца или друге групе” (Миршајмер, 2019: 36).

Међутим, идеологија неолиберализма – инсистирајући императивно на саможивости и себичности индивидуе (јер важан је само он-она) – разара друштвеност као темељну претпоставку опстанка човечанства, али и животну радост оних који су јој подлегли. На погубан утицају идеологије индивидуализма осврнуо се и италијански филозоф Дијего Фузаро:

„Данас је индивидуалност само усхићено име које заправо значи усамљеност потрошача без корена и идентитета. Тај привидни тријумф слободног појединца и персонализације, од персоналних компјутера до такође персоналних тренера или личног саветника за шопинг, коегзистира с нечувеним усамљеничким животом маса. У метроу или аутобусу, у возу или тржним центрима, робинзоновски појединац иако окружен стотинама људи, остаје изолован и усамљен, неспособан да комуницира и да кроз дијалог дође до свести о потреби отпора према свету лажи у којем обитава. Година 1989. је обећала слободу појединаца након века тоталитаризама. Уместо тога, постигла је нови неолиберални тоталитаризам изједначених појединаца, који мисле на исти начин. Капитализам или неолиберализам, шта год више волите, не остварује индивидуалности већ их уништава у отуђењу и експлоатацији” (ОВДЕ).

Протести против абортуса у Бафалу, 1992. (Фото: Bill Sikes/AP Photo)

На робинзоновску болест неолибералног човечанства скреће пажњу и Миршајмер цитирајући аутора романа Робинзон Крусо, Данијела Дефоа: „Човек је биће толико прилагођено друштву […] да не само што му не одговара да буде сам, већ му је то и немогуће” (Миршајмер, 2019: 35). Стога се индивидуалност, тај неприродни конструкт тренутно хегемоне неолибералне идеологије, данас манифестује као тешка социопатолошка девијација.

Међутим, неолиберална идеологија смрти не оставља на миру ни други, биолошки стуб опстанка човечанства – рађање потомства. Одсудно инсистирајући на „индивидуалној срећи” и слободи (моралног) избора, ова идеологија пропагира смртоносни коктел друштвеног понашања који чине: предбрачни и брачни промискуитет, избегавање и одлагање брака, контрацепција, стерилизација, абортус, развод, феминизам, хомосексуализам, индивидуални материјални хедонизам… или у најкраћем – чедоморство. То је пакет којим либерализам острашћено уништава традиционалну породицу остављајући друштва без довољног броја деце неопходне за одржив биолошки опстанак.

Неолиберално „ново јеванђеље” има своје главне аксиоме: нема Бога; нема апсолутних вредности у васељени; натприродно представља сујеверје. Све живо почиње и завршава се овде; циљ је људска срећа на овом свету, једином за који ћемо икада знати. Свако друштво успоставља свој морални закон за своје време и сваки човек има право да чини то исто. (Бјукенен, 2003: 67-68). Сваки покушај скретања пажње на погубну деструктивност ове нове религије, изазива жестоку реакцију фанатичних проповедника и свештеника те религије окупљених у разне НВ организације финансиране парама неолибералних центара моћи. Врло агресивно ангажовање либерала на уништењу воље за животом човечанства, неизбежно отвара питање – зашто? Шта је циљ?

Ако се не зна шта је циљ, на основу историјских аналогија се зна шта таква идеологија наговештава; а наговештава предсмртну фазу либералне империје Запада. И Римска империја је у њеној предсмртној фази испољавала тенденцију драматичне депопулације. Према Дуранту, на пад репродуктивног потенцијала Римљана и смањење броја становништва утицали су: сексуална разузданост, избегавање и одлагање брака, контрацепција, абортус – укратко, чедоморство које је цветало.

„Хришћани су имали децу, а пагани нису: ‘абортус и чедоморство, који су смањивали паганско друштво, били су забрањени за хришћане јер су сматрани убиствима’ […] Каква иронија – примећује Бјукенен! Данас, остарели Запад, у самртном ропцу, притиска Трећи свет и Исламски свет да прихвате контрацепцију, абортус и стерилизацију као што је то Запад учинио. Али, зашто би они склопили самоубилачки пакт са нама када ће наследити Земљу кад нас више не буде” (Бјукенен, 2003: 65). Заиста, зашто би?

