Немачка, главни и одговорни амерички вазал у Европи (део 1.)

После немачке и европске катастрофе из Другог светског рата и периода денацификације, Немачка је „поново постала нормална земља“. Прихватајући кривицу за вишевековни антисемитизам, који је кулминирао Холокаустом у Трећем немачком рајху, Немачка је проживела својеврсну катарзу, што јој је омогућило да уђе под окриље Запада и да најзад буде прихваћена као „демократска“

Историјски посматрано Немачка никад није била „прави Запад“, а њено чланство у клубу елитних носи тешку хипотеку; ово чланство је само условно и важи под одређеним околностима. (Није неупитно: Немачка је принуђена да га свакодневно потврђује.)
Током осамдесетих година 20. века, историјска хипотека коју носи Немачка постаје мање тешка. Немачка је признала своје злочине – не све, додуше – „покајала се“ и одрекла антисемитизма. На делу је стварање „европске заједнице“ – уједињене Европе, чији мотор сад постаје Немачка, овог пута у савезу са својим старим непријатељем, Француском. То се дешава у време Хладног рата, када сећања на нацистичке злочине почињу да бледе. „Прави непријатељ“ сада се налази на Истоку – то је Совјетски Савез, комунистичка Русија, која контролише читаву Источну Европу.

Антисовјетизам се инспирише русофобијом

За Сједињене државе, европски пројекат је од почетка, у најмању руку, двосмислен. Снажна европска заједница може бити коришћена као оружје у борби против моћног источног ривала, али може прерасти и у покрет којим ће се Европа ослободити од америчког стиска.

Из тог разлога процесе европских интеграција воде и усмеравају САД, полазећи при томе од сопствених, а не од европских интереса. Европска економска заједница, касније Европска унија (настала споразумом из Мастрихта 1992), замишљена је и пројектована као америчка испостава на европском тлу, а која ће продужити и учврстити америчку хегемонију у Европи, лишавајући је свих инструмената који би у будућности могли да јој обезбеде статус истински аутономне или независне политичке силе; независне у односу на комунистички Исток и на либерални Запад. Таква, „америчка Европа“ има и своју војну сенку: Северноатлантски војни савез, гвоздену песницу атлантизма и америчког присуства у Европи која штити конкретне интересе САД (а не брани Европу).

У таквим околностима је 1960-их година на Западу процветао антисовјетизам. Ако се СССР, стицајем историјских околности, после 1945. нашао у победничком табору, овај статус му се у Хладном рату снажно оспорава. Хладноратовски антисовјетизам се директно инспирише русофобијом; нешто што ће постати много јасније после слома комунистичког блока: „Ако се русофобија с несмањеном жестином наставила и након пада комунизма“, уочава Ги Метан, „приморани смо да закључимо како она није повезана с комунизмом него с Русијом“. Поређење успона Русије 2000-их година с повратком стаљинистичког царства, поређење Путина са Стаљином (или Хитлером), закључује Метан, очигледна је „бесмислица и анахронизам“. И омиљени пропагандни мотив русофобије. Нешто што ће постати ноторно у западним медијима после украјинског Мајдана и присаједињења Крима матици 2014. године.

Да ли је "Гулаг примарнији од Аушвица"?

У Немачкој се осамдесетих ствара посебно плодно тле за историјски ревизионизам, који полази од једноставне једначине „комунизам једнако нацизам“. У историјском ревизионизму предњачи немачки историчар Ернст Нолте. Европски фашизми, према Нолтеу, настају као (посве оправдана и разумљива) реакција на, с једне стране, бољшевизам, с друге, на западне демократије. Али бољшевизам и његови злочини су, према немачком историчару, „примарни“.

У полемици коју је отворио Нолте ће поставити и следеће питање: да ли је „Гулаг примарнији од Аушвица“? Његов одговор је наравно потврдан: „Стаљинистички злочини су гори од нацистичких.“ Немачки националсоцијализам је тек одговор на комунизам, напад на Совјетски Савез из јуна 1941. само је реакција на Стаљинове злочине, а немачки војници на Источном фронту у ствари „бране Европу од азијских хорди“. Немачка кривица је реална, али је од ње већа кривица Русије. „Нема фашизма без провокације бољшевизма“, закључује Нолте, уз тихо или прећутно одобравање стратега Хладног рата с оне стране Атлантика.

За ревизионисте, стварни непријатељ је бољшевизам и комунистички Исток. Шта је, међутим, изазвало бољшевичку револуцију, која је означила почетак краја европског колонијализма и дубоко потресла Европу и свет, изазивајући снажан револуционарни и антиколонијалистички талас? Да ли је и бољшевизам био само реакција, и то такође оправдана, на претходну западну, колонијалистичку и империјалистичку опресију, и на катастрофу Првог светског рата коју је произвео западни империјализам? Да ли је западни колонијализам прави кривац за избијање Октобарске револуције, са свим њеним последицама, и представља ли бољшевички покрет праведну одмазду за злочине које су чиниле европске силе током колонијалног периода?

