Анализа злослутног (1)

Анализа капитулантског ''Пројекта реинтеграције Косова и Метохије у уставноправни поредак Републике Србије'' (у даљем тексту: Пројекат) који је израдио самозвани ''Покрет за одбрану Косова и Метохије'

У oвом тексту ћемо указати на погубност Пројекта (1), покушаћемо да дамо одговор на питање како то да је један овакав изразито штетан Пројекат који је по својој суштини споразум о капитулацији производ људи који се представљају као родољуби и на крају ћемо одговорити на питање које услове мора да ипуњава одређени предлог  да би могао да уопште стекне статус једног од могућих решења проблема Косова и Метохије.

Као што ћемо показати овом анализом, Пројекат представља компилацију делова Споразума из Рамбујеа, Ахтисаријевог плана (пун назив "Предлог за свеобухватно решење статуса Косова"), Бриселског споразума и Устава СФР Југославије из 1974. године. На пример, члан 271 Устава из 1974. године, којим се Косову омогућава вођење спољне политике, преписан је готово од речи до речи, а слично је и са појединим деловима Ахтисаријевог плана.

Да подсетимо, након одбијања Споразума из Рамбујеа од стране наших власти због његове неприхватљивости уследила је агресија НАТО-а 1999. године. Ахтисаријев план је одбачен Резолуцијом Народне скупштине Републике Србије 17. фебруара 2007. године. Осим тога, одбачен је и од стране СНВ Косова и Метохије 25. марта 2007. године на седници којом је председавао епископ Рашко-призренски Артемије (Радосављевић).

И Борис Тадић, тадашњи председник Републике Србије, 2012. године предложио је свој план у четири тачке за Косово на темељу Ахтисаријевог плана као што то сада чини самозвани Покрет за одбрану Косова и Метохије. (2)

Пројекат подсећа на предложени Споразум из Рамбујеа по томе што се у њему аутори позивају на Резолуцију 1244 у којој се говори о суверенитету СР Југославије док истовремено надлежностима које нуде Косову поништавају тај суверенитет. Наиме, и у поменутом Споразуму из Рамбујеа се на више места помињао суверенитет и територијални интегритет СР Југославије док се различитим одредбама (Глава 7 и Додатак Б/Appendix B којима је предвиђено присуство трупа НАТО на територији СРЈ) тај суверенитет нарушавао.

Овим Пројектом предвиђено је стварање конфедерације Републике Србије и Републике Косова, односно савеза две независне, суверене државе. Конфедерација настаје потписивањем на основу међународног уговора који у овом Пројекту носи назив ''Општи споразум о статусу Косова и Метохије.''. ''Учесници Општег споразума су овлашћени представници УН-а, са улогом посредника у преговорима о Споразуму, и две стране у спору – представници државе Србије и представници косовскометохијских Албанаца,'' каже се у Пројекту.

Творци  Пројекта чији је пуни назив ''Пројекат реинтеграције Косова и Метохије у уставноправни поредак Републике Србије: Концепт посебног (уставног) закона о суштинској аутономији Косова и Метохије'', у потпуности су промашили циљ како приликом дефиниције проблема, тако и приликом одређивања оквира за његово решавање  па отуда и погрешан резултат у виду овог предлога потпуно супротстављеног српским националним интересима. Оставићемо по страни питање да ли је реч о свесној издаји. Који год мотиви да су у питању резултат је исти.

Уколико је успостављена погрешна дијагноза и на основу ње одређена погрешна терапија подразумева се да се не може успоставити претходно нарушено нормално стање здравља. Напротив, овај Пројекат отвара могућност за ширење малигног тумора на област општина Прешево и Бујановац, због чега и јесу од стране локалних Албанаца створени псеудогеографски термини ''Прешевска долина'' или ''источно Косово'' (помињањем малигног тумора није нам намера ширење мржње већ да сликовито представимо проблем). Коначно, овај Пројекат није погубан само због поменутих општина на југу Србије већ и због Рашке области и Војводине.

Ово нам потврђују и процене генерала проф. др Синише Боровића: ''Када би одмах тај услов испунила (заокруживање косовске државности), Србији би се поставили нови услови све док САД и НАТО у потпуности на Балкану не остваре своје стратегијске интересе: окруживање Русије и свођење Србије на државу без могућности да самостално води своју унутрашњу и спољну политику, одвајање Војводине, Рашке области, Пчињског округа, укидање Републике Српске и прекид сарадње са Руском Федерацијом.'' (3)

Додајмо на ово и следеће речи генерала Боровића из истог зборника: ''Зашто се намеће хитно решавање статуса КиМ? Да би се прешло на следећу фазу: Обавезујући споразум са Републиком Хрватском. Ту нас чекају нови стратегијски изазови: Хрватска је чланица ЕУ и НАТО. НАТО своје стратегијске одлуке доноси научно коректно и проводи их упорно. Једна од НАТО одлука из 1977. године је да се Србима не може дозволити контрола обе обале Дунава. Ако Хрватска пређе Дунав… то је потенцијално нова база НАТО пакта у нашој северној покрајини а затим следи даље остварење НАТО стратегије.''

Међутим, аутори Пројекта проблем Косова и Метохије посматрају потпуно изоловано и независно чак и од процеса деконструкције СФР Југославије, а о неком ширем временском и политичком оквиру да и не говоримо.

Већ и сâм наслов Пројекта (''Пројекат реинтеграције Косова и Метохије у уставноправни поредак Републике Србије'') је апсурдан. У преамбули важећег Устава Републике Србије из 2006. године пише да је ''Покрајина Косово и Метохија саставни део територије Србије'', као и да ''има положај суштинске аутономије''. О каквој је онда реинтеграцији у уставноправни поредак реч?

Други део наслова Пројекта гласи: ''Концепт посебног (уставног) закона о суштинској аутономији Косова и Метохије.'' Прво питање које се поставља јесте шта је то ''суштинска аутономија''? Овај термин се користи и у Резолуцији 1244 али се осим њега користе и термини суштинска аутономија и самоуправа (тачка 11 Резолуције), суштинска самоуправа (анекси I и II Резолуције), демократска самоуправа (у споразуму из Рамбујеа на који се Резолуција 1244 три пута позива), али и други, при чему ни један од ових термина није прецизно дефинисан. За нас није превише важно да знамо шта овај термин значи у поменутој Резолуцији јер нам је време потврдило да је она за САД, ЕУ и НАТО имала само привремену функцију у процесу обезбеђивања независности за Косово и Метохију. Потврду за ово мишљење налазимо у  бројним Резолуцијама Савета безбедности УН доношеним током процеса дезинтеграције СФР Југославије које су имале исту функцију као и Резолуција 1244, а то је бацање прашине Србима у очи и добијање на времену.

