Међународни дан Јерусалима

На иницијативу Вође Исламске револуције Ирана, Ајатолаха Имама Хомеинија, 1979. године је проглашен Међународни дан Јерусалима. Од тада се обележава сваке године, последњег петка, светог месеца Рамазана. Ајатолах Хомеини је овај дан прогласио Даном Јерусалима, како би се указало на потребу ослобађања Ал-Аксе, другог светог места за Муслимане, као и да би се показала солидарност са потлаченим палестинским народом, који већ седам деценија живи под војном диктатуром и апартхејдом ционистичких окупатора.

Ајатолах Хомеини је изабрао дан током светог месеца Рамазана, јер је то време када су сви Муслимани у молитвама и посту и када сви, широм света, без обзира којој школи мишљења припадају, славе припадност Исламу и у томе се уједињују – зато је мудри Ајатолах у свему томе видео и прилику да се укаже и на значај светог града Јерусалима.
Још један од разлога због којих је Ајатолах Хомеини сматрао неопходним да се прогласи међународни дан Јерусалима може бити и у томе што су и сâм град и Ал-Акса важни у програму Имама Махдија, А град Јерусалим је важан и за Хришћане и Други Хростов долазак. Познат је став Ајатолаха Хомеинија и блиском братству Муслимана и Хришћана. Јерусалим је света земља и за Муслимане и за Хришћане.

Окупирани Јерусалим и обележавање Међународног дана Јерусалима је симбол неслагања и подизања гласа против сваког насилног одузимања светиња и њихове дескарализације од стране окупатора и насилника и неверника. У данашње време, и Србима и Српској православној цркви се одузимају и скрнаве светиње, од Косова и Метохије до Црне Горе. А, Јерусалим је свети град и за Православне, који су тамо одлазили у време Васкрса или Божића. Међутим, од када су Палестина и Јерусалим окупирани, уништено је и много хришћанским цркава и манастира. Зато и Православни хришћани треба да обележавају овај Свети дан и да на овај Међународни дан Јерусалима буду солидарни са својом браћом, Муслиманима.

Међународни дан Јерусалима је прилика и за све друге у свету, којима су на било који начин ускраћена верска или било која друга права, да учествују у обележавању овог Дана и дају свој допринос општем стању слободе и крају било какве врсте репресије у свету.

И о статусу Светог града Јерусалима и о окупацији Палестине, Генерална скупштина и Савет безбедности УН су до сада донеле велики број закључака и резолуција, као и УНЕСКО, о статусу споменика културе од посебног значаја на територији Светог града и читаве територије окупиране Палестине. Једна од последњих резолуција, донета је поводом одлуке администрације Сједињених држава да донесе одлуку о признавању Јерусалима као главног града Израела, иако статус града и даље није коначно решен неким важећим међународним документом. Како би своју одлуку унилатерално потврдиле, Сједињене државе су и своју амбасаду у Израелу преселиле из Тел Авива у Јерусалим (тим поводом је била организована и свечаност којој су присуствовали сви званичници администрације Сједињених држава, на челу са председником Трампом). Међутим, пре овог конкретног догађаја, Генерална скупштина УН је донела резолуцију о  ништавности одлуке администрације Сједињених држава. Генерална скупштина УН је 21. децембра 2017. године одржала седницу и усвојила захтев којим се одбацује америчко признање Јерусалима као главног града Израела. За Резолуцију је гласало 128 чланица, против је било 9, суздржаних 35, а на гласању нису били представници 21 чланице УН.

У тексту Резолуције се каже:

“Генерална скупштина,

Поновно потврђује своје важеће резолуције, укључујући резолуцију A/RES/72/15 од 30. новембра 2017. о Јерусалиму.
Поновно потврђује важеће резолуције Савета безбедности, укључујући резолуције 242 (из 1967.), 252 (из 1968.), 267 (из 1969.), 298 (из 1971.), 338 (из 1973.), 446 (из 1979.), 465 (из 1980.), 476 (из 1980.) , 478 (из 1980.) и 2334 (из 2016.),
вођена сврхом и принципима Повеље Уједињених нација и потврђује, између осталог, неприхватљивост присилног стицања територије,

