О економским показатељима, Еуростату и манипулацијама српске владе

Привредни раст Србије од 0,8 одсто најнижи је у региону, укупан јавни дуг од 26 милијарди евра највећи у окружењу, а удео ненаплативих кредита од око 23 одсто такође је међу рекорднима у “модерној историји“!

Према Анкети о радној снази, која се налази у надлежности Републичког завода за статистику (РЗС), стопа незапослености је у току 2015. године износила 20,3 одсто, да би на крају године пала на 17,9 одсто. Ако је тако, са економског становишта, ово би био веома охрабрујући знак! Али, да ли је заиста овако? Прво, тај резултат добијен је по методологији Еуростата, међутим, незапосленост изражена конкретним бројевима није мања. Проценти су се променили због другачије методологије!

Према томе, довољно је погледати званичне податке и схватити сву беду манипулације власти. Незапосленост се не смањује и није се смањила, већ напротив.

Лако је манипулисати са грађанима који не разумеју основне економске показатеље!

Проблем је, такође, што они који се у економију разумеју, то тако не виде. Напротив, скептично уочавају да овај пад незапослености како их они наводе не прати значајнији економски раст, као ни раст потрошње грађана нити већа наплата пореза и доприноса на зараде.

Да разјасним најпре поменуте две методологије.

У првом случају, добијени резултат је процентуално учешће броја незапослених у укупном броју радно спремног становништва, који се добија простим збиром бројева запослених и незапослених, а све према евиденцијама Националне службе за запошљавање, Републичког завода за здравствено осигурање и Пензијског и инвалидског фонда. Дакле, кога „у папирима“ нема тај и не постоји. По „њу фешн“ методи, оној коју је прописала Европска комисија, укупно становништво се дели на запослене – оне који раде, и незапослене – они који не раде. Из та два податка добија се „стопа запослености“, која је у октобру прошле године била 40,1 одсто. Толико о смањењу незапослености!

По Окуновом индексу беде (незапосленост плус инфлација) – пројекција за 2016., Србија се нашла на поражавајућем седмом месту, најбедније економије!

Окунов закон као један од основних макроекономских постулата, по први пут је уведен у макроекономску теорију 1960-тих година од стране Артура Окуна из Института Брукингс у Вашингтону. Закон се заснивао на емпиријским истраживањи- ма везе између стопе незапослености и остварених губитака у нивоу бруто домаћег производа спроведеним на узорцима података из различитих временских периода великог броја земаља, применом различитих статистичких метода. Као такав, закон је временом постао како стандардни алат тржишних аналитичара и теоретичара, тако и добар водич за креатора економске и монетарне политике, јер пружа одговор на питање како ће се промене у нивоу бруто домаћег производа одразити на ниво незапослености у оквиру економије једне земље.
Окунов закон, у литератури познат и као Окуново правило палца, указује на постојање негативне, односно инверзне везе између производње и незапослености. Оригинални Окунов закон полази од становишта да пад од приближно 2% инфлаторно-прилагођеног бруто домаћег производа проузрокује раст стопе незапослености у износу од око 1%. Другим речима, свако повећање реалног БДП-а за око 1%, водиће паду стопе незапослености за приближно пола процентног поена.

У Србији је привреда непрекидно у рецесији, све до данас. Према подацима из Анкете о радној снази, број запослених је порастао за 158.000, што је повећање за чак 6,6 одсто. Ове године очекује се раст бруто домаћег производа од 0,5 до један одсто. По Окуновом закону, економски раст требало би да буде већи од 6,6 одсто. јер је стопа незапослености у Србији превисока.

Уосталом подаци о незапослености нису у складу са неким основним економским постулатима. Јер, актуелни подаци са тржишта рада као да исправљају, широј јавности непознату Филипсову криву. Реч је, наиме, о принципу по којој су инфлација и незапосленост обрнуто пропорционални. То је још средином прошлог века утврдио чувени економиста Албан Вилијам Филипс. У складу са Филипсовом кривом, када је инфлација висока, незапосленост тежи да буде ниска. А када је инфлација ниска, незапосленост тежи да буде висока.

У Србији то није случај. Паралелно са падом цена падала је и стопа незапослености. Међугодишња инфлација износила је око два одсто.

Филипсова крива није једини економски принцип који у Србији не важи. У Србији је престало да важи и поменуто правило које се у економији зове Окунов закон. Артур Окун утврдио је да висок раст бруто домаћег производа условаљава и висок раст запослености, јер предузећа самим тим унајмљују већи број радника (експанзија привреде). Ако је тренутна стопа незапослености превисока потребан је знатно већи економски раст за њено смањење, каже Окунов закон.

Апсурдно је што би, да су којим случајем Артур Окун и Албан Вилијам Филипс рођени у Србији и они би били oвде незапосленоси. Јер у српској пракси и Александру Вучићу никако не би успели да докажу оно по чему су у светској теорији постали познати!

*Текст је објављен у штампаном издању часописа Поредак