Косово и Метохија – сабирни центар српског народног Логоса

„Гдје је двоје или троје сабрани у моје име, ту сам и ја међу њима.“ (Јеванђељу по Матеју 18, 20)

О томе шта је народ и шта је нација, писано је и размишљано много у историји људског оваплоћења и оваплоћавања из атома Божије енергије и „искре бесамртне“. Божија енергија, офизичена и смјештена у окове тјелесне, који истовремено постадоше мјесто подвига и молитве, својеврсни храм из кога исијава свјетлост, назва се човјек.

И множина тих храмова и честица, назваше се људи. Груписавши се према језику, мјесту на коме живе, сличностима које их повезују, идеала у које вјерују или, пак, тежње да покоре друге и другачије, добише људи колективни идентитет, заједничке циљеве, претке, савременике и потомке.

Добише континуитет у сва три релативитета: прошлости, садашњости и будућности. Ипак, остаде да чучи у храму и огњу племеном, у „лучи тамом обузетој“, страх од завршетка будућности. Страх да нека будућност неће нама припасти. Остадосмо усплахирени и узнемирени, бојећи се да ћемо, како изгубисмо прошлост и свакодневно губимо садашњост, изгубити и будућност. Да угаси наш страх и улије у нас наду, појави се распети Христос. Распети да би васкрсао. Распети у времену, да би васкрсао у безвремену, или, како љепше и оптимистичније звучи, у свевремену.

Изгубите и добићете. Потпуни парадокс за нас људе 21. вијека. А питање је да ли су људи икада суштински и били другачији. Како смо, узевши у обзир континуитет сва три релативитета, ми савремени људи и дошли до неразумијевања овог степена? Да ли је сасвим наша „заслуга“ или, ипак, поменути континуитет има неког утицаја на то… Питање остаје, одговарати се мора, одговорити се не може.

Христос Бог, поставши човјеком, бјеше мучен грозним мукама, и најпосле би закован за двије дрвене летве приковане на средини, тако да једна бјеше усправно, а друга преко ње хоризонтално под правим углом. Христос даде овим даскама суштину. Начини се крст – симбол страдања. И он је био видљив свима. Људи навикнути да виде муку и ужас, гледаше, гледају и гледаће, и видјеће страдање. Било је људи и прије Христа прикиваних за крст, разбојника, можда и праведника. Међутим, не бјеше до њега савршених људи на крсту. Не бјеше до њега Бога на крсту.

Зашто Христос пострада и шта се догоди са њим касније? Васкрсну ли Христос? Вазнесе ли се? Видјеше ли то сви људи, његови савременици? Видјесмо ли то ми, данашњи људи? Видјесмо ли? Повјеровасмо ли? Остаде ли крст симбол својеврсног мучења, или, пак васкрсењем доби потпуно други значај и потпуно нову димензију. Одговори су разни, темеље се на чистом срцу и слободној вољи. Не би било право да је другачије.

Зашто Христос рашири своје руке и би прикован на крсту? Као да је тим раширеним, распетим рукама обухватио сва три релативитета људског обитавања у тијелу. Као да је показао ширину људске пале природе, као да је показао да је она неизбјежна и дата, те се и са њом нешто мора урадити. Као да нам је поручио да не можемо бити једнодимензионални. Као да нам је рекао, ширите се и осмишљавајте у пролазности, док вам се не открије тајна вјечности. Да би душа ишла горе, обухватите земљино тле чврсто рукама. Није исто бити сила бестјелесна и бити човјек. Наш Христос, поставши човјеком, даде нам примјер људскога живота.
Ипак, како је ово писаније плод једног личног и субјективног микрокосмоса, којег се тиче цијела васиона, јер све је једно, отети се не може да не изнесе оно што износити можда и не би требало.

„Што је човјек а мора бит човјек, једна тварца што је земља вара, а за њега види није земља“ (Његош, Луча микрокозма)
Питање које мори не једну васколику душу. Човјек? Да ли је распети човјек суштина овоземаљског битисања? Човјек у историјској равни, у континуитету, чије се битисање простире у три релативитета. Човјек пале природе, човјек херој, човјек дјелања, човјек одмора, човјек заједнице, човјек весеља, човјек, човјек… Човјек окренут ка вјечности. Распет земљом, душом жудећом за безвременом. Крст – симобл хоризонта и вертикале. Сусрета неба и земље. Јединства духа и тијела. Симбол борбе непрестане. Симбол страшне хармоније постојеће борбе.

Мјесто на коме један народ, српски народ, вјековима своју борбу исповиједа јесте простор Косова и Метохије, географски простор, историјски простор, метафизички простор, сакрални простор, животни простор, простор смрти и страдања. Доласком на Газиместан, чак и данас послије прохујалих стољећа, осјећа се мирис крви натопљене земље, и једино, можда звиждук вјетра може пореметити звук тешких оклопа, судара мачева и идеја. Када схватите да се и данас у 21. вијеку, можете без проблема сјетити Косовског боја, као да се ту пред вашим очима одиграва, знаћете да разумијете шта је заједница. Знаћете да сте и ви били тамо и да су они, косовски јунаци, сада овдје. У том бљеску десиће се безвременост. Увијек ћете је имати са собом. Чак и у времену. Уочићете особине косовских јунака у вашим комшијама, часне и мање часне особине, ипак особине, и ипак борбу, унутрашњу и спољашњу.

Простор безбрижности и веселости, топлине и напора, оличен је у плодној Метохији. Богата виноградима и сунцем, Метохија доноси дашак мора, мада сама не излази на њега. Богата пјесмом и игром, широка у свом историјском и сакралном значају, ова регија самим својим врхом небо дотиче. И све оно што у њој пјева, пије, весели се, гине, плаче и страда, дотиче се неба. Било чисто или прљаво, искушава се и бори се и пробија се, и одлази, изван нашег видокруга, а ипак не изван нашег доживљаја. Некако ипак знамо да та наша Метохија има своју небеску коту. И ми у њој тражимо ту коту. Путника може ова регија подсјетити, можда, на Тоскану, која је изузетна међу свим регијама Апенинског полуострва. Али, Тоскана не припада мени, она није мјесто на коме се могу сјетити догађаја који су се десили прије више стољећа. Међутим, сваки дах метохијске земље, па чак и онај који је нечасно и насилно извитоперен, подсјећа ме на то да ми значи, да ме чини и осмишљава, и да сам му и ја потребна да би он био свој. Јер он је мој. И неко ми га може и отети, и убити ме, и иселити, и преименовати, али он мора остати мој. Јер ту сам ја – ја. У том географском, историјском, метафизичком, животном и страдалном простору. То је простор моје борбе. Мјесто на коме се чврсто грле ћивоти српских патријараха, окупљених око Светог Краља, дотичући се сви заједно ауторитета Богородице Краснице Пећке. Мјесто на коме порушени, оскрнављени и зарасли у трње гробови мојих предака, подсјећају да су се и они борили, и да се и сада боре, можда и више него прије. Казују и на борбу оних који нам не дозвољавају да будемо ми оно што смо – ми, него нам затиру корење, управо зато да више не бисмо могли да се сјетимо Косовког боја и косовских јунака.

Да би наша Метохија за нас постала Тоскана, земља благог повјетарца и пријатних пејзажа. Но, земља без нас. И да бисмо ми постали људи без земље, без простора… Земља и људи без идентитета.

Извор