Црна Гора: Литургија у Свачу, шиптарска бахатост и државна подршка бахатости

У недељу, 7. јула, грађани Црне Горе су имали прилику да свједоче још једном инциденту, то јест, отвореној провокацији радикалних шиптарских елемената у Црној Гори. На празник рођења Св. Јована Крститеља, литургија у Свачу служи се традиционално, међутим, од прошле године, шиптарски шовинисти се томе се отворено противе.

Митрополија црногорско – приморска је ове године Литургију одржала у Свачу код Владимира, у близини Улциња, на сâмом улазу на локалитет, гдје се налази древна црква јер црногорска полиција. на албански захтјев, није дозволила служење Литургије код Храма. Цијели скуп су обезбјеђивале јаке полицијске снаге, нарочито улаз на локалитет.

“Ми нисмо овдје странци, деценијама излазимо, долазимо овде на темеље наше државности и духовности, не да барјачимо. Са једним циљем, да не заборавимо наше свете претке, освештане гробове који се овдје налазе. Преносим благослов владике Амфилохија, који је требало да донесе руку Светог Јована Крститеља. Али, због тензија, то ће урадити наредне године. Предсједник Општине је рекао да је до децембра забрањен приступ локалитету, зато што се раде археолошка истраживања“, рекао је намјесник барски Слободан Зековић, који је служио литургију.

И прошле године је било напетости у Свачу. Тада је око десетак Шиптара блокирало прилаз Митрополиту Амфилохију, монаштву и вјерном народу. Вођа те групе био је Хаџија Сулејмани, одборник улцињске скупштине и члан Демократске партије Албанаца. Сулејмани је свој срамни поступак покушао да објасни изговором да црква није православна, и да он као муслиман и представник општине Улцињ, не дозвољава приступ цркви. На питање Митрополита Амфилохија да ли знају да је то престони град Св. Јована Владимира, којег славе и Албанци, да ли знају да цркве нису нити  ’наше’, нити ‘ваше’ већ Божије, да не отимамо ником ништа, већ чувамо што смо већ имали и традиционално одржавали, Шиптари нису имали одговор.

Све постаје много јасније када се види споменик који су Шиптари поставили 2005. године у облику спомен плоче, на којој пише: ”У име наших предака Илира који основаше овај древни град Свач као заоставштину наше албанске културе…“ Другим ријечима, Шиптари су тада обиљежили своју територију а сада полако почињу насилним средствима да је “бране“.  

Међутим, историја је јасна по питању Свача. Град Свач није нити данас, нити икад био град Илира, а поготово не Шиптара. Министарство културе Црне Горе је 2012. године почело да истражује Свач. Истраживачки тим магистра Младена Загарчанина је открио српску и ромејску грнчарију у истом слоју, што јасно показује вјековно присуство Срба на том подручју. Стефан Немања, српски жупан, је 1183. године Свач присајединио Рашкој. Када су монголске хорде 1242. године покориле и срушиле град, обновила га је српска краљица Јелена, жена краља Уроша, која је живјела тада у Улцињу. За архитектонску декорацију и фрескописање довела је сликаре и мајсторе из Рашке. У граду се и данас виде остаци цркве Св. Јована, на којој још увијек пише да је изграђена 1300. године, као и црква Св. Марије. Град Свач су 1571. године потпуно разорили Турци. Међутим, оно што је важно напоменути, а што се прећуткује у црногорској јавности, јесте да су заједно са Турцима у уништењу Свача учешће узели и Шиптари. И не само као регуларна војска већ и као башибозуци. Тако смо данас дошли у једну сулуду ситуацију да народ који је рушио Свач, а то су Шиптари, присваја тај град. Али за Шиптаре је то нормално, они присвајају и туђу историју, пре свега српску. Јер, када неки народ на Балкану нема своју историју он, на жалост, краде туђу.

У својој докторској дисертацији “Утицај Аустроугарске империје на стварање албанске нације“, бугарски историчар, Теодора Толева, која је истраживала Бечки империјални архив, пише:

“После детаљног проучавања архива можемо тврдити да на почетку 20. вијека албанско становништво још не представља оформљену нацију. Етничке групе у Албанији живе изоловано, немају везе међу собом, осим кад ратују. Могућности за њихово зближавање су практично ништавне, а убиства уобичајена, чак и за људе из истог клана. У земљи постоје два основна дијалекта, али они су толико различити да се људи готово не разумију. Не постоји јединствени књижевни језик, већ више од двадесет различитих начина писања на локалним дијалектима. Коефицијент писмености не прелази чак ни два одсто. Становништво припада трима вјероисповјестима – муслимани, православни и католици. Албанци немају национално сазнање, немају опште интересе, не исказују солидарност и не развијају се у правцу буђења националних осјећања. Према томе, почетком 20. вијека не постоји албанска нација“.

Толева је такође примјетила да:

“У тренутку када Беч доноси одлуку да спроведе нови план за Албанију, постоји двадесетак различитих транскрипција албанских дијалеката. Три су основна: један користи арапска слова, други ћирилична, трећи латинична.“

Такође, званични Беч је пресудно утицао и на унификацију албанског језика. Писмо, које Шиптари и данас користе, прихваћено је на конгресу у Битољу 1908. године. Пресудну улогу је одиграо аустроугарски конзул Карл. Граматика, књижевне књиге, историјске књиге, све је штампано у Бечу. Промовисање шиптарског језика је вршено на сваком кораку. Разлог зашто је Аустроугарска све ово радила je Србиja, кoja je тада била главни непријатељ Аустроугарске. Преко стварања шиптарске нације, Аустроугарска је жељела да ослаби Србију. И успјела је.

Данас су улогу Аустроугарске преузеле Сједињене државе и Велика Британија. У складу са тим, Шиптари и њихови политички представници се сваким даном понашају све дрскије. Актуелна црногорска власт не ради ништа да Шиптаре, тачније њихове политичке представнике, приведе познанију права. И док се Србима у Црној Гори строго забрањује истицање српских застава, Шиптари свуда истичу државне заставе Албаније. Шиптари сваким даном све јасније показују да је за њих Велика Албанија једино што би задовољило њихове националне интересе. Оно што се догодило у Свачу је нешто што смо раније, по истом обрасцу, могли да видимо на Космету и у Македонији, и знамо како је сада тамо. Зато, сада, док је још ватра слаба, треба је гасити. У супротном, великошиптарска ватра може прогутати и Улцињ, али и друге дјелове Црне Горе.