''Проблеми на Косову и Метохији могу се схватити, и решити, само у контексту процеса који су захватили бившу Југославију 1990/91: рат који су почели сецесионисти у Словенији и Хрватској, уз ослонац и активно учешће Немачке, Аустрије и Ватикана, а затим осталих чланица НАТО-а, под вођством САД. Ратна позорница се померала од Словеније преко Хрватске до Босне и Херцеговине, и најзад захватила Косово и Метохију,'' пише проф. др Смиља Аврамов. (4)

И Резолуција 1244 као и друге пре тога биле су средство у функцији остварења унапред постављених циљева а не циљ сам по себи. Ово нам потврђује и пододељак а) одељка 11. Резолуције 1244 где се каже да Савет безбедности:

''11. Одлучује да ће главне одговорности цивилног присуства укључивати:

а) унапређење успостављања, до коначног решења, суштинске аутономије и самоуправе на Косову, узимајући у потпуности у обзир анекс 2 и споразуме из Рамбујеа (С/1999/648);''

Као што видимо, суштинска аутономија је привременог карактера, и важи само до коначног решења, а коначно решење је независност.

Према споразуму из Рамбујеа, глава 8., члан 1., одељак 3., предвиђено је коначно решење ''на основу воље народа'' што се код нас  тумачило као решење путем референдума. Да ли би заиста била реч о вољи народа и да ли би у том погледу било оправдано поклонити поверење тзв. међународној заједници показује референдум о независности у Црној Гори  2006. године.

Када је реч о примерима поменимо само Резолуцију 819 од 17. априла 1993. године којом је Сребреница проглашена за безбедну зону УН. Упркос томе што по Женевској конвенцији заштићене зоне морају бити демилитаризоване, Сребреница је коришћена за одмор трупа Армије БиХ, обуку, оспособљавање и походе према српским насељима у којима су чинили стравичне злочине. Ситуација је била потпуно другачија у заштићеним зонама УН на простору Републике Српске Крајине. 21. фебруара 1992. године Савет безбедности усвојио је резолуцију 743., којом се одобрава почетак мировне мисије у Југославији и формирање УНПРОФОР-а. УНПРОФОР је био распоређен у областима  означеним као „Заштићене области Уједињених нација“ (ЗОУН) а то су биле  источна Славонија, западна Славонија и Крајина. За разлику од Сребренице овде се активно радило на разоружавању Срба а оружје је стављано под контролу УНПРОФОР-а. Након неколико агресија на ЗОУН од стране Хрвата (Миљевачки плато, Равни котари,Медачки џеп) на крају је извршено етничко чишћење РСК и заштићених зона од Срба: 1. маја 1995.  почела је хрватска акција под називом „Бљесак“ а 4. августа 1995. године  „Олуја“. О ''Бљеску'' којим је Западна Славонија Смиља Аврамов пише: ''Остављена без помоћи која је обећана приликом усвајања Венсовог плана, без оружја које се налазило по складиштима UNPROFOR-а, Српска војска доживела је пораз за непуних 36 часова.''.

Као што смо претходно рекли ''проблеми на Косову и Метохији могу се схватити, и решити, само у контексту процеса који су захватили бившу Југославију''.

''Још 17. марта 1933. председник терористичке организације „Косовски комитет“ Хасан Приштина, закључио је споразум с вођом усташке терористичке организације Антом Павелићем о заједничким терористичким акцијама, у циљу рушења Југославије, и успостављању границе између Хрватске и Албаније. Према томе, сарадња терористичких организација ОВК и хрватских паравојних снага у разбијању Југославије 1991–1995. није никаква случајност. Контакти су континуирано одржавани и дошли су до пуног изражаја током ратних дејстава у Хрватској од 1991–1995. Један од кључних старешина хрватских паравојних снага у акцији „Олуја“ 1995, био је „албански бригадни генерал“ Агим Чеку. Фебруара 1999, дакле само месец дана пре агресије НАТО-а на Србију и Црну Гору, Чеку прелази на Косово и заузима положај команданта ОВК. С њим на Косово долазе и хрватски плаћеници. … Следећи модел операција које су САД примениле у рату против Југославије, у Хрватској, БиХ, и на Косову ангажовали су своју „приватну“ војну корпорацију Dyn–Corp којој је, по речима америчког аналитичара, поверена контрола над повлачењем српске војске, али и организовани изгон српског народа. „Косовски стил етничког чишћења више од 150.000 Срба“, извршила је ова корпорација на исти начин као што је то учинила у Хрватској „сестринска“ корпорација Мilitary Professional Resource Inc.,'' пише проф. др Смиља Аврамов на истом месту.

Коначно, имамо и пример константног рада на томе да се укине Република Српска упркос Дејтонском мировном споразуму, што додатно потврђује претходно изнету тврдњу да су Резолуције УН и различити Споразуми само средстава која користе западне силе на путу остварења унапред постављених циљева. Договори, чак и у писаној форми (о усменим договорима да и не говоримо), са САД, ЕУ и НАТО су непоуздани. Једино на шта можемо да се ослонимо када је заштита националних интереса у питању јесу јака војска и стратешко партнерство са Русијом.

Позната нам је улога САД, ЕУ (у то време под називом Европска заједница, скраћено ЕЗ) и НАТО у дезинтаграцији СФР Југославије.

Набрајајући бројне Резолуције Савета безбедности којима је кршено међународно право на штету Срба, професорка Аврамов закључује да је то ''огромни квантум апсурда, правне перверзије која је прерасла у правну патологију''. (стр. 380)

''У свим нотама о признању, чланице ЕЗ прибегле су једној, за правнике, непојмљивој формули преузетој од Арбитражне комисије; нове државе признате су ”у међунарадно признатим границама”. Никада ни у једном међунарадном акту нису административне границе унутар Југославије обележене, а понајмање признате као међународне.Не постоји чак ни унутрашњи правни акт који прецизира те границе. Социјалистичка Југославија од 1945 до 1991 била је партијска, а не правна држава, и територије федералних јединица поклапале су се са организационом структуром Комунистичке партије Југославије,'' пише проф. др Смиља Аврамов. (5)

Уставотворна скупштина је 19. децембра 1991. године усвојила Устав и прогласила Републику Српску Крајину која није призната јер је то било у супротности са плановима САД и ЕЗ.

Оружаном агресијом НАТО-а против СР Југославије 1999. године почињено је истовремено више озбиљних повреда међународног права на штету Срба.

''Професор Правног факултета у Београду Владан Јончић рекао је да је НАТО интервенција по дефиницији УН била агресија, током које су тешко повређене норме међународног права и да су извршени злочини против мира, злочини против човечности и ратни злочини.

Међу ратним злочинима су коришћење пројектила забрањених међународним правом, осиромашеног уранијума, касетних бомби, напади на хемијска постројења, напади на цивилно становништво и цивилне објекте, повреде правила о заштити болница, обимна разарања без оправдања војном потребом, напади на градове и села и објекте који нису брањени…'' (6)

Према томе, не постоји ниједан разлог да се као оквир за коначно решење проблема Косова и Метохије узима Резолуција 1244. Ова резолуција не може бити оквир унутар кога треба тражити решење. Једини темељ на коме може да се тражи решење јесте наше историјско и морално право на Косово и Метохију. Резолуција 1244 је представљала  сламку спаса за коју је имало смисла очајнички се хватати у периоду непосредно после 1999. године када је однос снага у свету био изразито неповољан по нас.

