Нова немачка Ostpolitik позива на русофобију

Немачке демократе су заборавиле на поуке својих лидера из прошлог века и делују као ватрени агенти атлантизма у Европи.

Микаел Рот, председник Спољнополитичког одбора Бундестага и члан председништва СПД, позива на примену нове Источне политике (“Ostpolitik”) према Русији и другим државама на постсовјетском простору.

Шта је суштина оваквог приступа и у чему се нови модел спољне политике разликује од старог?

Ротова изјава о потреби да се преиспита претпостављена извесност и процени политика протеклих деценија према Русији и земљама Средње и Источне Европе може изгледати сасвим рационално. Питање је шта је исправно, а шта погрешно, како за овај период, тако и у односу на тренутне догађаје. Очигледно је да курс СПД, као и читаве Немачке, сада следи  траг Сједињених држава и усмерен је против Русије. Међутим, класична  “Ostpolitik” имала је другачији карактер.

Рот сматра да „нову Ostpolitik треба прилагодити променљивој стварности и пренети је у нову еру – то би, такође, требало да буде део  Zeitenwende (‘прекретнице‘), коју је прогласио немачки канцелар Олаф Шолц. Суочавајући се са новим и проблематичним светом, његовим кризама и сукобима, морамо бити самоуверени, али и самокритични. Истовремено, нема апсолутно никакве потребе да се жртвују социјалдемократске традиције. Иако се глобална ситуација у Брантово време не може поредити са садашњом, можемо много научити, не само из успеха Брантове ере, већ и из ужасних грешака немачке политике према источној Европи и Русији, од раних осамдесетих.

Те се поставља питање: које су то биле грешке?

Архитекта Остполитике био је Егон Бар, који се према истој етничкој припадности може назвати својеврсним „Кисинџером Савезне Немачке“, следећи школу реализма и прилично исправан поглед на светска питања.

Сматрао је да се међународна политика врти искључиво око силе и интереса земаља. Док су демократија, владавина права и људска права подређени овим циљевима. Како сам Рот истиче, „Ostpolitik је била веома успешна, у великој мери захваљујући овам реализаму: препознавање реалности и рационална анализа међународне ситуације, као и мотива и интереса држава о којима се ради“.

Брант и Бар су поновно уједињење видели не као проблем између два Немаца, већ као спољнополитичко питање, чији је кључ био у Москви. Било им је јасно да ће немачко јединство бити немогуће док се не превазиђе подела Европе и не успостави миран поредак у Европи. Запад је, зарад тог циља у почетку морао да прихвати статус кво подељене Европе. Зато политика детанта и није била пацифистички циљ сâма по себи, већ остварење специфичних националних интереса.

Бар се, на пример, противио пуном чланству Немачке у НАТО пакту. Такође је веровао да Американци прекршили своје безбедносне обавезе. Бар је сматрао да је немогуће осигурати безбедност у Европи без Русије или упркос Русији. Пророчки је приметио да ће ширење НАТО пакта довести до нове трке у наоружању. Само ће споразум између Америке, Запада и Русије омогућити да се ово избегне. Али Сједињене државе и Запад су у децембру 2021. године одбацили такве предлоге Русије. Бар је веровао да је дијалог једини разуман начин да се реше проблеми. Решење се не може наћи у Палестини и Израелу без Хамаса, а у Авганистану без Талибана. Ако је у случају Авганистана сам ток историје показао да је то управо тако, онда се у случају Израела и Палестине чини да је треба још времена.

Наравно да се мора имати на уму да политика Вилија Бранта није била искључиво немачка игра, већ је вођена уз блиске консултације са западним савезницима, пре свега са Сједињеним државама. Али, чак и у Сједињеним државама, тада су на власти били трезвенији људи, иако геополитички противници Совјетског савеза. Додајмо да се највеће повећање буџета за одбрану у историји Немачке догодило за време влада Вилија Бранта и Хелмута Шмита на челу са СПД. Више од 3 одсто немачког БДП-а потрошено је на одбрану, а Бундесвер је запошљавао 500.000 људи. У Немачкој су се налазиле америчке војне базе.