Имајући у виду специфичан статус Светог града Јерусалима и нарочито потребу за заштитом и очувањем јединствених духовних, верских и културних димензија града, како је предвиђено одговарајућим резолуцијама Уједињених нација,
наглашавајући да је питање коначног статуса Јерусалима питање које треба решити преговорима у складу с релевантним резолуцијама Уједињених нација,

Изражавајући у вези са тим дубоко жаљење због недавних одлука које се тичу статуса Јерусалима,
потврђује да све одлуке и радње за које се сматра да мењају, карактер, статус или демографски састав Светог града Јерусалима немају правни учинак, неважеће су и морају да се пониште у складу са релевантним резолуцијама Савета безбедности и, у вези са тим, позива све државе да се суздрже од успостављања дипломатских мисија у Светом граду Јерусалиму у складу са Резолуцијом 478 Савета безбедности УН (из 1980.);

Захтева да се све државе придржавају резолуција Савета безбедности у вези са Светим градом Јерусалимом и да не признају ниједну радњу или меру супротну тим резолуцијама;

Поновно позива на преокрет негативних трендова на терену који ометају дводржавно решење и на интензивирање и убрзање међународних и регионалних напора и подршке усмерених на постизање, без одлагања, свеобухватног, праведног и трајног мира на Блиском истоку, на основу релевантних резолуција Уједињених нација, мадридских препорука, укључујући и принцип земље за мир, Арапске мировне иницијативе и Плана Квартета за окончање израелске окупације која је започела 1967. године;… “

Иако су све резолуције Генералне скупштине и Савета безбедности и даље на снази и њихово дејство није упитно, Израел, Сједињене државе, као и већина западних земаља, традиционалних савезника Израела, не поштује готово ниједну од њих. Једини изузетак је наведена резолуција из новембра 2017. када је и већина западних земаља гласала против америчког признања Јерусалима као главног града Израела.

Односом према обавезујућим документима УН или документима других међународних тела, доводи се у питање и међународно право, као и целокупан међународни поредак. До сада се није догодило да се о неком од решења везаном за питање Светог града Јерусалима сви релевантни међународни фактори, све државе и савези сложе – углавном се преко овог важног питања стичу или губе позиције моћи и ово питање служи и за неке друге обрачуне, који постоје међу државама, на међународном плану.

Зато је Исламска република Иран, као држава из које потиче и иницијатива о годишњем обележавању Међународног дана Јерусалима, покренула и иницијативу за решавање насталих на територији Палестине, након израелске окупације.

Врховни вођа Исламске револуције, Ајатолах Али Хамнеи је, на састанку са различитим групама, почетком фебруара ове године, неколико дана након објављивања такозваног “посла века”, о решавању питања између Палестине и Израела, а који је предложила америчка администрација, поновио да верује да ће се палестински отпор окупацији наставити, али је, закође, предложио “темељно решење палестинског питања”, које је и признати и законски начин за решавање разних питања – то је референдум, који би требало да се одржи и на коме би требало да гласају Палестинци.

На Интернет презентацији Врховног вође , објављена је и интегрална верзија текста “План за одржавање националног референдума у држави Палестини”, који је Уједињеним нацијама, званично поднео ирански представник у УН и који је регистрован као званични документ. Овде преносимо интегралну верзију иранског предлога за темељно решавање великих проблема на територији окупиране Палестине:

План за одржавање националног референдума на територији Палестине

У име Бога, Милосрдног, Самилосног,

Бр. 112284
01. новембар 2019. године

Ваша Екселенцијо,

Озбиљну забринутост изазива чињеница да ни након седам деценија, питање Палестине још увек није решено и да међународна заједница није успела да реши ову хроничну сложену кризу. Прилажем овде Вашој љубазности и пажњи, текст плана, који је послао Секретаријат Међународне конференције о Палестини и који се тиче националног референдума на територији Палестине.
Био бих Вам захвалан ако бисте ово писмо и његов прилог проследили као документ Савета безбедности.

Прихватите, Ваша Екселенцијо, моје дубоко поштовање.