Либерални милитаризам

У идеолошко-пропагандни пакет либерализма упаковане су и флоскуле о људским правима, демократији, слободи и миру у свету. Међутим, неолиберална политичка пракса не само да драматично одступа од ових начела, већ чини управо све супротно – перманентно изазива ратове широм света и перманентно крши људска права широм света.

„Постојање једне моћне државе, каже Миршајмер (боље речено, постојање Либералне империје – примедба аутора) спремне да иде из рата у рат, повећава број сукоба и дестабилизује међународни систем. Ови оружани сукоби обично се завршавају неуспехом, понекад чак катастрофалним, а последице тог неуспеха у највећој мери сноси држава коју је либерални Голијат наводно спасавао. Могло би се помислити да ће либералне елите извући поуку из својих неуспеха и постати несклоне коришћењу војне силе, али то се не дешава” (Миршајмер, 2019: 153).

Ни Миршајмеру не промиче раскорак између либералног идеолошко-пропагандног наратива и милитаристичке праксе. „Имајући у виду да либерали често говоре о злу које доносе ратови и значају превазилажења политике силе ради стварања мирољубивог света, може да звучи чудно што их ја називам милитаристима. Међутим, многи од њих заиста јесу милитаристи, чврсто опредељени за веома амбициозну спољнополитичку агенду, за чије остваривање су спремни да без уздржавања посегну за војном силом” (Миршајмер, 2019: 154).

Амерички мајор и потпуковник поздрављају америчку заставу током церемоније преноса овлашћења команде базе у кампу Таџи, 18. март 2020. (Фото: Caroline Schofer/U.S. Army)

Као примере фанатичног спољнополитичког мисионарског жара либерала, Миршајмер цитира америчке државне секретаре Елихјуа Рута и Дина Раска: „Безбедна демократија, сматрао је Рут, мора да убије свог непријатеља увек и свуда где то може. Није могуће да једна половина света буде демократска, а друга аутократска. […] САД, по мишљењу Раска, не могу да буду сигурне све док целокупно међународно окружење не буде идеолошки безбедно. […] Склоност ка примени силе – наставља Миршајмер – ради остваривања либералних циљева одражава се и у радовима Џона Овена, угледног либералног интервенционисте који примећује да ‘либералне идеје подстичу либералне демократије […] да ратују с нелибералним државама’. Шта више, пише он, ‘сви [либерални] појединци су заинтересовани за мир, док се за рат опредељују само као за инструмент успостављања мира’” (Миршајмер, 2019: 155-156).

И ето, ако до сада нисте знали зашто либерална империја терорише човечанство непрекидно ратујући на све четири стране света, сада знате да то чини једино зато да би успоставила мир у свету? Дакле, Макијавели и све оно што се везује за њега, је тек дечији вртић у односу на идеологе неолиберализма. Попут својих фанатизованих претходника који су веровали да су открили праву религију или праву политичку идеологију и либерали су у свом мисионарском заносу покретали и покрећу „крсташке ратове како би другим друштвима извезли свој драгоцени модел”.

Империја лажи

„На домаћем нивоу, пише Миршајмер, транспарентност је неопходна да би либерална демократија могла ефикасно да функционише. Она не само што бирачима омогућава доношење информисаних одлука, већ и независним стручњацима дозвољава да процењују владину политику и да се укључују у функционално тржиште идеја” (Миршајмер, 2019: 179). У неолибералној теорији све то изгледа дивно и красно, али као и у свему другом, и у овом сегменту између либералне теорије и либералне праксе зјапи непремостива провалија.

„Спровођење либералне хегемоније, наставља Миршајмер, међутим, производи супротан ефекат [од прокламованог]. […] Либералне државе склоне су тајности због тога што она помаже да се лидери заштите од критике на сопственом терену, чиме се олакшава спровођење контроверзне политике. Новинарима и теоретичарима тешко је да критикују неку политику, или да је евентуално контролишу, ако о њој не знају ништа (а не знају). Коначно, креатори политике желе да избегну одговорност уколико политика коју су изабрали крене у погрешном правцу, или ако их њено спровођење наведе на кршење закона. То се најбоље може постићи ако се јавност држи у незнању” (Миршајмер, 2019: 180).

