Предавање: Поновно стварање државе Палестине

Данас је на Факултету за међународну политику и безбедност Универзитета Унион-Никола Тесла одржано предавање Њ.Е. Мохамеда Набхана, амбасадора државе Палестине у Републици Србији. Предавање се поклопило са стогодишњицом потписивања Сајкс-Пикоовог споразума. Као један од важних делова овог споразума је и Балфорова декларација, према којој су Британци територију Палестине дали јеврејском банкару да прави државу Израел. Предавању су присуствовали студенти и професори Факултета, представници дипломатских мисија у Србији, представници Војске Србије и други гости.

...

У време пред потписивање Сајкс-Пикоовог споразума, велике силе су имале разне колонијалне разлоге за прекрајање Блиског истока. У то време, крајем XIX и почетком XX века, у Европи су почели да се шире социјалистички покрети и идеје. На глобалном плану, интереси великих сила су се поклапали са интересима Ционистичког покрета. Ситуација у Европи је била таква да су Јевреји прогањани из многих европских држава. Држећи се својих религиозних усмерења у тренуцима када нису имали подршку у државама у којима су живели, Јевреји су полако насељавали Блиски исток, тачније територију Палестине. У време пред почетак насељавања Јевреја, на територији Палестине је било око 800 000 Палестинаца и око 60 000 Јевреја.

Новопридошле Јевреје, Палестинци нису сматрали нити опасношћу, нити непријатељима. Однос староседелаца Палестинаца и новопридошлих Јевреја је на почетку био добар. У Палестини су и до тада припадници различитих етничких група и различитих религија живели једни са другима. Јерусалим је био место које је спајало и уједињавало све најважније монотеистичке религије.

Тел Авив је био прво насеље, настало у предграђу тада палестинског града Јафе. Сада је Тел Авив највећи јеврејски град.

Ситуација након потписивања Сајкс-Пикоовог споразума се брзо мењала. Завршио се Први светски рат, а убрзо затим, поред социјалистичких, у Европи су почеле да се рађају и шире нацистичке и фашистичке идеје. То је довело до још већих миграција Јевреја ка Палестини. Зна се да су им Палестинци пружили уточиште. 

Тек '30. година XX века, Палестинци су осетили да се иза социјалних идеја, које је (неке од њих) подржавао и Ционистички покрет, крије још нешто и да они нису одлазили из Европе само зато што их је неко прогањао. Енглези су их наоружавали и обучавали у војном смислу.  Дошло је и до сукоба Палестинца, с једне стране, и Британаца и Јевреја са друге.

Други светски рат је био још један од великих догађаја, који је наставио да компликује и ремети ситуацију на Блиском истоку.

Палестинци су хтели да направе независну управу, али Британија није хтела да преговара са Палестином, него је цео случај блокирала и пребацила у Лигу народа. Савет безбедности УН је одбио да гласа о подели Палестине, Британија је онда поново цео случај преселила даље, у Генералну скупштину, која је поделила Палестину онако како је одговарало Британији, и то само са једним гласом више. То гласање је претворено у Резолуцију 181, према којој се Палестина дели на следећи начин: 46%, 48% и Јерусалим (са међународним статусом и међународном управом).

Та резолуција никада није примењивана. Након поделе, Израел је уместо давања државаљанства, протерао 460 000 људи из њихових кућа, а други део палестинске територије је окупирао. Након изгласавања ове резолуције, парадоксално, из Палестине је протерано 750 000 Палестинаца у друге земље.

1948. године, Палестина престаје да буде међународни и геополитички појам. Уместо речи Палестинци, користи се израз “арапске избеглице”. Уједињују се интереси британског гувернера, јеврејских банкара и новог економског концепта тржишта.

Од Палестине су остале две енклаве, и то физички одвојене. Једна је Западна обала у долини реке Јордан која покрива око 6000 квадратних километара и предата је у надлежност Јордану, а друга је Појас Газе, на обали Средоземног мора, са територијом од 340 квадратних километара и под војном управом Египта.

