Опседнути Ираном

Поред економских и геополитичких фактора који леже иза америчке (и ционистичке) опсесије Ираном, постоје и идеолошки, ако не и есхатолошки елементи који подстичу умове вашингтонских јастребова, који су под огромним утицајем реторике о сукобу цивилизација.

Недавна претерана размена претњи између америчког председника Трампа и његовог иранског колеге, председника Хасана Роханија је, упркос очигледно лошем укусу, открила апсолутну истину: могући нови сукоб са Ираном би могао да има разарајуће исходе не само по регион Блиског истока, већ и по читав свет. Од победе исламске револуције у Ирану па све до данас, односи две земље су све време више него напети. Из овога се може искључити кратки век нуклеарног споразума, JCPOA - Joint Comprehensive Plan of Action, који, међутим, Сједињене државе под Обамином администрацијом, а ни под овом садашњом, никад у потпуности и нису поштовале.

Због талачке кризе 1979. године, Папа Јован Павле Други је Имаму Хомеинију упутио захтев за ослобађање талаца, који је Ајатолах исправно и разложно одбацио одговором да ирански народ од Христовог посланика очекује да га упозори на присуство тлачитеља народа, а не да се са њима солидарише. Онда је наступила застрашујућа ратна агресија Садамовог Ирака, по наруџбини једињених држава и Саудијске Арабије, против новорођене Исламске републике, и то су биле само прве епизоде дуготрајне серије посредних или непосредних сукоба између народа са дугом историјом и културом и тог великог раја протестантске есхатолошке хетеродоксије у којој су,   и Сј Хусеина у америчкој и саудијској комисији кренуо против новорођене исламске републике били су само прве епизоде дугог низа мање или више директних сукоба између народа древне историје и културе и тог раја протестантске есхатолошке хетеродоксије у којој су, како је утврдио и руски филозоф Александар Дугин, пробисвети постали ствараоци јавних норми.

Ако се томе дода и чињеница о увођењу санкција Ирану на неколико нивоа и у различитим временским периодима и непосредно мешање у унутрашње послове Ирана (велико искоришћавање протеста такозваног Зеленог покрета и подршка разним терористичким групама којима је циљ дестабилизација земље, пре свих, Муџахедин-е Кхалк, МЕК, са канцеларијама у Француској и Албанији), Сједињене државе никада нису ни престајале да покушавају и да сањају како ће једног дана доћи до “промене режима”. И, чини се да им је све то сада поново близу, након именовања Мајка Помпеа на место државног секретара и, посебно након именовања Џона Болтона на место саветника за националну безбедност.

Иранско присуство у Сирији се такође, али и изнад свега, сматра егзистенцијалном претњом Израелу, те је то изазвало разне хистеричне реакције у северноамеричком ционистичком лобију, али и у израелској војсци и међу политичарима. У вези са тим је довољно погледати како израелски премијер Бенјамин Нетанјаху бомбастично, али и непоуздано представља "неспорне доказе" о томе да Иран крши нуклеарни споразум (JCPOA ) или прочитати дванаест захтева које је саставио Мајк Помпео, а Иран треба да их испуни, ако намерава да преговара о споразуму са Сједињеним државама. Међу Помпеовим захтевима има и претерано смешних, а тичу се тога да Иран престане да помаже Ал Каиду и Талибане, који су иначе заклети непријатељи Ирана, одувек, а који су, са друге стране, уживају честу подршку америчких и ционистичких обавештајних апарата. Талибани су, поред осталог, заиста масакрирали етничку групу Хазара, који представљају етничку шиитску компоненту у Авганистану.

Оно што посебно брине Италију (најзначајнијег европског партнера Ирана) су нове санкције које Ирану уводе Сједињене државе, након њиховог унилатералног напуштања нуклеарног споразума. Те санкције ће оштетити економију много више него оне, бескорисне, уведене Русији, а чије је укидање уврштено у програм нове жуто-зелене владе (Пет звездица, Лига), иако је у једном тренутку чак било у другом плану. Преговарачка моћ европских економских фактора је ниска и суочава се са присилним избором између приступа иранском тржишту (што доноси ризик од санкција) и “наметнутом” америчком тржишту и културолошком покоравању, од којих пате многе владе и упркос жељи да сачувају нуклеарни споразум са Ираном, не могу да предвиде и претпоставе ништа што иде даље од уобичајених облика европске мазохистичке схизофреније.

Ако бисмо ствари посматрали са чисто геополитичке тачке гледишта, северноамеричка опсесија Ираном је више него оправдана. У Исламској револуцији је срушен режим који је претходних деценија - осим са малим прекидом током националне Мосадекове владе (која није била случајно оборена  англоамеричком операцијом) - био на потпуно истој линији са Сједињеним државама и то му је био једини облик међународног легитимитета, а са Турском је представљао један од "стубова" северноамеричке геополитике на Блиском истоку.

Револуција је, такође, спречила да северноамеричке елите непосредно управљају огромним енергетским ресурсима. Иран је, и данданас, трећа земља у свету по богатству изворима нафте и прва по резервама природног гаса. Стога је јасно зашто Трампова администрација, у промовисаној Доктрини економске надмоћи не може, а да не види Иран као страховитог могућег конкурента, али истовремено и као "плен" у учинковитом ширењу и спровођењу споменутог економског плана. 