Као што је познато Краљевина Југославија је административно била подељена на седам привремених покрајина при чему је Косово и Метохија потпадало под Јужну Србију и било подељено између Зетске, Рашке, Косовске, Врањске и Скопске области. Од 3. октобра 1929. године када је установљена нова административна подела на бановин,е територија данашњег Косова и Метохије је припадала Зетској, Моравској и Вардарској бановини. Све до 1946. године Косово и Метохија нема никакав територијално-политички субјективитет.

Аутори овог Пројекта би требало да нам дају одговор на питање због чега попут ЕЗ (ЕУ) и они административне границе унутар Југославије признају као међународно признате? Морамо да скренемо пажњу и на то да се поврх свега на овај начин се истовремено одричу Републике Српске Крајине.

Термин ''суштинска аутономија'' који се користи у овом Пројекту служи да се јавност доведе у заблуду, као што је раније нпр. коришћен термин ''интегрисано управљање административним прелазима'' иако је реч, као што сада видимо, о граничним прелазима са Косовом и Метохијом. ''Суштинска аутономија'' је, заправо, суштинска независност, а функција појединих делова Пројекта је да створи привид сачуване суверености и територијалног интегритета Србије.

Након доласка комуниста на власт мењају се и административне границе унутар Југославије у складу са њиховим  ставовима о праву на самоопредељење и отцепљење. Како је право на самоопредељење предвиђено и за албанску и мађарску мањину у оквиру Југославије, у оквиру Социјалистичке Републике Србије створене су две аутономне покрајине – Косово и Метохија  и Војводина.

Војводина је додатни разлог због чега је Пројекат самозваног Покрета за одбрану Косова и Метохије погубан јер се са Косовом и Метохијом сасвим сигурно неће завршити процес дезинтеграције Србије.

Косовско-Метохијска Област (АКМО) је основана 10. јула 1945. године да би 9. априла 1963. године назив био промењен у Аутономна Покрајина Косово и Метохија а 24. фебруара 1969. преименована је у Социјалистичку Аутономну Покрајину Косово. Оно што је важно да имамо у виду јесте да је према Уставу Србије из 1974. СФР Југославија постаје реална унија, а Косово и Војводина су фактички добиле статус република.

''Уставом од 1974. југословенска држава (СФРЈ) дефинисана је у духу  конфедерације, као „државна заједница“ „социјалистичких република“.  Речју, према Уставу од 1974, социјалистичка република је друштвена  организација којој припада сва власт (законодавна, извршна и судска),  а Југославија (СФРЈ) је заједница суверених држава које су на ову пренеле неке надлежности. Посебним чланом Устава којим је регулисано извршавање закона СФРЈ је изричито дефинисана као реална унија ,'' пише проф. др Марко Павловић. (7)

Пројектом реинтеграције Косова и Метохије у уставноправни поредак Републике Србије његови аутори враћају нас на Устав СФР Југославије из 1974. године уз додатне уступке тако је очигледно да би на тај начин Република Србија била у конфедерацији са Републиком Косово. ''Суштинска аутономија'' је према томе еуфемизам за очигледну сувереност и независност Косова и његов конфедерални статус.

''Преопширношћу и детаљисањем уставотворац од 1974. хтео је да се од бројних надлежности, као дрвећа, не види шума реалне уније,'' пише професор Павловић. На сличан начин, иако не претерано вешто, и аутори Пројекта желе да прикрију чињеницу да је реч о конфедерацији.

Свима су нам добро познате речи које је председник САНУ Владимир Костић једном приликом изрекао у вези са Косовом и Метохијом: ''Бојим се да је, у овом тренутку, једина политичка мудрост на који начин, са елементима достојанства, напустити Косово...'' Пројекат који нам се нуди је у потпуности у складу са овим речима. Косову се даје независност, а привидне надлежности имају да створе привид сачуваног достојанства (суверенитета Србије).

''У политичком животу Југославије педесетих година прихваћено је Кардељево схватање о потреби све већег редуковања улоге држсве у свим доменима живота, чиме би се отклониле ,,деформације у социјалистичком развоју који је са собом носио етатистичко-централистички систем конституисан Уставом из 1946. године''. Та линија спроведена је конзистентно, кроз процес уставних промена, од усвајања уставног закона 1953, Устава из 1963, који је три пута мењан путем усвајања 42 амандмана, затим 1967, 1968, 1971, па коначно до Устава из 1974. Разарање државе је методолошки уткано и спроведено кроз ,,особени пут развоја социјализма''. У ствари, радило се о најперфиднијој игри обезвређивања државе, након што је она искоришћена за стицање неограничене власти. Основна линија која се провлачи кроз уставни развој од 1946. до 1974. била је декомпозиција државе кроз стварање центара моћи на периферији земље. … Албанизација Косова, које је представљало нуклеус српске средњовековне државе, где се налази највећа концентрација српских средњовековних споменика, вршена је путем несметаног насељавања Албанаца и прислног исељавања Срба са Косова, као и давањем Уставом из 1974. једног квазидржавног статуса Косову. … Устав из 1974. био је савршен модел за стварање пат-позиције, што је био најсигурнији пут да се подрије земља изнутра. … Хрватски сепаратисти су су у Шиптарима нашли свог милитантног савезника у процесу разарања Југославије,'' пише професорка Смиља Аврамов. (8)

У време када је дошло до промене односа снага у свету и када САД више нису водећа сила у свету решење за проблем Косова и Метохије тражити у враћању на Устав из 1974. године може бити само резултат тешког облика политичке амблиопије или лоше намере.

Поткрепимо сада тврдње да овај Пројекат представља враћање на Устав 1974. године уз давање додатних надлежности Косову, односно да се одлази и корак даље у односу на Устав из 1974. године.

У  другом одељку Пројекта (Опште одредбе о суштинској аутономији КиМ) главе II (Уставни концепт суштинске аутономије за Косово и Метохију) каже се, поред осталог, следеће:

''Покрајина би уживала опште својство територијалне аутономије са правима делимичног међународноправног субјективитета. Она би имала сопствене надлежности, органе власти, правни систем и јавне финансије. Имала би устав, доносила би законе и подзаконска акта и самостално их спроводила.

Нешто даље се каже, цитирамо:

''Косово и Метохија би, поред надлежности уобичајених за политичко-територијалну аутономију, располагало и додатним надлежностима. Те надлежности Косова и Метохије биле би следеће:

Финансијска аутономија:

    • самостална политика јавних финансија – целовита пореска политика, политика јавних расхода и улагања; задуживање код иностраних финансијских институција уз претпоставку потпуне финансијске одговорности.
    • Aутономија у области очувања јавног реда и мира – полицијских и правосудних послова, ограничена унутрашњом аутономијом српског становништва у Покрајини.
    • Привремено очување постојећег монетарног режима:
    • евро као платежно и рачунско средство.
    • Претходни случај могућ је и у области царинске политике уколико КиМ дату валуту задржи на одређено време.
    • Ограничени међународноправни субјективитет:
    • oдржавање међународне сарадње из области своје надлежности са другим државама, регионима и међународним организацијама; могућност закључивања споразума уз одобрење Владе Србије;
    • директна сарадња са међународним финансијским организацијама; могућност закључивања уговора уз редовно информисање Владе Србије; финансијска одговорност за испуњавање споразума о задуживању.

