Немачка: Повратак себи или о геополитичком подтексту мигрантске кризе

Невероватно је тешко то изговорити,
Али ја морам тако поступити зато што је то истина.
Не могу да представим народ,
који је више од Немаца искидан изнутра.
Ви видите занатлије, али не и људе;
мислиоце, али не и људе; свештенике, али не људе;
газде и слуге, младе и породичне, али не људе.
Да вас можда то не подсећа на бојно поље,
по којем су, у потпуном хаосу
разбацане откинуте руке и ноге,
а песак равнодушно упија живу крв?

                                                                             Фридрих Хелдерлин. «Хиперион»

У последње време експерти и остали, заинтересовани за политику, све чешће постављају себи питање, шта управља Немачком, односно немачком канцеларком Ангелом Меркел, док прима масу избеглица са Блиског истока и Северне Африке. Прихвата раширених руку, буквално - са хлебом и сољу, трошећи на подршку и њихов смештај велику количину радне снаге и ресурса. То је иста Меркелова, која дуги низ година одбија да уведе и најмање мере олакшања визног режима за Турску (међутим, због Сиријаца, сада је пристала и на то), и није потрошила ни пару више да помогне Грчкој, захваћеној кризом! Дешавају се и слични напади великодушност на позадини припреме за опште изборе 2017. године, у којима ће миграција бити највероватније главна тема, као и све веће разлике унутар владајуће коалиције и немачког руководства. Нарочито лидери Баварске хришћанске социјалне уније, који традиционално наступају у савезу са хришћанским демократама Меркелове, отворено изјављују своје неслагање са канцеларом и потребе да се ограничи тренутни проток људи у Немачкој.

У међународној политолошкој заједници постоје различите тачке гледишта о разлозима, који мотивишу главу немачке владе да широко отвори врата за културе и религије, у великој мери стране за немачку, међу којима такође могу бити присутни (и сигурно да присуствују) потенцијални криминалци, регрути терориста и џихадиста. Најраспрострањенија тачка гледишта је да Немачка, показујући хуман третман избјеглица, припрема плодно тле за трајно чланство у Савету безбедности УН. Постоји и прилично егзотична верзија - као што наводи једна британска публикација кроз претпоставку, да Меркелова има биполарни поремећај, што је чини неадекватном у својим акцијама.

Готово нико не поставља питање, да ли је миграциона политика добровољни избор Меркелове и колико је она, као немачка канцеларка, суверена у доношењу одређених одлука. У ствари, у модерном свету, глобализованом према америчкој «мустри», ретко која земља може да се похвали независношћу, али говоримо о Немачкој - једној од највећих светских економија и лидера ЕУ? Остављајући по страни чињеницу да се свакодневна добробит никада неће претворити у политичку моћ, ризиковаћемо, тврдећи да је Немачка знатно ограничена у испољавању иницијативе моћи, у ствари, она је и даље окупирана територија са неизвесним међународним статусом - не само de facto, већ и de jure.

Аутор не тако давно објављенe књигe "Немачкa карта", бивши шеф немачке војне контраобавештајне службе, Хелмут Комоса, директно говори о постојању неког тајног државног споразума између Немачке и савезника од 21. маја, 1949. године. Комоса тврди да су у њему „основна ограничења суверенитета Савезне Републике наметнута од стране победника, у периоду до 2099, о чијем постојању данас мало ко може знати. У складу са условима уговора савезничке силе су такође имале и «право на потпуну контролу над немачким средствима масовне информације» све до 2099. Поред тога, уговором је прецизирано да пре полагања заклетве, свако ко претендује на позицију савезног канцелара Немачке, у складу са наређењем савезника, мора да потпише такозвани „Канцеларски акт“. Поред тога, савезници су заузели златне резерве Савезне Републике».  Занимљиво је да постојање овог упечатљивог документа Комоса помиње готово успут, говори о тешкоћама обнављања Бундесвера после рата, а у току даљег разговора уопште се не враћа на њега. Стиче се утисак да је обелодањена тајна у истој мери извесна светској елити, колико и страшна за неупућене.

