Тражити Рај на Истоку

Историју народа чини и неписана историја великих путовања и светских путника; историја која почиње много пре Херодота или Марка Пола, у неолиту или још пре тога, у неко баснословно доба људске врсте. Можда већ на заласку примордијалног, Златног доба, са глацијацијом или потопом, с првом у низу катастрофа са којима се суочило човечанство.

За њим следи доба сеоба народа и раса. Ако можемо веровати Платону, Атланти беху први колонизатори на свету и дошли су са запада. Други, опет, кажу да су њихови преци били Хиперборејци, који су избегли из леда, са крајњег севера континента. Народи се потом, кроз историју, крећу од севера ка југу и од истока ка западу – а не обрнуто. То чини њихов ход кроз историју – пут старења, дегенерације; час бржег или споријег, али ипак неумитног пропадања. Тако започињу велика освајања, која обухватају огромна пространства, читаве континенте, и тако се зачињу епски ратови, попут оног који је беснео под зидинама Илија. Или је и он био само сенка неког митског рата који се водио у још дубљој прошлости? У митско доба Земље. На почетку времена, in illo tempore.

Али, они не хрле ка непознатим и егзотичним земљама, ка топлим морима, већ ка својим изгубљеним завичајима; ка митским земљама почетка, ка богатствима Златног доба. Ка примордијалном, еденском изобиљу. Ка изгубљеном Рају, оном библијском, кога не престајемо да тражимо ни данас, овде на Земљи. Један исламски мистик, Сухраварди, тврди да се душа после смрти враћа у завичај, да је тако заповедио сам милосрдни Алах и да то није могуће уколико у њему већ претходно није боравила. Тај митски завичај се налази негде на духовном Истоку.