За спровођење својих надлежности Косово и Метохија располаже институцијама законодавне, извршне и правосудне власти. У областима својих уставима Србије и КиМ загарантованих надлежности КиМ има и уставносудску власт.''

Погледајмо шта пише у члану 1. Ахтисаријевог плана: ''Косово треба да буде мултиетничко друштво које ће, преко својих законодавних, извршних и правосудних институција, и уз пуно поштовање владавине права, спроводити своју демократску владу.'' Дакле, институције законодавне, извршне и правосудне власти самосталног Косова су предвиђене Ахтисаријевим планом. Законодавне, извршне и правосудне институције Косова су предвиђене и Споразумом из Рамбујеа у првој тачки првог члана (Article I: Principles of Democratic Self-Government in Kosovo).

Исто важи и за полицију (члан 9. Ахтисаријевог плана). Међутим, полицију независног Косова предвиђа и Бриселски споразум у тачки 7. : ''На Косову ће постојати јединствене полицијске снаге које се зову Косовска полиција. Сва полиција на северу Косова ће бити интегрисана у оквир Косовске полиције. Плате ће исплаћивати само Косовска полиција.'' Косовску полицију такође предвиђа и Споразум из Рамбујеа у другом члану (Article II – Communal Police).

Када је реч о етничком саставу косовске полиције Пројекат предвиђа ''мултиетнички састав полиције сразмеран етничком саставу становништва. У тачки 9. Бриселског споразума се о томе каже: ''Састав КП на северу ће одсликавати етнички састав становништва ове четири општине.''

Затим:

''Судски систем КиМ је целовит, од општинских, судова другог степена до Врховног суда. Постоји и Уставни суд КиМ. Последњи суд призива у области основних права је Уставни суд Србије. Устав КиМ не може бити у несагласности са Уставом Р. Србије. О случајевима несагласности одлучује посебан панел Уставног суда Србије.''

Ово је предвиђено првoм тачком петог члана (Article V: Judiciary) Споразума из Рамбујеа.

Када је реч о спољним пословима видимо да је готово дословце преписан Члан 271. Устава из 1974. године.

Текст у Пројекту гласи, да поновимо, ''oдржавање међународне сарадње из области своје надлежности са другим државама, регионима и међународним организацијама; могућност закључивања споразума уз одобрење Владе Србије.''

У тексту Устава из 1974. налазимо готово исту формулацију: ''Републике и аутономне покрајине остварују сарадњу са органима и организацијама других држава и међународним организацијама у оквиру утврђене спољне политике Социјалистичке Федеративне Републике  Југославије и међународних уговора.''

Склапање међународних споразума је предвиђено и Ахтисаријевим планом. У члану 1. се о томе каже: ''Косово треба да има право да уговара и склапа међународне споразуме и право да тражи чланство у међународним организацијама.''

Погледајмо како је професорка Аврамов писала о спољној политици СФРЈ и и Члану 271. који наводимо: ''Област спољне политике у Уставу је несрећно и конфузно постављена. …Уставни механизам отворио је широко врата за наступ федералних јединица и аутономних покрајина на светској сцени, али у раштрканом ходу. Чл. 271 Устава омогућио им је да ,,остварују сарадњу са органима и организацијама'', али је изостављен механизам који би каналисао ове акције. Под притиском сепаратистичких снага, републике и покрајине оствариле су богату сарадњу са светом, у којој се Југославија готово није ни помињала. Изоловане акције нанеле су тежак ударац земљи, и представљале су припремну фазу за сецесију.'' (стр. 153)

Међутим, аутори Пројекта одлазе и корак даље у односу на Устав из 1974. годину дајући сепаратистима ''могућност отварања одељења за КиМ при Министарству спољних послова које би имало консултативну функцију.'' Дакле, не само да би водили самосталну спољну политику, него би имали могућност и да утичу на спољну политику Србије путем консултативног одељења.

Рекли смо већ да овај Пројекат даје Албанцима (Косову) веће надлежности од Устава из 1974. године. Наведимо пример који то потврђује. У члану  252. Устава из 1974. се, поред осталог, каже:

''Основу јединственог југословенског тржишта чине:
— јединствен систем и заједничка политика економских односа са иностранством, јединствен царински  систем и заједничка царинска политика.''

За разлику од тога у Пројекту који анализирамо се каже: ''Царинска политика; могућност отварања одељења за КиМ при Министарству финансија које би имало консултативну функцију (алтернатива: КиМ као посебна царинска зона, са перспективом асоцијације са Србијом).''

Наравно, овде није реч ни о каквој алтернативи већ је предвиђено да Косово и Метохија буде посебна царинска зона. Слично је и са алинејом где се уместо речи ''алтернатива'' користи реч ''могућност'': ''Уређење права коришћења јавних добара (водотокова, изворишта вода, руда и минерала, земљишта у јавној својини…) која су у својини Републике Србије (са могућношћу преноса права коришћења у надлежност Косова и Метохије).'' Нема сумње да би право коришћења јавних добара  било у надлежност Косова и Метохије, али се због јавности то представља само као могућност. Исту ситуацију имамо и са монетарним системом: ''(У области монетарне политике за одређено време могао би се задржати постојећи режим два монетарна система).'' Како није прецизиран рок јасно је да би режим два монетарна система остао трајно.

Наведимо и пример који поткрепљује ове наше тврдње, иако потврду налазимо и у другим деловима текста Пројекта. Као што је познато, Јосип Броз Тито је био доживотни председник СФРЈ. Међутим, ако погледамо члан 333. Устава из 1974. којим се то предвиђа видећемо да у њему говори само о могућности да он буде доживотни председник, тј. председник ''без ограничења трајања мандата'', као што се у Пројекту говори о посебној царинској зони као о ''алтернативи'', о надлежности коришћења јавних добара као о ''могућности'' итд.. У члану 333. поменутог Устава се каже: ''Скупштина СФРЈ може, на предлог скупштина република и скупштина аутономних покрајина, изабрати Јосипа  Броза Тита за Председника Републике без ограничења трајања мандата.''.

Према томе, где год стоји ''алтернатива'', ''могућност'', ''може'' итд. јасно је да је унапред предвиђено да се то препусти Албанцима.

Аутори и сâми признају да Србија на Косову и Метохији не би имала готово никакве надлежности: ''Имајући у виду мали обим надлежности Републике Србије које би се, следствено високом нивоу аутономије, спроводиле на територији КиМ, није неопходно директно учешће изабраних представника КиМ у законодавном и извршном органу Србије (што се Владе Србије тиче, овде су предвиђени одређени изузеци).''

Аутори Пројекта превиђају и измену Устава Републике Србије како би се ускладио са чињеницом да је Косово независна држава:

''Доношење посебног закона о суштинској аутономији Косова и Метохије подразумевало би нужне измене Устава Републике Србије.