Нити треба заборавити чињеницу да Иран, као стуб новог мултиполарног поретка и хегемонистичке моћи на Блиском истоку, представљала неку врсту црне рупе која угрожава америчку контролу оног подручја евразијског Римленда које је геополитичар Николас Спајкман прогласио за основу северноамеричког хегемонистичког система. Међутим, постоје и други фактори који, иако претходе хегемонистичком дизајну Северне Америке, више су везани за реторику сукоба цивилизација и разумевања Ислама на основу кога се Ислам не може користити у геополитичке сврхе као непријатељ, против кога се треба борити и уништавати га кадгод је то могуће. Па, чак и у том смислу, северноамеричка опсесија Ираном изгледа више него оправдана.

Данашњи Иран, иако са очигледним недостацима (што није страно ниједном народу на Земљи), представља par excellence антитезу моделу цивилизације који је постављен на величанственој и напредној судбини Модерне. Револуција са Хомеинијем се развијала као преуређивање димензије светог, као рестаурација те непосредне нити између физичког и метафизичког поретка, коју је наметнутим западњачким модернизмом шахов режимом готово неповратно раздвојио. Револуција, схваћена етимолошки исправно, као израз ре-еволуције, показала је како феномен Модерне нема никакве везе са савременошћу. Модерна је само модел друштва, цивилизације, визије света која се може преокренути процесом повратка у времену и поновним усвајањем традиционалног "бити-ка-свету".

Имам Хомеини је сматрао да је западни колонијализам био је у стању да се супротстави стварном Исламу уводећи иностране законе и културе у муслиманске земље, где је све то било у потпуном нескладу и чинило Ислам неаутентичним. Колонизација умова је био корак који следи, одмах након економске колонизације, чији је циљ био експропријација природних ресурса и прављење тржишта за западну робу на окупираној територији. Зато, према Хомеинију, у време када се не испуне потребни услови за појављивање Имама (Parousia, старогрчки филозофски појам), мора се почети са употребом исламског закона. Али, овај закон се мора односити на прави и стварни Ислам, а не на његову верзију коју је фалсификовао западни колонијализам. Имам Хомеини је, на пример, увек дефинисао вахабизам као ‘Амерички ислам’. Доктрина velayat-e faqih (парохија правних саветника), као основа садашњег иранског политичког система, према признању сâмог Хомеинија, није резултат његовог теоријског рада. Ова доктрина није ништа ново, али је од почетка једно од средишњих питања исламске владе. Хомеини се ограничио само на детаљнију и дубљу анализу, проналазећи корене за то у исламској традицији.

Парохија правних саветника је поредак којим ће се доћи до остварења доктрине. Претпоставка о владиним обавезама и теретом команде доктора права указује на остваривање јасног циља: потврдити истину и укинути лаж. У складу са добро познатим пророчким Хадитом, доктори права су чувари пророчког поверења. И, као што је Имам Хомеини  поновио у свом говору о исламској влади:

Општи циљ пророчке мисије је довођење у ред човечанства у оквиру праведне и уредно развијене друштвене структуре, што се може постићи дефинисањем владе која је у стању да спроводи закон.

Овај нацрт је Имам представио неколико пута, чак и у његовим радовима веома строго усмереним на ирфан (gnosis) у коме се божанском Нунцију и одређеном архетипу Савршеног човека задаје задатак очувања граница које је успоставио Бог и које их спречавајући да изађу из ограничења умерености. Позив којим би се ово мерило, постоји на одговарајући начин и у Западној култури, и у старој Грчкој и у Средњем веку. Спомиње се, на пример, да је Фредерика Другог Хохенштауфена, пропитивао легендарни свештеникЂани (фигура геноновског "Краља света") о ономе што је најбоље у свету, Фредерик је одговорио: "Најбоља ствар на овом свету је мера".

Стога је очигледно да се филозофско-метафизички логос, у потпуности постављен на осећају мере и умерености као врлине, не може нужно сукобљавати са визијом света заснованом на претеривању (на оном "гигантизму" који је Мартин Хајдегер жигосао) и негирању свега што је људско. Човек се самоостварује мислећи. Бити човек, пре свега значи значи мислити и истраживати смисао истине. А ако се алат мишљења не буде употребљавао и развијао, човек се претвара у машину и жртвује се на олтару технике. Чињеница да је Западна мисао довела до таквог вештачког деловања, одређивањем сопственог самоубиства, не значи да и свака друга цивилизација/култура мора да учини исто, у име униполарне глобализације.

Мржња према Ирану долази од чињенице да представља конкретан пример отпора, а у неким аспектима и алтернативу, овом (западном, прим. прев.) уништавајућем и културолошки расистичком моделу цивилизације. Исто важи и о ономе што брине ционизам, који је овај западни модел увезао на Блиски исток, не би ли се отворено сукобио са исламским светом. У том смислу, Имам Хомеини је посебно критиковао, пре свега, рабине: "они су, без обзира на то што су чувари јеврејског верског закона, нису учинили ништа да спрече тлачитеље да изговарају грешне речи, шире лажи, клевете и изврћу истину".

Извор