Признати постојање “Оружја за масовну миграцију” или признати 'Израел'

Вештачки је створена дубока подела унутар Заједнице за отпор и то око питања да ли постоји или не “Оружје за масовну миграцију”, о коме пише Кели М. Гринхил (Kelly M. Greenhill). Истраживач са Харварда је у својој књизи са истим насловом, из 2010. године  показала да се барем 56 пута догодило да су државе намерно стварале, изазивале и користиле масовне таласе људских миграција као средство за промовисање својих политика. Пажљиви посматрачи истичу да тренутна мигрантска криза по својој структури невероватно подсећа на поменуту стратегију.

Са друге стране, неки самозвани "анти-империјалисти", "левичари" клевећу свакога ко се усуди да покаже неко "идеолошки богохуљење" и буде "расиста", "фашиста", "бели расиста". Тиме се производе гадна међусобна пљувања, те је дошло до дубоке поделе у некада јединственом покрету. Намерно или не, све ово се супротставља стратегији САД да свуда по свету ослабљује покрете отпора тако што чланове окреће једне против других. Нема јаснијег доказа од параноидног „лова на вештице“ у коме радикални чланови прочишћују своје редове тако што неког назову “фашистом“, а онда бившег „камарада“ осуђују онлајн.

Пета генерација наоружања и Заједница за отпор

Аутор свеобухватно пише о том новом “тренду” који је симптоматичан за шири план на коме се представља Пета генерација наоружања, коју Сједињене државе подижу против мултиполарног света, а преко које Вашингтон жели да изазове чувени “сукоб цивилизација” и који ће разоткрити прагматичне предности Русије и свих других који се противе хегемонији Сједињених држава. Од темељне је важности да читалац обрати пажњу и на текст “Цивилизацијска агресија: оживљавање не-запада и ребреднирање левице” због разумевања најважнијих стратешких разлога због којих су САД,пре свега и произвеле Мигрантску кризу и како неки самозвани “анти-империјалисти”, “левичари” служе као “корисни идиоти” за промовисање и подршку програмима униполарног света.

Што ће рећи: једна од неоспорних чињеница је дан је једно од темењних начела Заједнице за отпор њено недвосмислено супротстављање Израелу и његовој вишедеценијској окупацији Палестине. Нема бржег начина да се измери искреност нечијих наводних уверења, од директног питања да ли верује или не да је старање 'Израела' било легитимно. Ниједан прави следбеник идеологије отпора неће рећи да јесте било легитимно – то би их одмах дискредитовало у очима Заједнице и јасно би показало да су или заведени идлоелози или политички провокатори. Могу људи имати и смислене дебате о будућем статусу “Израела“, али разговор мора почети од претпоствке нелегитимности 'Израела' као државе.

Ционистички покрет и стварање 'Израела'

Сходно томе, 'Израел' је инхерентно нелегитиман, зато што је буквално отелотворење Оружја за масовну миграцију, у овом случају за масовне миграције европских Јевреја у британску колонију Палестину, после Другог светског рата. Неконтролисани прилив новопридошлих је био дестабилишући за локалне Палестинце, али је процес био легитиман, због широко распрострањеног “осећаја кривице”, који је долазио од утиска да су Јевреји били неке посебне жртве у Другом светском рату. Овај, намерно погрешан наратив су активно подржавали Ционисти, јер су тако добијали геополитичко оправдање за дуго пропагирану идеју за настанак “Јеврејске државе” на Блиском истоку, уздајући се у фундаменталистичко тумачење религиозних текстова, помоћу којих би се представили као “божји одабрани људи” и тиме би се потврдили њихови територијални захтеви.

Ционисти су злоупотребили глобалну трагедију у којој је су милиони људи били распоређени  у категорије жртава, како би се издвојиле патње њих као демографске категорије, а користећи усмерену пажњу на њихово стање, не би ли на основу тога, они (Ционисти) за себе тражили геополитичку реституцију од међународне заједнице. Они су, даље, стручно и успешно манипулисали “комплексом кривице”, који је преовладавао непосредно након сукоба, а зарад спровођења масовне миграције својих религиозних сународника, на прецизно циљану територију Палестине. Извршена је демографска офанзива, коју су убрзо затим, ex post facto, својим дипломатским признањем Израела опрали и легитимизовалии САД и СССР. Али, упркос хладноратовским калкулацијама, које се могу приписати одлукама сваке од великих сила по овом питању, нико од њих није могао да сакрије добро документоване и лако проверљиве чињенице да је 'Израел' непосредни производ геополитичког оружја, а то је миграција у Палестину, против Палестинаца.

Од самозваног “анти-империјалисте” до следбеника “империјализма”

Ово расправу враћа у садашње време и на злослутни “лов на вештице”, који неки самозвани “анти-империјалисти” спроводе против њихових камарада, склоних отпору. Њихова опсесија да нападну сваког ко покушава да освести људе о Оружју за масовну миграцију, сумануто га нападајући и називати га “расистом”, “белим супрематистом”, ствара погодно тле и норматививно покриће за легитимизовање стварање 'Израела'. Поричући постојање Оружја за масову миграцију, самозвани “анти-империјалисти” оправдавају стварање 'Израела', јер одбијају да то стварање повежу са демографском агресијом која је спроведена над Палестинцима. Изостављање неопходне чињенице да је 'Израел' је планирани резултат ционистички-промовисане миграције као оружја, открива да су ови наводни "анти-империјалисти", заправо, промотери империјализма, било својим погрешним и догматским поштовањем културног марксизма, било због тога што се може закључити о свесној сарадњи неких од тих појединаца, са програмом униполарног света.

Избор

Имајући све ово у виду, може се изразити једноставни бинарни аксиом: “Признавање постојања 'Оружја за масовну миграцију' делегитимише 'Израел', али порицање постојања 'Оружја за масовну миграцију' легитимише 'Израел'. “

Нема могућег начина да самозвани “анти-империјалиста” оповргне нелегално оснивање 'Израела', без признавања интегралне улоге тог “Оружја за масовну миграцију”, које је оно одиграло у стварању 'Израела'. Једино се признавањем, да заиста постоји тако нешто као што је “Оружје за масовну миграцију”, може се деконструисати “кривицом” вођени наратив, чиме је створен ционистички мит о 'Израелу'. Добронамерне присталице отпора могу расправљати између себе да ли је садашња Мигрантска криза још један пример овог елемента Пете генерације наоружања или није; међутим, злобно порицање да чак и постоји тако нешто као што је Оружје за масовну миграцију, је непобитни доказ да су ти и такви појединци преваранти и да не би за њих требало да буде места у Заједници за отпор. Није ни важно више да ли су они заведени левичари или убачени провокатори. Али ако неко од њих себе опише као “анти-империјалисту”, а одбије да призна да 'Израел' своје постојање дугује “Оружју за масовну миграцију”, онда је тај неко у очигледном сукобу са једним од основних начела отпора и темељно га поткопава изнутра.

Сви чланови Заједнице отпора се зато суочавају са врло једноставним избором – признати постојање  “Оружја за масовну миграцију” или признати 'Израел'.