Поредак слободе против поретка принуде

Вакцинација у Швајцарској није обавезна. Овај податак може бити изненађујући за оне који сматрају да таква мера представља неупитни стандард здравствене заштите, чак и критеријум „цивилизованости“ једног друштва. Тим пре што је Швајцарска једна од најразвијенијих и најбогатијих земаља света са нивоом здравствених услуга који је у сâмом светском врху. Та чињеница ће свакако бити изненађујућа и још више неприхватљива за вернике научног прогреса који ватрено инсистирају да некакав централни ауторитет треба да наметне тај прогрес читавом друштву.

Али они који размишљају на такав начин не познају у довољној мери особености ове земље која се у погледу политичког система, културе и менталитета издваја од осталих.

Појединац, породица, мала заједница са вредностима и традицијом коју баштини, као и презир према наметању одлука које долазе „одозго“, са виших инстанци власти – то су темељи на којима почива швајцарско друштво. Одатле следи децентрализација и примат локалног над централним нивоом власти.

Отпор централној власти

Како се већина одлука у Швајцарској доноси на локалном и кантоналном нивоу, тако се и питање вакцинација решава на овим нивоима. У ингеренције федералне власти спада само давање препорука у погледу вакцинисања становништва, постављање строжих правила у случају пандемија и вођење кампања „подизања свести“ становништва. И ништа више.

Тако је проблем вакцинисања за Швајцарце само једно од многих питања које није старије од тога како ово друштво доноси одлуке. Другим речима, нити постоји централни ауторитет са ингеренцијом да наметне одређен одлуке – чак и да те одлуке заговара сам труст нобеловаца, нити једно питање може да измакне ауторитету система одлучивања.

Стога отпор према иницијативама да се питање вакцинисања третира као и у другим земљама, отпор је према настојањима да се појача утицај централне власти и поремети традиционални систем одлучивања. Зато се проблематика вакцинисања за Швајцарце не исцрпљује само у томе да ли је ова пракса штетна или не, да ли постоји завера фармацеутских лобија и здравствених организација или не, да ли вакцине стварају аутизам или не. Такви обзири свакако имају тежину и утичу на ставове људи, али нису пресудни.

Швајцарце пре свега интересује како нека новина утиче на постојећи систем, навике и начин живота, да ли она може довести до ерозије устаљеног система који се тако љубоморно чува, и да ли ће бити погажен 10. члан устава који гарантује личну слободу и физички интегритет Швајцараца.

Како тренутно ствари стоје

Свакако, и у Швајцарској провејавају другачији ветрови. Измена закона о епидемији која је потврђена на референдуму 2013. године, иако за аутсајдере није значила неке суштинске измене, ипак је потврдила постојање снажне тенденције ка већем мешању федералних власти, нарочито након светске пандемије свињског грипа 2009. године. Новим амандманима тај утицај се појачава у изузетним ситуацијама, најпре у погледу обавезности вакцинисања медицинског особља приликом пандемија, али те мере никада нису заживеле јер и није било таквих ситуација.

Како сада ствари стоје, до значајније промене у догледно време ипак неће доћи. Само неколико од двадесетшест кантона прописује обавезну вакцинацију и то само за неке типове болести. Интересантно је, међутим, да чак и у тим кантонима практично нису прописане санкције за оне који, на пример, не вакцинишу своју децу. Све се, у суштини, своди на „јаку препоруку“. Тако је, као и код многих других питања, остављен широк простор личног деловања у који не задире неко бирократско правило, пропис или одлука. Устав је у овој земљи заиста врховни акт.

Када се оваква пракса упореди са стањем у Србији, где је процес затрпавања неспроводивом и стога бесмисленом регулацијом константан, и где се за решење сваког проблема тражи још више регулација, прописа и правила која се често косе са основним правним актом земље, човек се запрепасти колико тога у Швајцарској уопште није регулисано. Разлог томе је постојање базичног поверења у одлуке појединца и снагу негативних прописа: дозвољено је све што изричито није забрањено.

Швајцарци с презиром одбацују слепу приврженост неком централном ауторитету као и идеју посвемашног бирократског уређивања личног живота, која је, нажалост, присутна у Србији.

Слободан избор

Иако Швајцарска по питању степена вакцинисања није у врху, она драстично не заостаје за другим европским земљама. Током последње деценије забележено је и неколико епидемија рубеоле и других заразних болести.

То је вероватно разлог што је уочљив тренд раста вакцинисања становништва. Ипак, фасцинантно је да он није резултат принуде, претњи, катаклизмичних предсказања и хистеричних реаговања верника научне догме. Без агресивних кампања и уз помоћ основне медијске информисаности, људи се одлучују за такве мере не зато што су посебно паметни нити зато што је свест „подигнута“ на виши ниво, већ управо зато што не постоји принуда па постоји довољно могућности за разложно одмеравање аргумената.

Тако неки разлози претежу у односу на друге, у овом случају традиционална обазривост и неповерење према светости медицине нису тако јаки да надвладају акутни страх од последица неке заразе. Али тежња да се осигура могућност изласка представља једну генералну карактеристику швајцарског начина решавања проблема.

Треба ли од Швајцарске шта научити?

Свакако много тога, али је питање да ли онај ко учи може нешто од тога да апсорбује. Зато нема превише смисла поредити Швајцарску и Србију. Ипак, ово поређење може помоћи у осветљавању дубинских проблема једног друштва и могућих рута за његов опоравак.

Имајући у виду ово последње, то свакако не може бити јачање централне власти – која је у Србији већ сада исувише снажна – и слабљење ауторитета друштва. Јер у Србији још није одбачена сцијентистичка догма која је тако природно узгајана у социјализму, нити њен стални пратилац – идеја чврсте руке која „просветљује“, „цивилизује“ и „побољшава“ људску природу.

Свакако, ни друга страна није безгрешна, посебно када се узму у обзир оптерећеност гротескним теоријама завере. Али, та страна иако гађа погрешном муницијом циља добро, и сви они љубитељи слободе у њеном класичном (што не рећи швајцарском?) смислу морају подржати таква стремљења. Они се барем морају залагати за слободу избора и могућност изласка иако се не морају слагати са свим аргументима „дисидената“. Заклањање иза промашених модернистичких наратива који у крајњој линији воде друштвеној контроли рецидив је социјалистичког погледа на свет који се мора одбацити.

Најзад, имајући у виду речено, треба додати и да се на проблематици вакцинација, као и на неким другим проблемима, прелама кључно питање: да ли се жели друштво у коме појединци, заједно са својим ближњима, сами одлучују о својој судбини, или друштво у коме о њему одлучује неки „виши“ ауторитет, вођа или одбор стручњака?

Извор