У сусрет Данима Јерусалима – чији је град данас?

Међу бројним сукобима између Израела и Палестине после Другог светског рата, посебну симболичку улогу одиграла је израелска окупација читавог града Јерусалима у Шестодневном рату (1967). Израелци овај догађај обележавају сваке године 28. ијара по јеврејском календару (ове године то је 9. мај) као Дан Јерусалима. Насупрот томе, на иницијативу иранског врховног вође, ајатолаха Рухолаха Хомеинија, од 1979. сваки последњи петак хиџретског месеца рамазана (ове године то је 7. мај) се обележава као Дан Кудса (Кудс је арапско име за Јерусалим). Многе државе са муслиманском већином, укључујући Палестину, такође су усвојиле овај датум за комеморацију губитка града. Питање судбине овог града, додатно заоштрено заплетима америчке спољне политике у светлу скорашњих избора и смене администрација, заслужује један скромни подсетник на скорију прошлост овог сукоба.

Уједињено Краљевство је окупирало подручје Палестине 1917, а 1922. је добило мандат Друштва народа (претка Уједињених нација) да врши администрацију над овим подручјем. Према Резолуцији 181 (II) Генералне скупштине УН из 1947, Палестину је требало поделити између држава Јевреја и Арапа, а Јерусалим је требало да буде corpus separatum под протекторатом УН. Оружани сукоб који је избио непосредно по објави резолуције допринео је наглом распадању британске власти и повлачењу без споразума са УН 1948, што је довело до фактичке пропасти плана за поделу Палестине. Рат, који се завршио 1949, резултовао је коначним успостављањем јеврејске државе – Израела – чија је влада те године прогласила западни део Јерусалима својим главним градом. Преостале области бившег британског мандата су заузеле суседне арапске државе: Египат је заузео Појас Газе и успоставио прву палестинску владу, а Јордан је прогласио анексију Западне обале (реке Јордан) и источног дела Јерусалима (1950). Јорданску анексију Источног Јерусалима није признала ниједна чланица УН.

После Шестодневног рата 1967, Израел је заузео све палестинске области. Савет безбедности УН донео је једногласно Резолуцију 242, којом је израелска окупација ових територија осуђена, а израелске власти позване на повлачење и уздржавање од покушаја насилног мењања статуса града. САД нису гласале, али је амерички амбасадор у Израелу званично изразио став који се практично не разликује од текста наведене резолуције. Резолуцију Савета безбедности пратиле су Резолуције 2253 и 2254 Генералне скупштине УН. Од тада се став УН по овом питању није променио, што је Савет безбедности потврдио додатним резолуцијама 1968, 1969, 1971. и 1973.

Упркос одлукама органа УН, Шестодневни рат је допринео рађању израелског култа Јерусалима. Питање Јерусалима добило је средишње место у сукобу. Прављене су посебне свечаности (попут поменутог Дана Јерусалима). Организоване су ученичке екскурзије из свих крајева Израела. Израелске власти су од краја рата започеле и контроверзну праксу насељавања јеврејских породица у области насељене арапским становништвом, укључујући периферне области Јерусалима.

Израелска скупштина (Кнесет) је 1980. усвојила закон којим је Јерусалим, цео и нераздвојив, и формално проглашен главним градом Израела. То је Савет безбедности УН осудио резолуцијама 476 и 478, уз уздржаност САД. У Кнесету је 2000. донето и решење којим ниједан део Јерусалима не може бити предат страној управи осим фактичком уставном променом.

Иако је америчка администрација и даље инсистирала на преговорима, од 1980. је Конгрес САД постављао предлоге да се израелски суверенитет над градом призна. Конгрес је 1995. донео закон којим се амбасада САД у Израелу премешта из Тел Авива у Јерусалим. Ипак, амерички председници Вилијам Клинтон, Џорџ Буш Млађи и Барак Обама одлагали су провођење закона, користећи изговор „националне безбедности“.

Палестинска ослободилачка организација је 1988. прогласила Државу Палестину, у границама од пре Шестодневног рата и са Источним Јерусалимом као главним градом. На терену је Источни Јерусалим остао под влашћу Израела. Више покушаја страног посредовања, без већих успеха, одвијало се током 1990-их и 2000-их. У питању су преговори у Ослу (1993), Кемп Дејвиду (2000), преговори око тзв. Карте за мир (2002-2005), као и у Анаполису (2007-2008). Током побуне Палестинаца 2000-2005, израелске власти започеле су 2003. градњу 708 километара дуге баријере према Западној обали, која је дефинитивно изоловала становништво у Јерусалиму.

На сâмом крају мандата администрације председника Барака Обаме, САД су остале уздржане при доношењу Резолуције 2234 Савета безбедности УН (2016), којом је опет потврђена одлука да је израелско проширење из 1967. у супротности са међународним правом. Овај поступак је у контрасту са сличним резолуцијама на које су САД улагале вето (наведена администрација је уложила вето на сличну резолуцију 2011).