Ако покушамо да аналитички разложимо ову Миршајмерову информацију, долазимо до следећих закључака: 1) Да би демократија уопште функционисала, услов свих услова је транспарентност. Она је у истинској демократији неопходна и обавезна. 2) Међутим, у либералним демократијама склоним тајности, јавност се држи у незнању. 3) Произилази, да због нетранспарентности, демократија у њима напросто не функционише, односно, да оно што у либералним државама функционише није демократија.

Неколика примерка Њујорк Тајмса (Фото: Mario Tama/Getty Images)

У античкој Хелади се та квази демократија, коју су оличавали демагози (или српски речено – лажови и обмањивачи), називала охлократија, а која се уз тиранију сматрала најгорим обликом владавине. И сад преостаје круцијално питање: шта то, ратујући по целом свету и свргавајући аутократске режиме (читај – империји непослушне режиме), Либерална империја у свом прозелитском фанатизму намеће целом свету; коју то драгоцену и општеусрећитељску политичку идеологију она успоставља насиљем? Да би апсурд био потпун, намеће оно што ни код њих не функционише. Опет следи питање – чему онда та манијакална потреба за преобраћањем човечанства у демолибералну религију, кад она ни у назови либералним демократијама не постоји?

„Велика склоност према тајности – наставља Миршајмер – коју су испољиле и Бушова и Обамина администрација [администрације класичних демолибералних демагога и охлократа – примедба аутора] не изненађује у светлу њиховог незаконитог надзирања америчких грађана и покушаја да се оно прикрије од јавности, Конгреса и судова. Управо је то један од разлога зашто је председник Обама био тако чврсто решен да казни Бредлија Менинга и Едварда Сноудена, и општије речено, зашто је с незабележеним жаром кренуо у рат против новинара и узбуњивача” (Миршајмер, 2019: 180).

Разложимо и ову информацију: 1) У друштву у којем је транспарентност политичке акције постулат, уместо да јавност, новинари и независни стручњаци надзиру власт, они (тј. председници, власт) противзаконито и орвеловски надзиру грађане. Дакле, школски пример либералне демократије за извоз. 2) Они који по дефиницији, у либералној демократији треба да буду инструмент друштвене контроле власти – новинари и узбуњивачи – због вршења своје друштвене функције бивају изложени осветничком терору демагога. Поново школски пример либералне демократије за извоз. И при свему томе, веровали или не, „Обама је тврдио да се налази на челу ꞌнајтранспарентније америчке администрације у историји’” (Миршајмер, 2019: 180).

Какве ли су тек онда биле оне друге? Потпредседник САД-а у Обамино орвеловско време био је Џо Бајден, који данас држи свој герантократски прст на стартеру за активирање америчког нуклеарног арсенала. Конгресменка Марџори Тејлор Грин пре неколико дана рече: „Бајден не само да има деменцију, он је луд”. Међутим, он је и поред ове дијагнозе тренутна неолиберална узданица (у међувремену је Бајден повукао кандидатуру у корист Камале Харис; прим. НС), па ће десетине милиона америчких либерала у новембру дати свој глас Џоу (наравно, како би то Срби рекли – ако претекне). Па ко је сад ту луд – Бајден или његови гласачи? Изгледа да је либерално лудило свеопште?

Будући систем међународних односа

Прескачући бројне Миршајмерове елаборације у којима он детаљно разобличава мрачну суштину либералне политичке праксе, да видимо куда то, према њему, иду Сједињене Државе? „Амерички спољнополитички естаблишмент – тврди Миршајмер – би се несумњиво одупро сваком покушају одустајања од спровођења либералне хегемоније и усвајања спољне политике засноване на реализму. И Демократска и Републиканска партија чврсто су опредељене за подстицање либерализма у свету упркос томе што је та политика готово на сваком кораку доживела неуспех.

Америчка јавност обично подржава уздржаност, али владајуће елите приликом формулисања спољне политике обраћају мало пажње на јавно мњење докле год не буду принуђене да то учине. Без обзира на све, с правом се може сматрати да ће се ситуација променити због разлога на које спољнополитички естаблишмент не може да утиче. По свему судећи, због импресивног успона Кине и обнове руске моћи, структура међународног система креће се у правцу мултиполарности. Овакав развој догађаја ће по свој прилици у Вашингтону вратити реализам у први план, будући да је немогуће спроводити либералну хегемонију када у међународном систему данас постоје и друге велике силе.