Реч ћемо дати победницима. Амерички политолози, Џејмс Голдгејер и врло познати Мајкл Макфол, у књизи «Циљ и средства» пишу да политички и економски преображај, након чега је формирана савремена СРН, нису били њена «унутрашња ствар», већ је она сама била «укључена» у економски систем Запада и западне безбедносне структуре. Ово је основни разлог, према њиховом мишљењу, зашто се Немачка кардинално разликује од постсовјетске Русије, која, иако је претрпела пораз у Хладном рату, није била окупирана, и зато је у Руској Федерацији ситуација кренула да се развија не како је планирано, или сасвим другачије него што је било потребно Сједињеним државама.

Без поговора, критичари могу одбацити изнете доказе, под изговором да је то фантазија преживелог немачког војака или делимично одговорно расуђивање образованих политичара, удаљених од реалне политике. Али како се поставити, на пример, према чињеници, да Немачка и дан данас нема Устав (Verfassung)? Уместо ње делује такозвани Основни закон (ОЗ) (Grundgesetz), израђен и одобрен 1949. године, од стране Парламентарног одбора, који су одобриле САД, Француска и Велика Британија, специјално формираног за ту прилику, а тек након тога од стране парламентарних структура земаља у саставу западних окупационих зона. Овај документ био је усвојен привремено, док се не реши питање уједињења Немачке – наводно, управо је зато било решено да се не додели назив Устав. Члан 146 Главног закона гласи, да је он на снази до оног тренутка, када на снагу ступи Устав, коју ће усвојити уједињени немачки народ. Међутим, у стварности се десило да се после уједињења Немачке, деловање ОЗ аутоматски проширило на земље, које су до тог тренутка биле у саставу ДНР. Ни 1949, ни 1990 године никакав референдум није био одржан, нити се планира у блиској будућности. Према мишљењу немачких «конспиролога» - симпатизера буквалног тумачења члана 146, све горе поменуто ставља у питање само постојање Немачке као државе у међународно-правном смислу. У овом контексту они обраћају пажњу и на ту интересантну чињеницу, да у немачким документима под називом «грађанство» пише, не «Bundesrepublik Deutschland» (Федеративна република Немачка), већ једноставно «Deutsch», то јест Немац.

У повељи УН Немачка наставља да фигурира као «непријатељска држава», против које земље победнице Другог светстког рата, као и регионални органи, који се баве питањем мира и безбедности међу државама, могу применити «принудне мере» без санкција Савета безбедности, између осталог у случају «обнављања агресивне политике» (члан 53 и 107). Генерална скупштина УН је 1994. године препоручила да се опозове дефиниција «непријатељска држава» као застарела, међутим то није било урађено. На тај начин, са правне позиције, ако би се ослањали на Повељу УН, ништа не стоји на путу рецимо, Следињеним државам или Великој Британији да, једнострано, предложе иницијативу за «принудне мере» против Немачке у случају, ако би рецимо одредили да су кораци, које прави (рецимо, у односу према избеглицама?) прилично «агресивни».

Узимајући у обзир питање са самог почетка, било би правилније формулисати га на следећи начин: каквим се схватањима руководе «штићеници» Немачке, «мотивишући је» да спроводи тако деструктивну миграциону политику? (питање о конкретним каналима и облику таквих «жеља» и «препорука», којима  Берлин прима такву информацију, међутим одговор на то питање далеко је иза граница схватања стручног политолога.) Вероватно, у основи такве стратегије лежи дубоки страх Англосаксонаца од постојања државе на европском  континенту, која је довољно моћна да буде изазов њиховој владавини и безбедности у свету. Кроз призму геополитике ради се о тежњи цивилизације Мора да «потопи» зону такозваног Римланда (који обухвата целокупну територију између Евроазије и Атлантика, што значи и Немачку) и наметне јој темељни избор у корист таласократије (атлантизам и глобализам), те је на тај начин коначно «отцепи» од Земље (Евроазије и мултиполарности). Због чега је неопходно лишити Немачку – тог «великодржавног првенца» - чак и наде за препород и учвршћивање свог континенталног идентитета.