Уставна одредба о јединственом правном поретку и подели власти (чл. 4) требало би да се промени тако што би се предвидело постојање посебног правног поретка унутар суштинске аутономије Косова и Метохије. Одредбе о подели власти би морале бити проширене тако што би се прописало да Косово и Метохија има владу са извршним функцијама, скупштину која доноси законе и устав аутономије који важе на њеној територији, посебан правосудни систем, уставни суд и органе управе. У део Основна начела унео би се нови члан о суштинској аутономији Косова и Метохије која се дефинише као аутономна политичко-територијална заједница уређена Уставом и аутономним правним акатима. Правом грађана Косова и Метохије на суштинску аутономију ограничава се власт Републике Србије.

Део Устава о економском уређењу и јавним финансијама би морао бити значајно промењен. Ту улазе: одредба о државној имовини где би се предвидела и имовина Косова и Метохије (чл. 87), у одредбама о јавним финансијама (чл. 91-96) би се навела пореска права, буџет, јавни дуг, валута и ревизорска институција Косова и Метохије. Такође, Део о надлежностима Републике Србије (чл. 97) би се кориговао тако што би одредбе о суверености, независности, територијалној целовитости, одбрани и безбедности, систему преласка границе (тач. 1, 4, 5) остале неизмењене, док се остале одредбе о надлежностима Србије не би односиле на Косово и Метохију. Промењена би била и одредба о јединственој судској власти (чл. 142 Устава), јер би Косово и Метохија имало свој систем правосуђа.

Седми део о територијалном уређењу би се морао умногоме променити, најпре тако што би се навеле основне одредбе о суштинској аутономији – дефиниција, надлежност, организација власти, финансије, правни акти. Детаљније одредбе би биле у посебном закону о Косову и Метохији, косовскометохијском Уставу и законима. У овом делу Устава утврдило би се право Срба на политичку аутономију унутар Косова и Метохије која ће се уредити косовскометохијским Уставом. Део Устава о уставности и законитости којим је уређена хијерархија домаћих и међународних општих правних аката (чл. 194-195) би се изменио, јер је за Косово и Метохију предвиђен сопствени уставни систем са правним актима који не би били у хијерархијском односу са правним актима Србије. Ово се не односи на косовски Устав који не би смео бити у супротности са Уставом Србије, а то би оцењивао посебни панел Уставног суда Србије, што би такође било предмет уставне измене (допуне). Прошириле би се одредбе о ванредном стању (чл. 200) тако што би се одредили додатни услови за примену овог члана Устава на територији КиМ. ''

Као што видимо, предвиђена је и измена члана 87. Устава где се каже: ''Имовина аутономних покрајина и јединица локалне самоуправе, начин њеног коришћења и располагања, уређују се законом.'' То значи да би сепаратистичке власти независног Косова уређивале начин коришћења и располагања имовином која подразумева и природна богатства (нпр. рудно богатство). И ово је, такође, предвиђено Ахтисаријевим планом где се у члану 8. каже: ''Непокретна и покретна имовина Савезне Републике Југославије или Републике Србије која се налази на територији Косова у време овог решења треба да се пренесе на Косово.''
Део у коме се говори о аутономији Срба унутар Косова је још једна од очигледних потврда да је реч о независној држави: '' У овом делу Устава утврдило би се право Срба на политичку аутономију унутар Косова и Метохије која ће се уредити косовскометохијским Уставом.''

Када је реч о Уставу Косова он је предвиђен Ахтисаријевим планом у члану 1. : ''Косово треба да усвоји устав. Устав Косова треба да пропише и гарантује правне и институционалне механизме који су неопходни да се осигура да се Косово влада по највишим демократским стандардима, и да се промовише мирољубива и просперитетна егзистенција свих његових становника.''

И део који говори о Скупштини Косова је веома сличан Ахтисаријевом плану а незнатне разлике су вероватно интенционално направљене како се ''Власи не би досетили''. У Пројекту се каже: ''КиМ има Скупштину чији се посланици бирају на непосредним изборима. Скупштина има гарантовани број посланика који представљају Србе и остале заједнице изван албанског корпуса (пример релације у броју мандата: ако скупштина има 90 посланика, српске листе би имале 10 гарантованих мандата, а листе националних мањина 5).'' Ахтисаријевим планом је предвиђено 100 албанских посланика, 10 српских и 10 посланика националних мањина.

Део о усвајању закона је такође преузет из Ахтисаријевог плана. У Пројекту се каже: ''Приликом усвајања закона и других одлука од виталног значаја за српски народ, закон или други акт сматраће се усвојеним уколико за њега гласа већина посланика Скупштине укључујући и већину посланика из редова српског народа.''

Ако погледамо Ахтисаријев план (Анекс I, члан 3) видимо исто то: ''За усвајање, измене или укидање следећих закона потребно је како већинско присуство посланика Скупштине из већинске заједнице тако и већинско присуство посланика Скупштине који заузимају места која су резервисана или загарантована за представнике заједница које нису у већини на Косову…'', а затим следи списак закона које можемо да сврстамо у категорију оних који су од значаја за Србе на Косову и Метохији (закони о употреби језика, закони о локалним изборима, закони о заштити културног наслеђа итд.).

Слично је и са питањем Владе. У Пројекту читамо следеће: ''Влада КиМ била би носилац извршне власти. У њеном саставу би требало да буду два представника српског народа и по један представник мањинских заједница.'' Ахтисаријев план је сличан (члан 5. истог Анекса): ''Треба да буде најмање један (1) министар из заједнице косовских Срба и један (1)  министар из друге невећинске заједнице на Косову; уколико има више од дванаест (12) министара, онда треба да постоји и трећи министар који представља невећинску заједницу на Косову.''

Даље, у Пројекту читамо поред осталог следеће:

''Уставне гаранције и механизмe безбедног положаја Срба на КиМ треба увести кроз Заједницу српских општина која би имала праве елементе аутономије унутар КиМ, а не само надзорна овлашћења у малом броју надлежности, као што је случај са Првим бриселском споразумом и његовим додатком (2013, чл. 4 и 2015). Постојање таквог ентитета ничим не би нарушавало територијалну целовитост Покрајине нити би представљало основ за њену поделу; то би само био институционални израз српске аутономије у оквиру Косова и Метохије, на коју Срби немају мање права од косовскометохијских Албанаца у оквиру Србије.         

Заједница српских општина обухватала би садашње и новоформиране општине мултиетничког састава са јасном српском већином, на основу последњег (1991.) пописа становништва на којем су Срби учествовали. Нове општине, које би се успоставиле кроз процес примене овог уставног концепта, битан су предуслов за повратак интерно расељених лица у Покрајину. Те општине треба формирати у Северној Митровици, на централном Косову, у Косовском Поморављу, Метохији и Гори. Садашње и новоформиране општине са српском већином не би чиниле компактну територију, али би биле функционално повезане заједничким институцијама и њиховим надлежностима. Функционални део ЗСО била би и најважнија средишта православне вере на Косову и Метохији, уколико се не налазе на територији већинских српских општина. То би свакако били Пећка патријаршија, Високи Дечани, верски комплекс у Призрену, Свети Архангели, Зочиште, Девич, Гориоч, Драганац и друга верска места и седишта са одговарајућим просторима око њих, који би имали статус заштћених зона.