Нестанак Палестине као државе и као геополитичког појма, палестински народ назива НАКБА (катастрофа). Уништено је 385 села и градова, буквално су сравњени са земљом, чак је и дрвеће било спаљивано (али, оно је увек поново расло). Инструктивну књигу на ову тему је написао један Јеврејин, Мерон Бенвенисти (“Sacred Landscape: The Buried History of the Holy Land since 1948”).

Када су схватили да су обманути и када су видели какаве врсте преговора, знања и вештина употребљавају и велике силе и Израел, Палестинци иако расути, се труде да успоставе систем школовања својих људи и информисања о свему што се догађало, како се то не би заборавило и како би се сачувало национално биће. (Данас је у Палестини проценат неписмености нула).

Након школовања неколико генерација људи за војску, државну управу, дипломатију, безбедност, образовање, итд, негде око 1965. године почиње борба за ослобођење и траје све до 1993. године, када је са Израелом потписан Споразум из Осла. Споразум је садржао два документа. Једним се одређује међусобно признавање Палестине и Израела  -  Палестина признаје Израел у границама из 1967. године, а Израел признаје ПЛО као легитимног представника Палестине и палестинског народа. Други документ се односи на палестинску аутономију на Западној обали и у Појасу Газе, али према документу, ове две енклаве представљају једну политичку целину. Споразумом је предвиђена аутономија на 5 година, а након тога преговори о финалном статусу.

Међутим, израелски десничари су 1995. године убили Јицака Рабина, свог премијера, који је био један од потписника Споразума из Осла. Након његовог убиства, десница у Израелу побеђује на изборима и почиње кршење Споразума из Осла. Као финални акт и осигурање да се споразум никада неће примењивати убили су и палестинског председника Јасера Арафата. Од тада су окупирали Западну обалу, у Гази водили рат три пута и небројено пута бомбардовали Појас Газе. Садашње стање је такво да на Западној обали упадају у куће, болнице, у телевизијске и радио станице, престрављују и убијају људе и децу на улицама, уништавају засаде маслина и других култура, насељавају своје илегалне досељенике, граде зидове високе 8 метара, и то на територији окупиране Палестине – дакле Палестини је остало 22% старе територије, а на 15% од тог остатка, Израел подиже бесмислено високе зидове.

Али, палестински народ и управа су предузели разне кораке, дипломатске, у међународним организацијама, струковним организацијама, те је све то довело и до резолуције УН из 2012. године, када је 138 држава признало постојање државе Палестине као државе посматрача у УН. Многе државе, а у последњих пар година и све више евроспких држава успоставља дипломатску комуникацију са Палестином. Тренутно се у Француској припрема гласање у Народној скупштини у вези са признавањем државе Палестине, а припрема се и међународна конференција. Требало је да буде одржана 30. маја у Паризу, али је одложена за пар дана. То већ указује на недостатак политичке воље. Сједињене државе, такође, већ дуо показују недостатак политичке воље, мада су себи дале за право да имају монопол на решавање палестинско-израелског сукоба.

Тренутна статистика каже да у Палестини и Израелу живи подједнак број људи, по 6,2 милиона и још један милион припадника других народа и конфесија.

Ако се ово насиље и status quo у смислу нерешавања проблема настави, постоје два решења. Или ће насиље још више ескалирати, или ће велике силе и сви остали који у у последњих двадесет-тридесет година интензивно раде на даљем буктању Блиског истока, зарад профита, природних ресурса и доброг геостратешког положаја, најзад договорити. Арапски народи су опљачкани од стране колонијалних сила. А неки арапски народи су опљачкани и два пута – и од великих сила и од сопствених режима који раде на рабљењу природних богатстава својих држава.

Постоје два начина за решавање сукоба са Израелом: или ће се најзад поштовати Споразум из Осла или ће морати да се створи једна држава у којој ћемо сви живети заједно.

Политика је најегзактнија и врло опасна наука. Зато увек и може да нађе разне инструменте деловања. Некад је то нација, некад територија, некад религија. Чини се да је у данашњој политици све дозољено, па чак и злоупотреба људи, религија, знања.

Искуство, догађаји и време су показали да сви сукоби на Блиском истоку, није важно ко с ким и против кога, потичу од нерешавања палестинског питања, а у последње време је кључно одбијање Израела да поштује статус Јерусалима.

Мохамед Набхан, Амбасадор државе Палестине у Републици Србији