Расизам према белцима у Европи

У Европи, где смо ми белци још увек већина (колико дуго још?), превладава расизам против нас, аутохтоних. Међутим, према званичном дискурсу, кога преузели корисни идиоти и разних колаборатори и стање Европе је расизам Европљана против свих не-белих група, а то је веома расистичка Европа поздравила. Једног дана ће се историчари будућности усмерити на јединствен феномен из далеке прошлости, да су најрасистичкији народи на свету су били они са највише странаца у њиховим земљама, а највише запањујућа чињеница је била да је половина човечанства желела да дође у Европу, чак ризикујући животе, како би трпели одбацивање и дискриминацију европских расиста ... Мистерије историје људске природе!

Прави проблем због кога се Европа суочава са овим питањем је због јаког осећања расизма према белцима, међу различитим категоријама скоропристиглих имиграната и због саучесништва политичке касте, као и опште пасивности сâмих жртава овог растућег расизма.

Расизам против белаца је институционални, али и симболички, дискурзиван, фактички, директан, индиректан, свакодневни, социолошки. У државама које себе називају демократским, овај расизам не може бити експлицитан када је институционалан, и користе се неолингвистичка лукавства, који нападају јавни, па чак и приватни дискурс. Појављује се концепт "позитивне дискриминације", побожни еуфемизам  који би оправдао дискриминацију аутохтоних. Ово је општа и дискурзивна форма која се користи да прикрије институционални расизам, који се изражава путем економског, професионалног, образовног, социјалног, медијског и судског расизма, који се спроводи против европског становништва.

Али, пре система "позитивне дискриминације", који се све више шири на све више и више области, исти имиграцијски поремећај је организовала владајућа класа, која управља у корист глобалне хиперкласе (мултинационалних компанија, међународних финансијера, берзи, моћних група. ..). То је, такође, облик расизма, јер је масовна имиграција радикално променила национални састав европских народа - њихов идентитет, нешто на шта се више не може нико позивати, а да не буде оптужен за расизам. Чини се да Европљанима, за разлику од других расних група, није било дозвољено да поседују етнички идентитет или културу својих све мањих територија, на којима можемо да живимо у миру, без мешања или агресије, у оквиру наших обичаја и вредности.

Белци, аутохтона популација Европе, једва да су се организовали масовно политички, друштвено или културално, зарад своје само-одбране. Да, неки имигранти су се организовали, да наставе притисак како би добили више и више привилегија. Многи од њих имају саучеснике међу Европљанима издајиама (случај удела имиграната у свакој НВО и оних који их подржавају, било левичари или нео-либерали). У многим случајевима, одређени имигранти остају изнад закона.

Расизам против белаца је институционализован, а такође га изводе и одређене групе имиграната расиста. Овај расизам, који је скривен и толерише се, измиче директној контроли политичких власти које су приморане да одржавају привид поштовања свих раса. Овај расизам против Европљана показује своје право лице, окрутно и пуно презира, а још је очигледнији према неким староседеоцима који су жртве непрестане промоције имиграције:  напади да неки чланови не-европског становништва инсталирани у европским земљама, врше злочине против Европљана због њихове боје коже, расистички прекршаји појединих не-европских имиграната против европских староседелаца (које систематски и значајно игноришу разне феминистичке организације, које себе називају борцима за “женска права”), непрестане увреде на расној основи све време и свуда, злоупотребе свих приватних и јавних услуга (поједини мигранти не поштују ред и врло често прелазе линије дозвољеног понашања, нападају белце у јавном превозу, контрола института од стране имиграната, који тероришу већину или мањину студената белаца, наставног особља, застрашивање званичника белаца, како би им дали повлашћени третман у разним јавним институцијама, итд…); неки имигранти траже новац како би деци платили боравак на јавним спортским теренима. Није потребно посебно истицати да се у оквиру владајућег дискурса, који контролишу елите, овај расизам против белаца се игнорише, оповргава, релативизује, тривијализује, исмеава, а понекад чак и оправдава.

Расистички је и флагрантно порећи облике расизма у којима расиста није белац. Према преовлађујућем дискурсу (политичком, медијском, академском, друштвеном, културолошком ...) чини се као да су уверења, ставови и расистичко деловање искључиво наслеђе  Европљана. Мада се зна да се расизам може појавити у било којој земљи и може бити усмерен против било ког народа. Европљани немају монопол на расизам.  Али, довољно је само изрећи ово, па да се већ сâма та изјава сматра расистичком.

Када би се чињенице развијале у супротном смеру, имали бисмо све имигрантске групе (НВО) које би осуђивале расизам и ксенофобију Шпанаца, а службени медији би им  дали подршку и рекламни простор. Институционални расизам, такође, великодушно субвенционише, имигранте и ендофобичне групе које, под плаштом заштите људских права, посвећено вређају Шпанце, то чине некажњено, истовремено називајући Шпанце расистима. Али, нико не говори о најчешћем облику расизма, а то је расизам против белаца. У ствари, нико се, осим неких дисидентских медија, не усуђује да говори о проблему и да осуди оно што се мора назвати правим именом: расизам против белаца.