Надлежности и овлашћења општина са српском већином. Да би се спровео уставни концепт „аутономије унутар суштинске аутономије“ неопходно је да ЗСО добије низ конкретних надлежности и институционалних овлашћења. То су пре свега:

– Пуна културна аутономија – самоуправа у области употребе језика, образовања, медија и културних установа; заштита верских објеката и културних споменика; право на посебне законске и институционалне везе са Београдом у овим областима.

– Аутономија у здравству и социјалној политици – самоуправа у области здравства; одређене надлежности у области социјалне заштите и пензионог осигурања; право на кадровску и материјалну помоћ Београда у овим областима; институционална и законска везаност ових области са Београдом.

– Финансијска и привредна аутономија  – финансијска аутономија ЗСО; право на убирање одређених пореза и такса; надлежности везане за инфраструктуру на територији општине; право на просторно планирање; право на спровођење приватизације на територији општине; ЗСО има право на директно финансирање из средстава буџета Републике Србије; поседује сопствену имовину и располаже правом коришћења и управљања јавном имовином на територији ЗСО.

– Локална полиција и правосуђе – одговарајуће надлежности локалне полиције; мултиетнички састав полиције сразмеран етничком саставу становништва; право општинских скупштина да бирају шефа локалне полиције; мултиетнички састав општинских судова сразмеран етничком саставу становништва, с тим да их потврђује власт у покрајини; у надлежности општина са српском већином биће и избор посебног одељења Апелационог суда са стварном надлежношћу да суди у другом степену по одлукама општинских (основних) судова основаних од стране општина са српском већином.

Ове надлежности спроводили би органи ЗСО – Скупштина, састављена од делегираних одборника општинских скупштина, која би бирала Савет ЗСО као извршно тело скупштине. Скупштина би доносила одлуке са законском снагом, које би својим уредбама спроводио Савет преко општинских управа.

У оквиру поменутих области надлежности, општинама у саставу ЗСО биле би гарантоване директне институционалне везе са Београдом. Без таквих веза тешко је замислити да би те општине могле у пуној мери да искористе шансу нових надлежности и овлашћења у оквиру ЗСО.''

Као што је познато Заједница српских општина је предвиђена Бриселским споразумом у тачкама од 1. до 6. који, како видимо аутори Пројекта прихватају предлажући неке додатне надлежности за ЗСО. (9)

Заједница српских општина је предвиђена и Ахтисаријевим планом, чланом 9. Анекса III – Децентрализација а њене везе са Републиком Србијом (''са Београдом'' како се каже у Пројекту) чланом 10. овог Анекса. Чланом 12. истог Анекса предвиђено је формирање нових општина.

Када је реч о правима Срба која се набрајају у Пројекту (пуна културна аутономија, итд.) ово је предвиђено Анексом  II – Права заједница и њихових припадника, Ахтисаријевог плана али и седмим чланом Споразума из Рамбујеа (Article VII: National Communities).

Скрећемо пажњу и на реченицу у првом пасусу дела Пројекта који смо навели, а којом се дају гаранције да ЗСО не би нарушила територијалну целовитост независног Косова: ''Постојање таквог ентитета ничим не би нарушавало територијалну целовитост Покрајине нити би представљало основ за њену поделу.''

Да Република Србија не би имала никакве надлежности на Косову и Метохији (суверенитет подразумева неограничену власт на целој територији) потврђује се и тражењем аутономије за Србе: ''Територијална и персонална аутономија српског народа на Косову и Метохији (ЗСО) била би гарантована посебним законом Србије о суштинској аутономији…''. Како би се утврдила ова аутономија? Уставом независног Косова: ''утврдило би се право Срба на политичку аутономију унутар Косова и Метохије која ће се уредити косовскометохијским Уставом.''. Да се ''Власи не би досетили'' аутори говоре о ''косовскометохијском'' а не ''косовском'' Уставу.

Пројектом се као једна од надлежности Србије наводи и ово: ''Одбрана – очување територијалне целовитости, обезбеђење државне границе и светих места (заштићених зона) СПЦ у складу са Резолуцијом 1244. Уставом би се прогласила демилитаризација КиМ, која би ступила на снагу после неопходног периода присуства снага безбедности под мандатом УН-а. Посебним законом би се утврдио слободан пролаз и снадбевање одбрамбених снага Србије до назначених подручја њихове делатности, имајући у виду начело о демилитаризацији Покрајине.''

Ово је предвиђено и Споразумом из Рамбујеа, друга тачка (2. VJ Border Guard Forces) четврти члан (Article IV: VJ Forces). Посебан закон који се помиње је вероватно предложен на основу пододељка д) (d)) поменуте друге тачке.

Да подсетимо да је према Анексу 2 Резолуције 1244 предвиђен (без стварне намере да се то и спроведе) повратак неколико стотина српских војника и полицајаца: ''Повратак особља за четири горе наведене функције обавиће се уз надзор међународног безбедносног присуства и биће ограничено на мали договорени број (стотине, не хиљаде).''

Повратак неколико стотина војника и полицајаца као и поменута демилитаризација су елементи Пројекта који указују на потпуну одвојеност од реалности. Ових неколико стотина војника не би могли да заштите ни сопствене животе, а камоли границу и верске објекте. Њихово присуство на Косову и Метохији би изазвало исту реакцију коју код бика у арени изазива махање црвеном марамом и нема никакве сумње да би за врло кратко време били враћени у централну Србију у мртвачким сандуцима.

Наведимо само податак да активни састав тзв. ''Косовских безбедносних снага има око 4000 људи, а да ''Министарство финансија'' самопроглашеног Косова има на списку 36.920 бивших припадника ОВК за исплату бенефиција. (10) Само оперативна зона Лаб такозване ОВК под командом Рустема Мустафе је имала скоро двадесет пута више људи од ових хиљаду које аутори Пројекта планирају да пошаљу на Косово и Метохију.

Наведимо и један пример из периода Краљевине:

''Кулминација оружаних упада из Албаније (1918-1924) затекла је власти тек формиране Краљевине СХС распете између правног провизоријума кроз који је држава пролазила и нерешених међунационалних односа.