Руски председник Владимир Путин и бивши амерички председник Доналд Трамп разговарају током самита Г20 у Осаки, 28. јун 2019. (Фото: (AP Photo/Susan Walsh, File)

Од завршетка хладног рата и распада Совјетског Савеза амерички креатори политике нису морали да брину због глобалне равнотеже снага, али униполарни систем је по свему судећи кратког века, што значи да Сједињене Државе поново морају размишљати о другим силама. У ствари, Трампова администрација је то јасно ставила до знања. Министар одбране Џејмс Матис рекао је да је ‘надметање великих сила поново постала реалност’, те стога ‘оно на шта првенствено треба да се усредсреди стратегија националне безбедности није тероризам, већ управо надметање великих сила’” (Миршајмер, 2019: 229-230). У подужој елаборацији на ову тему (претходни пасус је само сажетак те елаборације), Миршајмер образлаже – зашто ће униполарна либерална хегемонија бити кратког века, и зашто ће после ње систем међународних односа ући у фазу мултиполарности.

***

Читаоци Миршајмерове Велике заблуде: либерални снови и међународна реалност, у прилици су да упознају аутора велике проницљивости и неуобичајеног научног поштења. Помислили би сте да је овај политиколог, који до сржи разобличава либералну хегемонију као прозелитску тиранију на међународној сцени и као демагошку охлократију на унутрашњој сцени, непријатељ либерализма. Међутим, варате се. „Као што сам нагласио на почетку књиге – каже Миршајмер – сматрам да је либерална демократија најбољи политички поредак” (Миршајмер, 2019: 220). И наравно, ту читаочева памет стаје.

Америка пропада стопама СССР-а

Један (истина, не тако битан) индикатор да је либерална хегемонија у проблему, је и чланак Најла Фергусона објављен у The Free Press-у, а пренет на Новом Стандарду под насловом Америка пропада стопама СССР-а (ОВДЕ). Најл Фергусон, „најбрилијантнији историчар своје генерације” познат је и по тези обзнањеној у његовој студији Цивилизација, према којој су империје Запада у претходним вековима, вршећи геноциде и културоциде широм Азије, Африке, Аустралије и обе Америке, чиниле то, између осталог, из алтруизма. (Осврт на ову студију објавила је Археофутура под називом Најл Фергусон – Цивилизација).

Е сад, тај по цинизму непревазиђени историчар, одједном отвара очи и пише споменути чланак. Овај ученик Робина Колинвуда је, наравно, заговорник праволинијске идеје историје, те се као такав, с ниподаштавањем обрушавао на идеју историјског циклизма. Међутим, гле чуда! Фергусон у споменутом чланку користи компаративно-аналошки метод; метод који је међу његовим идејним истомишљеницима озлоглашен као ненаучан и без икакве спознајне вредности. Дакле, овај заклети противник историјског циклизма, у класичом цикличарском методском маниру, проналази читав низ аналогија између Совјетског Савеза пред његову пропаст и данашњих САД.

У том чланку Фергусон каже: „Тек недавно ми је пало на памет да би у овом новом Хладном рату ми – а не Кинези – могли бити Совјети. То ми помало личи на онај тренутак када британски комичари Дејвид Мичел и Роберт Веб – који играју Вафен официре пред крај Другог светског рата – постављају бесмртно питање: ‘Јесмо ли ми зли’? Тако замишљам да се два америчка морнара једног дана питају, можда док им носач авиона тоне у близини Тајванског мореуза: ‘Јесмо ли ми Совјети’”? Кажем Вам, ако је тако нешто пало на либералну памет чак и „брилијантном алтруисти” Фергусону, онда је либерална прозелитско-терористичка хегемонија у много већем проблему него што нам се чини.

ЛИТЕРАТУРА:

1. Миршајмер, Џон: Велика заблуда: либерални снови и међународна реалност, CIRSD, Београд, 2019.
2. Харари, Јувел Ноа: Сапиенс – кратка историја човечанства, Лагуна, Београд, 2019.
3. Шопенхауер, Артур: Свет као воља и представа II, Службени гласник, Београд, 2005.
4. Бјукенен, Патрик: Смрт Запада, ИХТУС Хришћанска књига, Београд, 2003.

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: Археофутура

Насловна фотографија:  Joe Sterbenc

https://standard.rs/