Србија нема ништа са западним скаредностима

Ноћ вештица је, испрва, досадна и испричана прича, са већ добро познатим и утврђеним аргументима „за“ и „против“.

Они “за“ све време жуде за потврђивањем глобалног, либералног,  мултикултуралног друштва. Ти, “за“ увек налазе погрдна имена за ове, „против“. Они „за“ никада нису разумели, нити ће, шта значи друштво и зашто одбрана друштва, у овом случају српског, значи и “против“ овог накарадног и кич догађаја. Овај кич догађај је прошао и изгледа да се у Србији највише „примио“ међу заговарачима потрошачког друштва и оних који прате модне трендове, али не само у одевању, него у свему. Да не наглашавамо да модне трендове било које врсте углавном прате људи без сопственог стила и без сопственог смисла за сопствени живот.

Зашто је у Србији једино смислено бити међу онима који су “против“ ове накардне манифестације? Није једино важно што је тог дана и празник Светог Луке, према православном календару. То јесте један од кључних аргумената, али има их још, световних. Бити “против“ ове извитоперености, значи бити за наше друштво, нашу обичајност и нашу традицију. Бити „за“ значи веселити се системском урушавању свега што јесте наше друштво. Ноћ вештица нисмо ми, то је светлосним годинама далеко од онога што јесте српско друштво. Наше друштво није лабава, неутврђена и неодређена заједница од неколико милиона људи. Наше друштво нису појединци који немају шта да прослављају, па су зато жељни нових, туђих, и притом, скаредних празника. Наше друштво нису бундеве по супер маркетима (које је неко опет наменски тамо нагурао- свима у очи, зарад „вишег циља“). Наше друштво нису деца обучена у свакаве црне и несрећне костиме. Што не значи да то није део нечије, него значи да није део наше традиције и културе – вештице никада нису биле, и неће бити део наше културе и традиције.

Сваком човеку су потребна нека вредносна одређења, нешто по нечему жели да буде свој и посебан. Данас у Србији нема ничег посебнијег и специфичнијег од идеје и жеље да будеш Србин, и са собом носиш све што има везе са тим идентитетом. Прошле године, вртићима у Србији су достављени посебни програми на Светог Луку (али, не због Светог Луке, него због тог суманутог празника са вештицама), који морају да буду испуњени. Ове године нас бомбардују бундевама и причама о мултикултуралности, а у ствари, то је масло западне (не)културе ка којој, без размишљања о последицама, неки овде хрле.

Све приче о ноћи вештица, пореклу овог такозваног “празника“ у вези са духовима, хорорима, страшним причама, паганством - и, то је, чак, у реду. У реду је да то буде и нечије вредносно одређење, у реду је да је некоме то симпатично. Оно што није у реду и против чега друштво МОРА да устане је да нас, после бомби, и тиме бомбардују и није у реду да пристанемо на сопствено урушавање и није у реду да им у томе помажемо. Није у реду да то, ОВДЕ, КОД НАС, постаје наше вредносно одређење, јер то са собом носи много тога лошег. Да бисмо могли да заговарамо мултикултуралност, прво бисмо морали да поштујемо своје, а не да заговарамо туђе. Уколико наше изгубимо, а будемо толико пристојни да свему осталом раширених руку пожелимо добродошлицу, ми ћемо у мултикултуралној игри постати празна бића без сопствене културе. И, изгубићемо. 
Чији год да је ово „празник“ и шта год да је некада била поента његовог прослављања и обележавања, јасно је зашто је убачен у наше друштво. Јасно је да наше духовно, културно, верско и историјско одређење нема ништа ни са какавим вештицама. Јасно је да је 31. октобра код нас СЛАВА Светог Луке, и да је то један од највећих верских празника код нас. Јасно је да је то оно што нас одређује вековима, оно што нас је одржало током разних окупација и разних сила. Славе су део наше традиције и културе, нешто што само ми имамо, наш удео у игри мултикултуралног света, удео са којим не губимо.