Европска ревизија историје Другог светског рата

Данашња Европа више не обележава Дан победе над фашизмом, већ 9. маја прославља Дан Европе. У резолуцијама Европског парламента не осуђује се посебно фашизам ни нацизам, осуђују се (прилично апстрактно) „сви тоталитаризми“. Слободу од фашизма Европи није донела Совјетска армија. Америчке трупе су, у беспримерној ревизији историје, победиле не само на Западу већ и на Истоку, као што је ове године устврдио немачки председник на централној комеморацији почетка Другог светског рата у Пољској. Одлучна победа „савезника“ била је она у Нормандији, која је дошла на самом крају рата; битка за Стаљинград, као прекретница овог рата, битка код Курска итд. препуштене су историјском забораву и избрисане из историјских уџбеника. Као и приближно 26 милиона Совјета које су побиле нацистичке трупе.

Заборављене су и све жртве нацизма на истоку Европе, укључујући и оне у Југославији. Пијетет изазивају искључиво „жртве комунистичког терора“, па чак и погинули припадници квислиншких и окупационих снага. Мање или више отворено, рехабилитују се пронацистички и фашистички покрети и режими, од Балтика, преко Украјине, све до Балкана, где се одржавају „комеморације“ сарадницима окупатора и фашистима, с несумњивом фашистичком иконографијом. Почев од 1990. у бившој Југославији Запад овај покрет једноставно „не примећује“. Хронолошки последњи пример је рехабилитација пронацисте Бандере у Украјини и његових следбеника, који су имали кључну улогу у кијевском „Мајдану“, на шта је „Запад обратио јако мало пажње“. Како тумачити ову „незаинтересованост Запада“, осим као прећутну (а повремено и веома непосредну и активну) подршку због њиховог жестоког антирусизма?

Дана 19. септембра 2019. Европски парламент донео је резолуцију о „важности европског сећања за будућност Европе“, у којој се одговорност за избијање Другог светског рата подједнако распоређује на „све тоталитаризме“ – на „нацистички Берлин и комунистичку Москву“ – аболирајући западне демократије од сваке кривице и прећуткујући срамни Минхенски споразум, чији су потписници Велика Британија и Француска с једне, и нацистичка Немачка и фашистичка Италија с друге стране – споразум којим су западне демократије утрле пут ка Другом светском рату; ка светској историјској катастрофи у којој је на свим зараћеним странама погинуло приближно 60 милиона људи.

Рађање чудовишта

Истини за вољу, ревизија историјске истине о Другом светском рату није започела у Немачкој. Започела је још раније, у САД, негде после 1950, о чему (међу осталим) сведочи и амерички писац Гор Видал, луцидни и непоткупљиви хроничар америчке политичке сцене и модерне историје Америке: нацистичку Немачку нису сломиле САД, подсећа Видал, победу над Трећим рајхом, уз огромне жртве, извојевао је Совјетски Савез, али то је у Америци после рата сасвим погрешно представљано. Стаљин и Совјетски Савез, уочава писац, претворени су у непријатеља горег од Хитлера и у лажну претњу за америчку нацију. Зашто је то уопште било потребно?

„Антикомунизам постаје званична религија САД“, а СССР „империја зла“, јер је Америци био неопходан снажан непријатељ. Овај архинепријатељ – Совјетски Савез – послужио је као оправдање за милитаризацију САД којој нема премца у историји света. САД су, током следећих деценија, претворене у дубоко милитаризовано друштво. О томе сведочи преко три стотине ратова и војних интервенција које је ова земља водила после 1945. године.

У Америци је 1950-их година, упозорава Видал, створено „чудовиште“: „држава националне безбедности“; ратна машина с огромним војним буџетом (и данас највећим у свету) коју чине предимензиониране и прескупе оружане снаге, војноиндустријски комплекс, моћне безбедносне службе и политичке и интелектуалне елите ове земље. Циљ је, наводно, одбрана америчке нације од „црвене опасности“ (премда Совјетски Савез никад није показивао агресивне намере), а нешто касније одбрана читавог „слободног света“. После пада Берлинског зида постављени циљ је много крупнији: промовисање идеје слободе – америчке дефиниције слободе – широм света, „рушење аутократија и диктатура“ и, коначно, стварање једне либералне и униформне планете.

У стратешким пројекцијама САД, Немачка са својим русофобским наслеђем игра изузетно важну улогу. Нацистички злочини су јој „опроштени“, привремено препуштени забораву (изузев Холокауста). Подсећање на њих више није опортуно ни пожељно, нарочито ако су његове жртве словенски и други, „мање важни“ народи на истоку Европе. Почев од 1980-их Америка и Немачка се налазе удружене на истом послу: у борби против (комунистичке) Русије, Источног, социјалистичког блока, за шта „интелектуалну и теоријску логистику обезбеђују стратези типа Збигњева Бжежинског, чији је антисовјетизам дуго прикривао болесни антирусизам“ (Франо Цетинић).

Мета и прави непријатељ била је и остаје Русија; свеједно да ли је она царистичка, комунистичка, националистичка или демократска по мерилима Запада. Улог у тој борби је хегемонија над евроазијским континентом и, последично, над читавим светом. У то име Америка води и покреће своје ратове и своје лажне „обојене револуције“. Али никад директно. Овај рат је прикривен, замаскиран, и никад неће бити објављен, јер је противник исувише снажан. Немачка је у том рату, са својим дубоко укорењеним антиславизмом и русофобијом, дуго била незамењив савезник САД у Европи.

Извор: Печат