Шта би требало да се догоди са америчким нуклеарним бомбама у Турској?

Пропали пуч у Турској је постао извор многих дискусија и невоља. Све су међуповезане са Сједињеним државама, НАТО, Фетулахом Гиленом, ЕУ, Сиријом и избегличком кризом Многи су застрашени демократским нормама и људским правима и могућим утицајем Вашингтона у блиској будућности.

У извештају Њујорк Тајмса од 4. августа, у тексту под насловом “Нови турски анти-американизам”, поставља се питање:

“Шта урадити са виталним савезником који се окренуо од демократских норми? Амерички званичници су почели да проучавају могућности које укључују и ту, да ће НАТО једног дана морати да одлучи о некој врсти последица, до сада неодређених у борбу против анти-демократског понашања.Чак и помен могућег деловања НАТО би вероватно резбеснело Господина Ердогана. Али, тешко је сагледати како Турска може бити савезник коме се верује, ако се окренула принципима и праксама, које су толико различите од западних или, како земља може да осигура наставак свој развоја и безбедности, без НАТО пакта као стожера.“

Али, како се може веровати Сједињеним државама, када се виде стварни докази и откривене су везе америчких дипломата и организатора пуча? И, шта са Господином Гиленом, који још увек није изручен Турској?

Истовремено, Financial Times пише да би “Русија у веикој мери имала користи од Турске као свезника, која је члан НАТО, јер би то помогло Русији поводом много важнијег питања јер види НАТо као непријатеља који је опкољава.” Русија би заиста могла да сарађује са многим државама, члановима НАТО, све док нема провокација на руским границама, као што је био случај са Грузијом 2008. и Украјином 2014. године.

Али, постоји једна посебна тема, која је у Сједињеним државам изазвала много више пажње, него у ЕУ: шта ће се догодити са нуклеарним оружјем које припада Сједињеним државама, а наази се у вазухопловној бази Инџирлик у Турској? Тамо је и даље смештено 50 комада бомби типа  B61, а неки стручњаци и политичари су забринути због тога.
Постављају се, такође, и питања безбедности и дуготрајне нестабилности у Турској. Прошле недеље је ЛА Тајмс поставио питање о повлачењу америчких нуклеарних бомби из Турске. Аутор текста наводи пример Исламске револуције у Техерану, када је америчка амбасада  била заузета и поставља питање: шта ће се догодити када маса турских националиста нападне базу Инџирлик? Колико ће америчко оружје бити безбедно? Шта би Бела кућа учинила? Овакве спекулације могу довести до разних ланчаних реакција. Пре два дана, 15. августа, Тоамс Воткинс из агенције АФП је написао да би било боље да Сједињене државе повуку то оружје из Европе. Многи медији широм света су само пренели овај текст, без коментара или критичког приступа.

Али, главни извор овог текста је извештај Стимсон центра из Вашингтона. Овај про-израелски аналитички центар је 15. агуста објавио извештај под насловом “Ризик по америчко нукеларно оружје у Турској од стране терориста и непријатељских снага” (http://www.stimson.org/sites/default/files/file-attachments/B61-Life-Extension-Program.pdf) 
У извештају се наглашава: “Повлачење B61 из Европе би сачувало 3,7 милијарди за пет година.” Како каже Бери Блехман, ко-аутор и ко-основича Стимсон центра: “Те бомбе су потпуно погрешне за модеран начин ратовања и невероватно су скупе.”

Приступ Стимсон центра је логичан и разуман у смислу тренутног удела у буџету и Треће стратегије о противтежи, америчког Министарства одбране. Са друге стране, изгледа да се уклапа у дугорочну логику Сједињених држава у региону.

Турска је важан играч на Блиском истоку, на Балкану и на Кавказу. Она је мост између Црног мора и области Медитерана. Сједињене државе су током Хладног рата користиле Турску као посредника и заступника против Совјетског савеза. Кубанска ракетна криза 1962. године је почела због америчких ракета у Турској, што је подстакло Совјетски Савез да одговори постављањем оружја на Куби.

И зато је због свега овога кључно да Анкара начини корак.

Господин Ердоган може први да тражи да Сједињене државе повуку своје нуклеарно оружје, пре него Вашингтон почне евакуацију, у скалду са новоустановљеним акционим планом. То бе пре свега било показивање политичке воље, а имиџ турског председника би у земљи био побољшан. Друго, то би било у складу са националним интересима, а, посебно након посете Русији, било би појачано међусобно поверење две земље. Треће, Турска би од Москве могла да има посебне услове у набавци гаса. Четврто, нуклеарке су заиста застареле, не превише корисне, а из перспективе надзора, руски обавештајци могу контролисати Инџирлик из своје вазухопловне базе у Сирији.

Све ово су озбиљни кораци и биће тешко спровести их. Али, још од пропалог пуча, Турска мора да реорганизује своје политичко-војне структуре. Хапшења и истраге су само врх леденог брега. Стварни суверенитет може се постићи само када провокатор, какве су Сједињене државе напусте територију Турске.