Постоје многи феномени који под инјекцијом либерализма одлазе много даље него што су икада заслужили да оду. Ноћ вештица је један од њих, који је на ширем плану искоришћен у свакакве деструктивне и болесне сврхе, ма чији год да је део културе првенствено представљао.
Уз овај празник, иде још један феномен, који нам се, опет, пласира као нормалан, као део нечијег одређења и убеђења, које треба безупитно да прихватимо. Ради се о сатанистичким црквама које сада већ увелико постоје на неколико места у свету.  Као свака институција, тако и новоотворена сатанистичка црква, самим тим што постоји и што је церемонија отварања била импресивнија, што се окупила гомила људи да све то види, фотографише, одаје утисак нормалности. Институције служе да буду утврђења идеја, идеологија, правде. Институције служе да се око њих људи окупе, да се за њих боре. Институције су носиоци свега стварног у друштву, што проистиче из неке идеје. Тако смо данас сведоци отварања нове, легално отворене, ђавоље институције, која ће утврдити људску везу са ђаволом и биће ту да је подржи. Биће ту, да нове генерације мисле да је ненормално да је склоне, јер је била ту када су они већ били рођени. Биће ту да дају новим либералним генерацијама прилику за „разноврстан“ избор у проналаску свог идентитета.

Секташки ритуали су све присутнији и велики светски секташи на мала врата увлаче сатанизам под кожу светске јавности, неприметно, под паролом правде, људских права, под паролом уметности, или пак, мултикултуралности - све у свему – под паролом либерализма - који дозвољава избор било чега, док год тај избор подржава и пласира само оно најгоре, најстрашније, најнеморалније и најодвратније.

Сатанистичке институције су поред овог ритуалног празника ноћи вештица један од утемељивача ђавољег култа. У Болсверу у Енглеској, на попису становништва  2011. године, 0,2%  је  изјавило да је њихова религија сатанизам. Овај град често називају ''сатанистичким срцем'' Енглеске. Торино у Италији је један од градова Европе где је сатанизам највише пустио корене. Торино, заједно са Сан Франциском и Лондоном, често се сматра троуглом где је бављење црном магијом најраспрострњеније. Становници  Торина верују да је овде ђавољи култ толико јак да је одавно своје прсте умешао у елитне кругове, да ‚држи‘ економију и одлучује о политици, самим тим и о култури.

Што се тиче Лос Анђелеса и Сједињених држава, америчка администрација је одобрила да Сатанистичка црква постане званична и да се сатанисти не смеју прогањати. Сатанистичка црква, споменик и њени следбеници постоје и у Арканзасу – одакле долази, по злу чувени, брачни пар Клинтон.

Антон Левеј, један од најпознатијих сатаниста, писао је књиге и ударио темеље модерном сатанизму. Он је творац прве сатанистичке цркве у Лос Анђелесу, у којој је био свештеник до своје смрти. Седиште цркве  је 2001. године пресељено у Њујорк. Верује се да у Холивуду има много његових следбеника и оних који се залажу за његове идеје. Левеј је 1969. године објавио књигу под називом ''Црна Библија''. Ове године је, такође, отворена и сатанистичка црква у Колумбији.

Увек када се чини да је либерализам достигао свој максимум у ''слободама за све и свакога'', појави се нешто ново да изненади. Зато је од велике важности да се поведе рачуна и да постане немогуће да нам неко сутра каже да је подизање споменика ђаволу нормална ствар, која храни мултикултуралност. Од пресудне је важности пазити да прича о сатани сутра не дође као обавезан програм у вртиће и школе, да по продавницама у Србији сутра не буду мале фигурице ђавола. Њихов је посао системско уништавање вредности и пласирање болести. Наш је посао чување наших вредности и брига да оне које нису наше буду одстрањене и нестану.