Најскупља српска грешка у 20. вијеку

Сваки децембар код Срба буди сјећање на катастрофалну одлуку, због које Срби и данас испаштају. Одлуку, која је донесена 1. децембра 1918. године у кући Крсмановића у Београду. Међутим, пре одлуке у кући Крсмановића, Србија је била приморана да води Велики рат, и ако за њега није била припремљена.

У Србији је 1914. године била прилично нестабилна политичка ситуација, коју је додатно појачавала измученост и финансијска исцрпљеност после два балканска рата. Тензије са Аустроугарском су само додатно погоршавале стање. Влада није контролисала све сегменте државне власти и није се знало ко доноси кључне одлуке. Задње што је требало Србији тада је рат, поготово рат свјетских размјера. Међутим, жеље су једно, а реалност нешто сасвим друго. Са сјевера, из Беча, али и са истока, из Софије, стизали су сигнали да рат „виси у ваздуху“. Пашић је покушао да издејствује да се у Народној скупштини, по хитном поступку, усвоји државни буџет за 1914. годину, али у томе није успио. Српско странчарење поново је дошло до изражаја. Опозиционе партије листом су гласале против. Предсједник Владе се зато у јануару 1914. године обраћа Русији и тражи помоћ “ да допуни што пре своје наоружање“, не би ли тако, бар за извјесно вријеме, “ослабила агресивне тежње“ Аустроугарске, Бугарске и Турске.
“Ако догађаји принудеСрбију да овај материјал употреби“, писао је Пашић Русима, Србија ће платити царској Влади одговарајућу вриједност. За случај да га не употријеби, она ће га вратити у стању у којем га је добила. Трошкови транспорта пашће на терет Србије.

Тек када је званични Беч, после атентата у Сарајеву послао незабиљежено дрзак ултиматум, завађене политичке странке у Србији пружиле су руку помирења на састанку одржаном 24. јула 1914. године, када је једногласно одлучено да се све уцјене Беча одбију. Четири дана касније, 28. јула, Аустроугарска је објавила рат Србији. У зору 12. августа почела је прва од четири велике офанзиве на Србију из Босне. У то вријеме Пашић је у Нишу лењиром исцртавао будуће границе југословенске државе. Историчар Јован Радоњић, који је био поред њега, забиљежио је: “Сјећам се добро да је границу Баната повукао далеко на исток, вододелницом између хуњадске и крашовске жупаније, а на сјеверу низ ријеку Мориш. Захвативши Суботицу, Бају, целу Барању и Међумурје, почео је да повлачи границу између наше будуће државе и Аустрије, обухвативши притом и Целовац...“

После првог пораза аустроугарске војске на Церу, 20. августа 1914. године, Никола Пашић упутио је меморандум свим амбасадорима Србије, у којем је образложио ратне циљеве и у оквиру тога нужност стварања једне, југословенске државе. У том документу, са којим ће бити упознати и моћници из Аустрије, образложено је да би једна таква држава, од 15 милиона становника, постала брзо економски и војнички спремна да буде један од стубова стабилности у послератној Европи. Три мјесеца касније 7. децембра 1914. године, донијета је Нишка декларација, у вријеме најкритичнијих тренутака Првог свјетског рата, коју је усвојила српска Народна скупштина и у којој се истицало да су приоритетни ратни циљеви Србије: ослобађање Хрвата, Словенаца и Срба који живе у Аустроугарској и уједињење са њима. Тим чином, Србија је дефинитивно утврдила ратне циљеве и свој “свети задатак“.

У вријеме када Пашић дефинише српски ратни циљ, на Дрини су укрстили оружје углавном Словени: на једној страни Хрвати, муслимани, Словенци, Чеси, па и Срби из Аустроугарске, а на другој Срби из Србије. Јужни Словени из Двојне монархије нису помишљали да напусте хабзбурговску заставу и са оружјем у руци пређу на српску страну. Умјесто да већ на први пуцањ похитају својој браћи у Србији, што је очекивао дио Срби и Пашић, Хрвати, муслимани и Словенци су кидисали на српске положаје као звјери, надмашујући у томе, али и у својој безобзирности према српским војницима, рањеницима, као и цивилном становништву, врло често и саме Њемце и Мађаре. Тако, како су се јужни Словени у аустроугарским униформама понијели у почетку рата 1914. године, тако су се у Србији понашали до самог краја свјетског крвопролића – написаће Васа Казимировић. Када се Србија у јесен 1915. године, неопорављена од рана задобијених 1914. године у којој је сломила три офанзиве војске у плавим униформама, нашла на удару трију армија – Аустроугарске, Њемачке и Бугарске – и била упућена само на себе и своје знатно проријеђене трупе, упутила је апел великим савезничким силама да јој се најхитније упути помоћ од најмање 40.000 војника. Њен захтјев био је одбијен, мада су се у Солуну већ налазиле трупе Антанте.

Упркос силним жртвама на фронту и у позадини, српска Влада ниједног тренутка, ни када се у позну јесен 1915. године нашла у безизлазној ситуацији, притиснута аустроугарским и њемачким снагама са сјевера и сјеверозапада и бугарских са истока, није ни помишљала да обустави борбу, да се одрекне својих ратних циљева – стварања југословенске државе. Одбила је све понуде Аустроугарске и Њемачке о сепаратном миру. У највећој кризи Никола Пашић је одбио и предлог Немачке од 24. септембра 1915. године, да Србија напусти савезништво са силама Антанте и закључи сепаратни мир и да за то буде награђена територијом сјеверне Албаније до Јадранског мора, Црном Гором и дјеловима Босне и Херцеговине.