Маџид Тахт Раванчи

Амбасадор,
Стални представник

Његовој Екселенцији, Господину Антониу Гутереш
Генерални секретар
Уједињене нације, Њујорк

Прослеђено и: Њеној Екселенцији, Госпођи, Карен Пирс
Председавајућем Савета безбедности,
Уједињене нације, Њујорк

Увод:

Питање Палестине је већ дуже од седам деценија питање Палестине најстарија и најсложенија светска криза. Исход непрекидне експанзионистичке политике, као и незаконитих и нехуманих пракси ционистичког режима, угњетавани народ Палестине лишен је својих неотуђивих и припадајућих права, а његови животни услови се свакодневно погоршавају. Такве политике и праксе, које крше принципе и сврху Повеље Уједињених нација и правила међународног права, посебно међународног хуманитарног права и људска права, систематски су појачаване због неуспеха међународне заједнице у предузимању озбиљних практичних мера да се питање Палестине реши.

Како би остварили своја основна права, посебно право на самоопредељење, као и право на самоодбрану од окупације и илегалне експропријације своје територије, Палестинци су се до сада одупирали и улагали напор вредан похвале. Ипак, због недостатка било какве свеобухватне и практичне иницијативе или плана који би одговарао историјским чињеницама и историјским коренима питања Палестине, ово питање је остало нерешено.

Имајући на уму уништавајуће последице непрекидне окупације палестинске територије, расељавање палестинског становништва са окупиране територије и тренутне замршене ситуације потлаченог палестинског народа, као и претње регионалном и међународном миру и безбедности, које произлазе из ове ситуације и узимајући у обзир историјске чињенице, као и свест о неучинковитости иницијатива предложених за решавање питања Палестине, Исламска Република Иран верује да једино могуће решење може бити одржавање националног референдума, уз учешће читавог палестинског народа, укључујући Муслимане, Хришћане и Јевреје и њихове потомке; и, у складу с тим, ИР Иран представља Уједињеним нацијама своју иницијативу, насловљену “Национални референдум у Палестини“.

Од суштинског је значаја да се наведени референдум одржи уз поштовање принципијелних критеријума у складу са историјским стварностима и одговарајућим демократским принципима, основним и припадајућим правима, садржаним у Универзалној декларацији о људским правима, Међународном споразуму о грађанским и политичким правима, као и у Међународном споразуму о економским, друштвеним и културним правима и уз поштовање међународних стандарда о изборима; стога би такав референдум могао представљати чврсту основу за решење питања Палестине.

Назив плана:

Национални референдум на територији Палестине

Циљ плана:

Циљ плана “Национални референдум на територији Палестине“ је омогућавање основе палестинском народу да оствари своје право на самоопредељење.

Правни темељ плана:

Након незаконитих поступака Британије током периода њеног мандата, 1948. године су ционистички режим признале Сједињене државе, а касније и друге земље, попут бившег Совјетског Савеза, док се народ на територији Палестине никада није питао о његовој судбини. У ствари, ционистички режим је успостављен без дозволе домаћем становништву на територији Палестине да оствари своје право на самоопредељење.

Мере које су довеле до успостављања ционистичког режима и у то време су биле у супротности са међународним правом. Према Члану 22 Споразума Лиге народа, Британија није имала суверенитет над Палестином и требало је да омогући остваривање права на самоопредељење, тачније, на одржавање слободног референдума уз учешће свих становника Палестине. Чак ни након стварања Уједињених нација, чија је Повеља укључивала потпуно посебне прописе, који се односе на територије попут Палестине (Поглавље XI, чланови 73-74), ти прописи нису узети у обзир. Чак ни Резолуција A/RES/181(II) A, Генералне скупштине Уједињених нација, из новембра 1947. године, о плану поделе Палестине, такође није спроведена јер су палестински Арапи били против. Те је тако у време стварања ционистичког режима право на самоопредељење народа Палестине било потпуно занемарено.

Даље, током преговора при Генералној скупштини Уједињених нација, 1948. године, представник Владе Ирана, заједно с представницима неких арапских земаља, уложио је приговор подели Палестине и сматрао да је подела плодно тле за рат и сукоб.
У ствари, палестински народ није добио право да искористи своје право на самоопредељење, нити у време проглашења стварања ционистичког режима на окупираним територијама Палестине, нити икад након тога. Према Члану 1, заједничком Међународном споразуму о грађанским и политичким правима и Међународном споразуму о економским, друштвеним и културним правима, сви народи имају право да одређују свој политички статус. Слично томе, у складу са члановима 1 и 3, Декларације Уједињених нација о правима домаћих народа, они  имају право на потпуно уживање свих људских права, укључујући право на самоодређење.