Битан фактор виталности качака било је кријумчарење стоке и робе. Упркос војним кордонима, качаци су из Југославије у Албанију без већих проблема преводили читава стада оваца, али и индустријску робу. Слаба сарадња жандармерије и војске, као и колизија између војних и полицијских власти ишли су на руку оживљеном качачком покрету у граничној зони. Прве године југословенског провизоријума су се неминовно одразиле и на конфузну ситуацију на терену, тако да су нпр. у сеоским општинама гњиланског среза на 20-30 качака долазила тек по два жандарма! Стога је унификована југословенска жандармерија веома брзо постављена на војничку основу. Покрајина Јужна Србија је била у надлежности Друге жандармеријске бригаде, са штабом у К. Митровици. Током 1920-их бројно стање регуларне југословенске жандармерије се кретало између 16-20.000 људи, од чега је готово 2/3 отпадало на југоисток државе.'' (11)

Поменуте две трећине чине око 11000 до 13000 људи, односно само жандарма, без војске, било је 11 до 13 пута више од броја људи предвиђених Пројектом. Колико је било војске? Погледајмо: ''На Косову су била стационирана три пешадијска пука (Митровица, Призрен, Приштина) и један артиљеријски у Приштини, док је ваздухопловни пук у Скопљу вршио значајно психолошко дејство на качаке у граничном подручју. Власти су на располагању имале и граничну трупу која је услед компликација на албанској граници 1923. била поново формирана. Образовању летећих одреда (1922) претходила је пракса оснивања окружничких потера састављених од “оданих грађана, као привремених жандарма за гоњење качака и комита” које су издржавали сами мештани и сељаци.''

На конференцијама окружних начелника одржаним јуна 1920. године у Косовској Митровици и Скопљу за један од основих узрока лошег стања безбедности означено је бројно стање војске и жандармерије.

Погледајмо сада и последице: ''Контроверзни подаци министра унутрашњих дела из периода кулминације качачког покрета говоре да је само од 1918. до 1923. године у Јужној Србији погинуло око 600 жандарма. Наредних година, уз погинуле и рањене припаднике југословенских снага уводи се и нова категорија жртава – умрлих на дужности. Статистика коју је презентовао командант жандармерије генерал Душан Марковић, показује да је у сукобима са качацима и комитама од 1918-1931. погинуло 736, рањено 399 и умрло чак 1.405 жандарма! За разлику од броја погинулих који се смањивао и увећавао зависно од интензитета герилских покрета, број умрлих је био перманентан и износио је око сто жандарма годишње. Тиме је укупан број умрлих за 13 година нарастао на скоро 10% целокупног састава југословенске жандармерије.''

Колико је терористичких акција изведено у периоду од 1996. до 1999. године на Косову и Метохији, и до 2001. године у општинама Прешево и Бујановац и колико је српских полицајаца убијено? Према подацима МУП-а само у периоду од 1. јануара 1998. године па до краја 2001. убијена су 334 српска полицајца. (12)

Слично је и са одредбом о демилитаризацији ('' Уставом би се прогласила демилитаризација КиМ''). Поменули смо већ Резолуцију 819 од 17. априла 1993. године којом је Сребреница била проглашена за безбедну зону УН али упркос томе што по Женевској конвенцији зоне безбедности морају бити демилитаризоване, Сребреница је коришћена за одмор трупа Армије БиХ, обуке и оспособљавања и похода према српским насељима у којима су чинили стравичне злочине. Само на подручју општине Скелани од Орићевих злочинаца је у периоду од 1992-1995. године страдало 3.262 Срба од чега су 2.382 жртве били цивили.

Опште је познат однос Албанаца према оружју што нам потврђује и искуство са покушајима демилитаризације.

''Арнаути не трпе ништа ново што би им дошло са стране; све страно за њих је непријатељско. Од свих новина пригрлиће радо пушку каквог новијег система, јер се Арнаутин не да ни замислити без пушке. Војник има мање уза се пушку, јер Арнаутин са њом и оре и копа и седи при весељу и иде на погреб. Нису ретки случајеви да на путевима убијају војнике само да до новије пушке дођу, а бивало је да се тога ради и у војску упишу из које, разуме се, беже чим до пушке дођу,'' пише Бранислав Нушић, који је службовао и у српском конзулату у Приштини.

''Увођење српске управе над областима које је држала њена војска правно и формално је окончано септембра 1913, а покушај разоружавања Албанаца је допринео стварању нових “одметника од власти”. Први сукоби са наоружаним групама су забележени код Лепосавића и Истока, док је стање анархије било упадљиво у качаничком срезу који је дуго био ван домашаја цивилне власти. Јака агитација Албанаца у приштинском крају против предаје наоружања резултирала је масовном акцијом сакривања оружја,'' пише др Владан Јовановић. ''Компликовање законске процедуре за издавање оружних листова, награђивање оних који врате оружје и претње санкцијама – имали су више него скромне ефекте, иако је питање наоружаног албанског становништва било један од пет горућих проблема нове државе. Разоружавање косовско-метохијских округа 1920, као покушај наметања пољуљаног државног ауторитета, дало је скромне резултате углавном због отпора качака Азема Бејте кога је помагала читава Дреница. И у Звечанском округу је примећено да “све ври” и да је углед државне власти само номиналан. Нова акција разоружања на Косову је изведена током јануара 1921. али су њени резултати били још скромнији.''

Као што знамо ни ОВК није разоружана већ је трансформисана најпре у ''Косовски заштитни корпус'' а затим у ''Косовске безбедносне снаге''.

Обесцењивање и живота Срба са Косова и Метохије и њихово жртвовање злочинцима на начин на који то раде аутори овог Пројекта (''Уставом би се прогласила демилитаризација КиМ'') захтева најоштрију осуду.

И одредба о заштињеним зонама указује на потпуно одсуство објективног сагледавања чињеница и искустава из блиске прошлости.

''Функционални део ЗСО била би и најважнија средишта православне вере на Косову и Метохији, уколико се не налазе на територији већинских српских општина. То би свакако били Пећка патријаршија, Високи Дечани, верски комплекс у Призрену, Свети Архангели, Зочиште, Девич, Гориоч, Драганац и друга верска места и седишта са одговарајућим просторима око њих, који би имали статус заштћених зона,'' каже се у Пројекту.

Довољно је да подсетимо још једном да су источна Славонија, западна Славонија и Крајина биле Заштићене области Уједињених нација (ЗОУН) у којима је био распоређен УНПРОФОР али да су упркос томе етнички очишћене од Срба. Због чега аутори Пројекта не позову на поштовање Резолуције Савета безбедности 994 донете након етничког чишћења Западне Славоније од Срба, којом се захтева ''поштовање права српског народа''? Због чега аутори Пројекта поштујући прокламоване ''опште стандарде мирног решавања сукоб'' најпре не обезбеде повратак око 250.000 Срба прогнаних из заштићених зона у Републици Српској Крајини?

Подсетимо се овом приликом и речи мудрог Његоша из Горског вијенца:
„Спуштавах се ја на ваше уже,
Умало се уже не претеже;
Отада смо већи пријатељи,
У главу ми памет ућерасте.“

Уже заштићених зона у Републици Српској Крајини је претргнуто а сада аутори Пројекта, оштрином вида Домановићевог вође, за наше светиње на Косову и Метохији препоручују поверење у исто такво уже.

Наводећи разлоге због којих је ''Косово'' постало синоним 'пропале државе', Самарџић, Ковић, Копривица и Пророковић закључују: ''Поменути разлози довели су до велике депопулације – економске када је реч о албанском становништву, политичке и економске када је реч о српском. Ови трендови могу се зауставити само садејством економске реинтегрције Покрајине у Србију и међународне економске помоћи која не би, као до сада, била условљена политичким циљевима.''

