Државна политика пропасти – Србија и ЕУ
04.02.2018
Европска унија се темељи на “слободном кретању људи, робе и капитала” - иза тога се, заправо, крије корпоративизам, а то значи да о Европској унији одлучује крупни капитал и велике интересне групе. Нису темељи Европске уније нити равноправност, нити људска права. Тужно је да у 21. веку, грађани Србије немају право на самоопредељење.
Уосталом, подсетимо се како је настала Европска Унија (у даљем тексту, скраћеница: ЕУ). Прво је основана Европска заједница за угаљ и челик – не, наравно, да би се преко угља и челика створило братство европских народа, већ да би се контролисала потрошња угља и челика, као стратешких сировина за ратну индустрију у тадашњој Немачкој. Дакле, кад се сагледа прави циљ стварања уједињене Европе јасно је да је та идеја доживела свој историјски крах, јер је та Немачка данас хегемон ЕУ. Већина грађана Србије данас дели сличне ставове о неповерењу у државну, али и берлинско-бриселску власт и администрацију, као и о уласку Србије у ЕУ. Нигде нисам у последње време прочитала да нам је неко навео барем 10 аргумената за чланство Србије у ЕУ или како ће Србија изгледати за десет година, ако настави са оваквом погубном политиком?
Сви припадници политичких ''елита'' (парламент, политичке странке, тајкуни, директори у јавним предузећима, итд.) виде улазак Србије у ЕУ искључиво као лични интерес. Да није тако, данас би постојала отворена и јавна расправа о садржају преговора о поглављима који су у току. Очигледно је да ''наши'' преговарачи не желе да пруже прилику стручњацима и грађанима да изнесу аргументе са којима би се могли постићи много бољи резултати од њихових.
Проблем је у томе што је Србија на путу ка ЕУ изгубила самостално вођење економске политике где марионете на власти само спроводе економску политику наметнуту споља. У оквиру економске политике, избугили смо не само монетарну, већ и самосталну фискалну политику. Ако из прошлости погледамо пример Ирске која је одбила да повећа порез на добит (основу за домаће инвестиције), тада јој је ЕУ ускратила право на средства из Фонда за стабилност (дефинитивно ризнице Европске уније).
На путу ка ЕУ, Србија ће потпуно изгубити и право извоза наших производа изнад квота које одреди ЕУ у ваневропске земље, што је једини простор где српски производи могу бити конкурентни. Ми из ЕУ увозимо, а у остатак света смо некад извозили.
Нико од политичких актера никада се није бавио појединачним темама око уласка Србије у ЕУ. Како ствари стоје, системска корупције сâме Уније као организације, у односу крупног капитала према радницима, већи је проблем него примитивни видови корупције у Србији. На сличан начин, стање демократије или социјална политика могли би нам уласком у ЕУ постати још већи проблем него што је то данас. Такође, суштинско питање, које се мора поставити је: колику ће цену платити грађани Србије самовољом марионета на власти. Колико ли нас све коштају њихови тајни преговори?!
Оне који су о проблему одлива мозгова и прилива јефтине радне снаге оценили као ксенофобију (омиљена оптужба глобалистичке елите), питам: шта они имају против Срба?
Зашто данашњи властодршци морају да прихвате европски увоз и цене, а притом задрже високе камате и ниске плате? И то дугорочно. Све ово није у служби развоја Србије, али је у служби конкурената који имају своје лобисте и у ЕУ. Зашто прихватају да Србија у оквиру монетарне, фискалне и инвестиционе политике има најнижу стопу привредног раста, а не као најразвијеније земље ЕУ? Знају ли да тиме осуђују Србију на вишедеценијску стагнацију уз стопу раста од 1%?
Проблем није Мастрихтски уговор, проблем су манипулативни преговори које воде исти они који воде и државну политику. Катастрофална и деструктивна пореска политика, политика приватизације свега што се може приватизовати, а ускоро и приватизација здравствених установа, школства, војне индустрије, политика страних директних инвестиција и субвенција, итд. Све је то резултат рада истих људи који нас уништавају већ неколико деценија. ЕУ није решила корупцију нити у Грчкој, нити у Италији, па је неће решити ни у Србији. ЕУ није ту да би радила посао држава чланица, то нису задаци ЕУ, она само штити власништво, а не права.
ЕУ не занима ни БДП, а посебно је не занима раст животног стандарда грађана. Али, околности су се промениле. Ту су BRIC и OPEC. Енергија, храна и вода су све скупљи и светска економија је постала ''нулта сума''. Нулта сума представља ситуацију у којој добитак или губитак једног учесника тачно одговара губицима или добицима другог учесника. У овом случају, стални губитник је Србија.
Маурицијус у источној Африци може имати бесплатно школство, а Србија не може? Зашто Србије не може имати јединствени пореску стопу на доходак и добит, отварање фирме за 3 дана и 24 000 динара трошкова годишње за вођење фирме? Улагање у здравство, школство је улагање у развој земље, раст стандарда и иновације.
Исти људи који су опљачкали и упропастили српску економију, правосуђе и животе грађана Србије сада нам желе ставити омчу око врата, омчу звану ЕУ. Хитно треба објавити садржај преговора, а не само закључке, већ цео садржај, не могу грађани Србије бити одговорни за потписивање обавеза за које нису ни знали или их уоште нису разумели.
Након озбиљне и аргументоване јавне расправе, треба приступити референдуму. Комплетна стручна јавност треба да се упозна са свим садржајем преговора, или ћемо и даље наставити да срљамо као гуске у магли. Једном речју, ЕУ већ јесте на један начин пропали пројекат. Нажалост, код нас свака вест стиже са закашњењем од пар деценија.