Међународни суд правде, у свом саветодавном мишљењу од 9. јула 2004. године, о “Правним последицама изградње Зида на окупираној палестинској територији“, очигледно истиче  потребу за поштовањем права палестинског народа на самоопредељење и потврђује обавезе ционистичког режима да је омогуће и поштују. Штавише, неопходност остваривања права на самоопредељење староседелачкиом становништву неке територије је у потпуности разјашњено у Саветодавном мишљењу Међународног суда правде од 25. фебруара 2019. о “правним последицама за Уједињено краљевство због одвајања архипелага Чагос од Маурицијуса“. Према овом саветодавном мишљењу, земља која преузима мандат над не-самосталном територијом не може, према сопственом нахођењу и без поштовања права људи на самоопредељење, одвајати територију. Како се наводи у овом саветодавном мишљењу, свако одвајање које настаје без пристанка староседелаца је ништавно, а државе би требало да избегавају овакво деловање.

Штавише, право на самоопредељење је међу најосновнијим начелима признатим у међународном праву, које се наводи у Члану 1 (2) Повеље Уједињених нација и Декларацији о начелима међународног права која се односе на пријатељске односе и сарадњу међу државама у складу са Повељом Уједињених нација. Без обзира на ову чињеницу, право Палестинаца на самоопредељење се стално крши, како у време проглашења успостављања ционистичког режима на окупираној територији Палестине, тако и након тога.

Другим речима, право на самоопредељење, као основно и непорециво право у међународном систему људских права и као правило erga omnes у међународном јавном праву, признато је у многим међународним инструментима. Имајући у виду природу овог права као правила erga omnes, све државе су дужне да поштују преузете обавезе које из њега произилазе и да пруже погодан терен за његово спровођење.

Исто тако, указујући на Резолуцију A/RES/194 (III)  Генералне скупштине Уједињених нација о праву палестинских избеглица да се врате у своју домовину, овај План предвиђа укључивање свих правих Палестинаца. Сходно томе, одржавање праведног и свеобухватног референдума је најтемељнији механизам за државе да остваре право на самоопредељење.

Фазе реализације плана:

Реализација овог плана укључује четири главне фазе:
1. Примена права палестинских избеглица на повратак у своју историјску домовину.
2. Одржавање националног референдума народа Палестине о самоопредељењу и одређивању политичког система, укључујући следбенике свих вероисповести, који су живели у Палестини пре Балфорове декларације.
3. Успостављање политичког система који одреди већина палестинског народа.
4. Одлучивање о статусу не-домаћих становника у Палестини у складу са политичким системом који изабере већина.

Механизми реализације:

1. Читав палестински народ, укључујући Муслимане, Хришћане и Јевреје, имаће право да учествују на референдуму.
2. Представници палестинског народа из редова Муслимана, Хришћана и Јевреја ће имати примарну и управљачку улогу у свим фазама планирања и спровођења Плана.
3. Како би се олакшало учешће свих Палестинаца, посебно палестинских избеглица, на овом референдуму биће спроведен глобални пројекат за свеобухватну идентификацију, попис и регистрацију идентитета свих палестинских грађана у Палестини и другим земљама. За спровођење овог пројекта биће овлашћен међународни ауторитет са учешћем представника народа Палестине.
4. Биће основан међународни комитет, под покровитељством и уз помоћ Уједињених нација и уз учешће представника палестинског народа, како би се спровео предложени план и усредсредио на главна питања Палестине, inter alia, историјска, питање суверенитета и територијална питања која се односе на Палестину и Јерусалим.
5. За унапређење и подршку спровођењу овог Плана, биће основан међународни фонд, уз допринос међународне заједнице и у надлежности споменутог Комитета.

Овај План о референдуму на територији Палестине, који је Уједињеним нацијама поднео стални представник ИР Иран, у новембру прошле године, представља један од најобухватнијих предлога за решавање кључне светске кризе, која је, од када постоји, извориште многих других криза, сукоба и ратова. План захтева много напора и укључивање различитих, тренутно сукобљених страна или учесника са потпуно супротстављеним светоназорима о читавој ствари.

Оно што је нужно и неопходно је да се колонизација и окупација Палестине што пре зауставе, а да се ционистички ентитет врати у оквире међународног права – као и да Енглеска и њени сателити прекину са помагањем било каквих криминалних активности, које излале из оквира људскости и установљених правила у међународним односима.