Као што видимо, аутори Пројекта желе реинтеграцијом да зауставе тренд одласка Албанаца са Косова и Метохије, а да је Пројекат производ фантазије, а не у науци и искуству утемељеног предвиђања показује и позивање на међународну економску помоћ која не би била условљена политичким циљевима. Другим речима, не само да ће се Албанци одрећи својих националних циљева зарад онога што им се нуди овим Пројектом, него ће све то финансијски помоћи ''међународна заједница'' тј. исти они захваљујући којима Косово данас и јесте фактички независна држава.

За разлику од аутора Пројекта који желе да задрже Албанце на Косову и Метохији мудри Петер Хандке их сматра уљезима који истискују домицилно становништво, отуда и наслов његове књиге ''Кукавице од Велике Хоче''. Богомудри патријарх Павле не само да је био свестан да је отимање Косова и Метохије великим делом резултат високог наталитета код Албанаца него је то и осудио:

''Велики је грех спречавати зачеће и извршити чедоморство, о томе упозорава људе не само наша хришћанска Црква. Али није много мањи грех служити се расплођавањем као средством одређене идеологије, да би се популацијом вршила освајања или присвајања одређених географских и историјских простора. Вештачко подстицање наталитета губи сваки смисао човечног одржавања људске врсте. Има разних врста насиља. Програмирано размножавање све више постаје ново средство таквог насиља. Кад шиптарски вођи, у последње време, све чешће понављају "чије овце, његова и планина", они само показују да је номадски пут мајоризације на Косову једина основа њихових разлога и права на другу албанску државу у нашем суседству.''

У истој равни је и следећи став: ''Свако кршење верских права православних верника на КиМ подлеже интервенцији међународног цивилног и безбедносног контингента присутног на КиМ. У таквим случајевима Србија треба активно и непосредно да учествује у заштити верских права.''

Сетимо се у вези са тим још једном акција етничког чишћења под називом ''Бљесак'' и ''Олуја'' које су извршене у присуству међународних снага, а затим и погрома од 17. до 19. марта 2004. године на Косову и Метохији извршеног такође у присуству око 20.000 припадника КФОР-а и 3.000 припадника УНМИК-а. У току три дана убијен је велики број Срба, велики број је изгнан, а осим приватне имовине уништено је и неколико десетина цркава и манастира. Само у Призрену и околини запаљено је неколико средњовековних цркава и манастира - Богородица Љевишка, манастир Светих Архангела, Девич, Саборни храм Светог Георгија, храм Христа Спаса, црква Светог Николе итд.

Како би Пројекат деловао остварљивије Самарџић, Ковић, Копривица и Пророковић вишевековно насиље Албанаца над Србима своде само на период од 1999. године до данас. Тако, говорећи о српском народу, каже се: ''Општепознато је да је он, почев од јуна 1999. године све до данас, изложен планском етничком чишћењу…''. Аналогно томе, период институционализоване дискриминације Срба своди се на свега две деценије ('' Због етничког плурализма, стања велике међуетничке дистанце и дводеценијског искуства потпуне институционалне дискриминације српског народа и припадника других заједница, у процедури рада органа власти морају постојати заштите…).

Наведимо само неколико примера у вези са, наводно, свега дводеценијском институционалном дискриминацијом Срба.

Блаженопочивши патријар Павле, некадашњи епископ Рашко-призренски, у тексту под насловом ''Отворено, без мржње, очински, поред осталог, пише: ''Лична карта коју и сада имам (јер сам још увек косовски пензионер), издата ми је 1979, у Призрену. На њој је све исписано прво на шиптарском, па на српском. Чак и на корицама легитимације стоји најпре шиптарски назив за личну карту, крупним словима, а испод тога на српском. Тако у време СФР Југославије, за којом се уздисања сматрају напредним, најзваничнији лични подаци о епископу једне од најстаријих српских епархија, издати су најпре на туђем језику. Ето малог примера каква су била, и остала, људска права на шиптарски начин.''

Наведимо још један пример (из 1959. године) о коме је писао Патријарх Павле у својим извештајима Синоду: '„Прошле године десио се један случај грубог кршења основних права верујућих, која су гарантована законом. У селу Суви Лукавац, код Пећи, кажњена су са по 15 дана затвора два лица, (Димитрије и Драгутин Шундић, из Ђураковца). Они су, између више њих, присуствовали, на рушевинама црквице, богослужењу са опходом, не кроз село него око рушевина. Њихову жалбу Веће за прекршаје у Приштини одбило је, с мотивацијом, у духу чл. 13. Закона о верским заједницама, да рушевине цркве нису просторије које верске заједнице могу одредити за вршење верских обреда.''

У ''Књизи о Косову'' Димитрија Богдановића налазимо овакве примере из периода пре ослобођења Косова и Метохије од Турака:

''Арнаути из Ораховца, у великом броју, опколише кућу породице Маниташевића из Хоче и сву кућу избушише куршумима. Власти ставише у затвор Јована Маниташевића и Михаила Кичоловића, а не предузеше ништа против Арнаута . …

Један од најстрашнијих зулума је догађај у Верићу, у пећкој нахији, где су у сукобу између Албанаца цех платили Срби, чије је цело село спаљено, са усевима, а разбегла деца се изгубила. Верићани, гладни и боси, скитају по Пећи, али им ни валија не помаже ништа, већ их упућује на исљахат [обичајни албански суд], а тамо им Мула Зека отворено вели да неће добити одштету, псује им веру, крст, пост и говори им да се селе у Србију и Црну Гору.''

Литература:

1) https://pokretzaodbranukosovaimetohije.rs/%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%98%D0%B5%D0%BA%D0%B0%D1%82-%D1%80%D0%B5%D0%B8%D0%BD%D1%82%D0%B5%...
2) https://www.dw.com/bs/tadi%C4%87ev-plan-za-kosovo-u-%C4%8Detiri-ta%C4%8Dke/a-15686478
3) http://www.diplomatija.com/wp-content/uploads/2018/09/Diplomatija-i-bezbednost-Broj-1.pdf
4) https://web.archive.org/web/20160304063647/http://www.sanu.ac.rs/Izdanja/SrbiNaKosovu/01AvramovSmilja.pdf
5) Смиља Аврамов, Постхеројски рат запада против Југославије, Igam 2008., стр. 225
6) https://www.politika.rs/scc/clanak/425625/Bombardovanje-pokazalo-nemoc-medunarodnog-prava
7) http://www.doiserbia.nb.rs/img/doi/0352-5732/2014/0352-57321446009P.pdf
8) Смиља Аврамов, Постхеројски рат запада против Југославије, Igam 2008., стр. 147-155
9) https://www.srbija.gov.rs/cinjenice/283757
10) https://balkaninsight.com/2021/09/24/slucaj-laznih-ratnih-veterana-na-kosovu-i-dalje-izaziva-sporove/?lang=sr
11) https://pescanik.net/kacaci-na-kosovu/
12) https://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/0409-2953/2017/0409-29531703142D.pdf

(крај првог дела)