Одговор на Пашићево одбијање убрзо је стигао. Услиједио је општи удар на Србију, од Оршаве до Вишеграда. Под командом њемачког генерала Макензена, на српску војску устремиле су се армије Њемачке, Аустроугарске и Бугарске. Офаанзиву, коју  је најавила, таква силовита артиљеријска ватра, по оцјенама многих војних експерата Европа до тада није видјела. Умјесто мира, Српска врховна команда изабрала је да покуша да се са трупама које су јој још стајале на располагању пробије кроз качанички тијеснац ка Скопљу и одатле успостави везу са савезничким јединицама у Солуну. Пошто тај маневар између 18. и 20. новембра 1915. године није успио, кренуло се у повлачење преко Црне Горе и Албаније на сјеверно албанско приморје, да би се ту војска опоравила, реорганизовала и потом продужила борбу. Голгота српске војске кроз албанске врлети одавно је ушла у историју.
Прва понуда Србији за склапање сепаратног мира стигла је од Аустроугарске 2. децембра 1914. године уочи почетка Сувоборске битке, посредством грчке Владе, са поруком да се прекине „крвави и за Србију безнадежни рат“. Два дана касније, кад је контраофанзива српске војске била у пуном замаху, аустроугарски посланик у Атини је изјавио да његова држава нема тежњи да припоји српске територије и да она жели да увјери српско становништво у своја искрена осјећања мирољубивости. И њемачки посланик тих дана је убјеђивао грчког премијера Венизелоса да пренесе сличну поруку српској Влади. У јесен 1915. када су почеле припреме за четврту велику офанзиву на Србију, а централним силама се придружила и Бугарска, њемачки емисар Албин Кучбах, појавио се и Нишу. Дошао је да Пашићу пренесе поруке својих налогодаваца, да се у последњем часу склопи мир са централним силама.

“Али мој труд је био узалудан. Изузев својих најближих сарадника, никога више није пуштао преда се...Једноставно нисам могао да продрем до њега. Није ми пошло за руком чак ни да установим гдје се Пашић налази. Ја сам му тада доставио једно писмо 24. септембра 1915...“

У овом писму Кучбух је Пашићу указао на катастрофу у којој ће се Србија наћи уколико брзим склапањем мира не спријечи предстојећи напад. На ово писмо Пашић није одговорио. У разговорима са њемачким емисаром Пашић је настојао да добије одговор на питања која су га занимала, притом ништа није одбијао, али ништа није ни нудио. И Георг Штрајт, министар спољних послова Грчке, ангажовао се на сондирању терена за склапање сепаратног мира са Србијом. О његовом ангажману професор Андреј Митровић је написао: “Грк се, наиме, показао спреман да преузме улогу посредника између централних сила и Србије, али под условом да на томе ради у споразуму и са неким мјеродавним личностима своје државе, пре свега са краљем Константином – што се наводно није допало Берлину, па се већ после неколико дана одустало од цијеле акције..“

Међутим, Никола Пашић и Александар Крађорђевић су све понуде одбијали, зарад југословенске државе. Државе, коју није желио нити српски војник, нити српски сељак, нити српски учитељ. А, нису је жељеле нити велике силе.

Историчар Драгољуб Живојиновић, чак тврди да су велике силе одбиле да прихвате Декларацију. Свака од ових земаља имала је своје посебне разлоге због којих није хтјела да уважи ову идеју. Едвард Греј, шеф енглеске дипломатија, у неколико наврата истицао је да амбиције Лондона нису стварање Југославије, него проширена Србија која би добила широк излаз на Јадранско море. Да би придобили Бугарску да се прикључи савезницима Антанте, енглески политичари су били спремни да Софији понуде територијалне уступке, односно дјелове Македоније који су били спорни после завршетка Првог балканског рата, а које је држала Србија. Како би од Београда добили пристанак за „одређену територијалну трансакцију“, Енглези су били вољни не само да обнове ратом опустшену Србију, него да јој дају статус и значај “велике Србије“.

У царској Русији, која је била најважнији савезник Србије, нису могли да схвате да се у Београду тако олако прихвата идеја о стварању државе у којој би требало да заједно живе народи са међусобним озбиљним конфесионалним разликама. Један од најутицајнијих руских политичара Сергеј Димитријевич Сазонов, који је за време рата био министар иностраних послова, енергично се супротстављао стварању ове државе. Руски министар изнио је невјерицу у могућност срећног живота Срба, Хрвата и Словенаца у заједничкој држави, и том приликом нагласио д Русија настоји да после завршетка рата Србија буде једна снажна и територијално увећана држава, која ће имати широк излаз на Јадранско море.

Међутим, планови Николе Пашића и регента Александра су били другачији. У много чему се они двоје нису преварили – да ће народ Србије хтјети и моћи да се одбрани од моћних агресора. Срби из Србије су се заиста показали као војска која заслужује највеће признање. Нису се преварили ни у процјени савезника из Антанте. Предосјећали су да ће Србија својом борбом, жртвом и својом вјерношћу обавезати велике силе Антанте да прихвате националне циљеве. На крају се то и десило. Међутим, њихови планови прескупо су коштали српски народ. Зарад утопије о заједничкој држави Срба, Хрвата и Словенаца, српска Влада није прихватила понуђене аранжмане, који би Србију поштедјели огромних невоља. Та утопија је Србију коштала 1 250 000 становника, 62% мушког становништва од 18 до 55 година. У односу на укупно становништво, Србија је била држава са највећим бројем људских жртава. Последице те одлуке, српски народ осјећа и данас.