У говору 6. децембра 2017. амерички председник Доналд Трамп је признао Јерусалим као главни град Израела, али је оставио питање коначног статуса града, његових граница и ширине израелског суверенитета у њему отвореним. На израелски Дан Јерусалима 2018. америчка амбасада је, уз једногласну подршку Конгреса САД, званично премештена у Јерусалим. Овај потез, међутим, остао је без ширег одјека. Штавише, 164 чланице УН осудиле су одлуку, као и међународне организације, попут Покрета несврстаних, Европске уније, Арапске лиге и Организације исламске сарадње.

По поменутом говору, САД су ставиле вето на египатски предлог резолуције Савета безбедности УН, којим би се потврдио ранији став да је израелска окупација Јерусалима без правних последица и да став УН остаје у складу са ранијим резолуцијама. Генерална скупштина УН је пружила подршку предлогу кроз Резолуцију 10/19.

У јануару 2020. је администрација председника Доналда Трампа представила нови план назван Миром до просперитета. Овај план, осим што лежи у супротности са резолуцијама органа УН, чини палестинску позицију немогућом. Не само да је фактички онемогућено постојање палестинске државе, већ постојање консензуса са палестинске стране ни не представља услов за испуњење овог плана. По инаугурацији америчког председника Џозефа Бајдена, потврђено је да ће америчка амбасада остати у Јерусалиму.

Став да се насилним средствима може мењати припадност територија и да се тако може стећи признање на основу „прихватања реалности на терену“ доноси опасне импликације за многе нерешене спорове, како на Блиском истоку, тако и шире.

Палестинци су 1967. чинили 25,6% становништва читавог Јерусалима. Упркос тежњама израелских власти да се баланс одржи градњом 11 нових квартова у Источном и додатних квартова у Западном Јерусалиму, удео палестинског становништва је скочио на процењених 38% данас. Главни разлози су нешто виша стопа наталитета и прилив сеоског становништва, чији је живот у конфликтним зонама све неодрживији. Ни мере попут одузимања 10.000 личних докумената због промене критеријума доказивања идентитета између 1995. и 2011. нису много промениле, као ни спречавање давања права боравка на основу „мешовитих бракова“ од 2003.

Палестинци нису само муслимани. Запоседање града 1967. и потоње тензије су утицале и на хришћанске заједнице у граду, које чине око 2% становништва. Од 1994. патријарси хришћанских заједница у граду су издавали оштре заједничке прогласе којима је осуђивана израелска политика. Осећај угрожености је порастао од 2018, када је у Кнесету Израел проглашен јеврејском етно-религијском државом. Не постоји битна разлика у поступању израелске државе према палестинским хришћанима од оне према муслиманима. Испитивање јавног мњења на Блиском истоку увек је проблематично, али неколико ширих анкета међу палестинским хришћанима показује да је међу њима идеја самосталног Јерусалима, онако како су то УН предвиђале 1947, најпопуларнија.

Израел наставља пројекте градње, настојећи да градњом по гребенима око Источног Јерусалима окружи арапске четврти у граду. На подручју Западне обале и Источног Јерусалима направљено је више од 145 нових насеља. Процењује се да је број новонасељених у самом Источном Јерусалиму 2019. био 225.178. То је скоро дупло већи број новонасељених у граду од оног из 1992. На то арапске заједнице одговарају илегалном градњом на сваком педљу земље (легална није ни могућа, пошто им израелске власти не издају дозволе). Тренутна израелска влада разматра насељавање око 2.000 породица у области Источног Јерусалима, чиме се додатно онемогућава разграничавање тог града. Дуго је на снази и пракса раздвајања палестинских четврти рушењем и градњом посебних зона које их физички раздвајају.

Последњи избори у Палестини одиграли су се 2006, на притисак администрације америчког председника Џорџа Буша Млађег, на палестинско и израелско руководство. Резултат је био фактичка подела Палестине на Западну обалу под влашћу Фатаха (који се описује као секуларна струја) и Појас Газе под влашћу Хамаса (који се описује као исламистичка струја). Иронично, управо је мешање САД и ЕУ у пост-изборни процес допринело овој подели и изостанку избора до данас. Почетком ове године је Махмуд Абас, вођа Фатаха и председник Палестине, најавио да ће ускоро бити одржани нови избори. Они би требало да се одрже и на територији окупираној 1967, укључујући Источни Јерусалим. Израелске власти се по том питању још нису званично изјасниле.

Јерусалим, са својих 920,000 становника од којих око 40% живи испод линије сиромаштва, јесте највећи и уједно најсиромашнији град Израела. Процењује се да га сваке године напусти 40% више становника него што се у њега насели. Упркос ницању великих хотела и велелепних небодера, чињеница је да економија града пропада од 1980-их, а да је удео радне снаге знатно мањи него у многим другим градовима у подручју.

Са симболичке стране, неодрживост политике ексклузивизма у овом граду можда најбоље осликава његов симбол. Давидова кула, која би требало да указује на јеврејски карактер града, заправо јесте османски минарет дограђен при обнови џамије изграђене у време владавине династије Ајубија (12-13. век). Више од седам деценија (неки би рекли и више) покушаја доношења једностраних решења показало је да су она неодржива.

Извор: Нови стандард