Такође треба напоменути да је Брант веровао да је политичка промена одоздо, коју је покренуло цивилно друштво, мало вероватна, па чак и опасна. Стога подршка дисидентским покретима у сâмој Источној Немачкој није била уобичајена ствар, иако је било неких изузетака. Сада се подршка „цивилном друштву“ у било којој другој земљи на Западу узима здраво за готово.

Што се тиче грешака из прошлости, Рот указује, не на идеје Егона Бара, већ на чињеницу да је „западни модел либералних демократија мирно тријумфовао над комунизмом и зато је морао да остане без икакве привлачне алтернативе... Овакав поглед на свет је на немачку спољну политику утицао протеклих 30 година, последице су фаталне, посебно у односима са Русијом. Дуго смо веровали, предуго након распада Совјетског Савеза, да је руска трансформација неповратна и да је наш западни модел толико неупоредив и привлачан да би свака економска међузависност сигурно допринела променама. Од „промена кроз зближавање“ (Wandel durch Annäherung) настала је „промена кроз трговину“ (Wandel durch Handel), а на крају се трговина чак обављала без икаквих промена у Русији. Чак и када је руски председник Владимир Путин коначно успоставио свој аутократски систем и више пута изазивао сукобе у суседству са Русијом, Немачка је наставила дијалог. Све што је остало од Остполитике су, у ствари, економски односи, али смо наставили да негујемо претпоставку да ће међусобна зависност обуздавати Русију”.

Другим речима, крајњи циљ је био обуздати Русију - трговином, инвестицијама, корупцијом елите, поклонима и слично. Иако Рот признаје да то није била политичка наивност, јер је Немачка имала огромне користи од свог партнерства са Русијом. Међутим, шта је Берлин урадио да спречи државни удар у Украјини 2014. године? Или, шта је урадио у вези са вођењем независније спољне политике и да ли је утицао на доношење примеренијих одлука у ЕУ? Разговор о стратешкој аутономији је још само на папиру. У стварности, Немачка и ЕУ су под контролом Вашингтона и политике НАТО пакта.

Стога се озбиљне стратешке грешке у немачкој политици морају тражити, не на Истоку, већ на Западу. Иако су, наравно, и даље постојали интереси немачких партнера у средњој и источној Европи. То је, у суштини, служило и служи Сједињеним државама.

Рот примећује и да „није довољно тражити дијалог без обраћања пажње на истрајност и војно одвраћање. Ове грешке су произашле из заблуда које су, не само биле особене за спољну политику СПД, већ су одређивале и деловање немачких демохришћана (ЦДУ/ЦСУ) и других политичких партија према Русији“. Није сасвим јасно на шта се тачно мисли. Ако се ради о гомилању војне моћи, онда се то увек дешавало и НАТО се ширио на исток. А, Москва је на то могла само да реагује. Ако је реч о непосредним могућностима Немачке, опет је реч о немачкој стратешкој аутономији и ЕУ која не постоји.

Рот пише да су „за Вилија Бранта постојала два основна принципа: да се уздржи од претње или употребе силе и да призна неповредивост граница у Европи. Путин је више пута прекршио оба принципа. Канцелар Брант сигурно не би прихватио ове преступе, који су против свега против чега се деценијама борио и променио би курс како би се прилагодио новој реалности”. Овде Рот јасно и отворено лаже. Јер Немачка је учествовала у разбијању Југославије подржавајући независност Словеније и Хрватске. А онда је, као део НАТО пакта, извршила бомбардовање Југославије и признала сепаратистичко Косово. Тако је употреба силе и уништавање граница у Европи један од плодова немачке спољне политике. Али Рот ћути о овој грешци, покушавајући да за то окриви Русију.

Рот наставља да ређа низ клишеа о Русији, додајући да се „безбедност у Европи може постићи само против Русије, а не са Русијом“. Истовремено, сматра да су европске вредности угрожене, заборављајући да су у „источној политици“ питања вредности, као што су људска права и демократија, подређена интересима држава и равнотежи снага. Сада Рот издаје потпуно супротне ставове, представљајући их као неопходно прилагођавање.

Он наводи да „морамо створити европску безбедносну архитектуру против Русије засновану на војном одвраћању и политичкој и економској изолацији Русије. Морамо што пре постати потпуно независни од руске енергије. Политичка изолација Русије требало би да се одвија и ван круга западних земаља, пошто неке државе, које представљају већину светског становништва, још нису осудиле агресивно деловање Русије. У том циљу, мораћемо да створимо глобални савез против Русије. Сукоб у Украјини је можда европско питање, али цео свет сноси последице... Нова Источна политика мора бити дубоко укорењена у западном савезу, ЕУ и трансатлантском партнерству. Немачка од сада више не може да тражи посебне споразуме са Русијом на рачун наших партнера у Средњој и Источној Европи...”.

Ово је типична атлантистичка реторика у стилу Демократске партије из Сједињених држава. Шта имамо сада из ере Вилија Бранта и Егона Бара? Откуд овде схватање да кључ за догађаје у источној Европи лежи управо у Москви (то је чак и Халфорд Макиндер рекао)? Оваква агресивна реторика била је неприхватљива за оне мудре архитекте европске безбедносне политике, који су, мора се рећи, ипак остварили свој циљ. Напетости између Запада и Истока су биле ублажене. Развој међусобног поверења ишао је тајним каналом за контакт са Москвом - представљали су га Вјачеслав Кеворков у име Русије и Егон Бар у име Немачке. Они су припремили Московски уговор из 1970. године, којим је Савезна Република Немачка први пут признала неповредивост послератних граница у Европи, а то је за Немце било веома болно питање. Узгред, Совјетски савез је обећао да се убудуће неће мешати у могуће уједињење Немачке мирним путем. Московски уговор је био основа мировног споразума са Пољском, а током посете Пољској, Вили Брант је клекнуо пред споменик жртвама устанка у Варшавском гету. Већ 1971. године, према Квадрипартитном уговору, Савезна Немачка је званично одбила да призна Западни Берлин као свој саставни део. Годину дана касније, потписан је Оснивачки уговор између Немачке Демократске Републике и Савезне Републике Немачке, према којем су две немачке државе биле међусобно признате, а Западна Немачка је на крају одустала од Халштајнове доктрине која јој је давала ексклузивно представљање читавог немачког народа. Немачка Демократска Република је 1973. године примљена у УН.

То је готово немогуће са садашњим немачким планерима спољне политике. Иако Запад и даље верује да је он ексклузивни центар светске политике. Рот и њему слични изгледа да су превидели улогу Кине, Индије и других држава чији се утицај брзо шири у незападном свету.

Уместо објективног преиспитивања, Рот предлаже војну ескалацију и милитаризацију, истичући као кључну одлуку стварање специјалног фонда за Бундесвер у износу од 100 милијарди евра и јачање источног крила НАТО пакта. Он даље наводи да „нова Ostpolitik, поред владиног светоназора, мора имати и чврсту основу у цивилном друштву. Руска компонента треба да укључи одржавање контаката са руским цивилним друштвом, заштиту дисидената у егзилу и обезбеђивање сигурног уточишта за њих. Источноевропска компонента треба да укључи јачање тамошњег цивилног друштва, јер је кључна за транзицију ових земаља и треба да подржи размену између цивилних друштава у Европи”. А, све то није ништа друго него оруђе „обојених револуција“ и мешања у послове других држава, у овом случају у послове Русије.

Рот је у праву само у погледу чињенице да „живимо у тешким временима“. Али ова превирања су почела на Западу и шири се са Запада. Запад је заборавио своје историјске корене, избрисао своју традиционалну културу, а чак је и Микаел Рот потпуно изопачио суштину „Источне политике”, нудећи уместо тога нови „крсташки рат” против Русије.

Нико не тражи од Олафа Шолца да иде у Донбас и клекне. Али, права „Источна политика“ Немачке била би могућа само ако би Берлин престао да подржава злочиначки режим у Кијеву и учествовао у денацификацији Украјине.