Више од стотину година Англосаксонци су решавали овај проблем методично, мада различитим средствима и са различитим успехом. Оснивач англосаксонске геополитике Х. Макиндер је још почетком ХХ века писао о потреби да се примени велики превентивни напад на Евроазију. И мада је као главног непријатеља видео Русију пре свега, препоручио је Великој Британији да иде линијом мањег отпора и као највероватнијег непријатеља изабере Немачку, зато што: а) Рајх би вероватно био динамични, покретачки део руско-немачке претње и б) Немачку је могуће прилично лако опколити и блокирати путем савеза са суседним државама. (то је, заправо и учињено за време Првог светског рата.)

Већ 1919. године, то јест мање од годину дана после краја Првог светског рата, који је био фаталан за Немачку, онај исти Макиндер у књизи «Демократски идеали и реалност» пише: «Шта ће се десити са морским силама, ако се велики континент једном обједини, да би постао основа непобедиве армаде?». Индикативно је Макиндерово лично учешће у припреми Версајског мировног споразума, који је био састављен тако, да Западна Европа добије приобалне зоне поморских сила. У исто време било је предвиђено стварање периферних држава, створених да би поделиле Немце и Словене, и спречиле да се између њих формира континентална стратешка алијанса, која би представљала опасност за острвске државе.

Ипак, Немачка, иако је изгубила рат и статус империје, није се подвргла окупацији. Њена територија није била растурена и, према томе, значајан део њеног политичког и, изнад свега, духовног суверенитета био је очуван. Идеолошка борба је настављена, а на њеном тлу поново су никли крупни изданци немачке мисли и духа, као што су идеолошко-политички покрет "Конзервативна револуција" или континентална геополитичка школа К. Хаусхофера. На жалост, политичка пракса национал-социјализма и Хитлера, зараженог расистичким приступом историји, разилази се од солидаристичких вредности и херојске интуиције мислилаца «Конзервативне револуције» и долази у сукоб са строгим смерницама немачких геополитичара. Својим «Drang nach Osten» („Нападом на Исток“) Хитлер је прекршио «аксиом европске политике» Хаусхофера («Евроазију је немогуће угушити док њена два највећа народа, немачки и руски,  настоје да избегну међусобни сукоб») и сасвим меродавно постао кривац за смрт Немачке, тријумф цивилизације Мора и на крају, фаталног слабљења позиције цивилизације Копна.
Значајно је да је Немачка на крају Другог светског рата била подељена по Берлинском меридиану, који, према анализи Макиндера, дели Европу на Западну и Источну. Управо Источна Европа представља онај критични елемент, који, у случају да га припоје, било који од потенцијалних «организатора» континента – Немачка или Русија – добија карактер геополитичког гиганта таквих размера, да супарници више не би имали начин да контролишу Евроазију.

Пошто Англо-Саксонци у то време нису могли ништа да учине са Совјетским Савезом (Русијом), покушали су барем да елиминишу историјске корене потенцијала способности Немачке да трансформише географски регион централне Европе у геополитичку силу (Mitteleuropa). Оно што се догодило на састанцима различитих структура савезничке окупације, убедљив је доказ да је Велика Британија тежила да прогласи укидање не Хитлерове, већ управо историјске Немачке, искористивши прилику, коју је обезбедио «грех» нацизма и Светски рат, који је Хитлер (формално) спровео. Дакле, са манијакалном упорношћу британска делегација стављала је на дневни ред састанка синдикалних функционера другог нивоа питање «укидања», «ликвидације» пруске државе (дневни ред седнице Одбора министара иностраних послова усаглашен је на врху и није могао да садржи таква питања, јер такве одлуке нису биле усвојене нити на Јалти, нити у Потсдаму).

«Реч «пруски» има заједничко значење у свету, а то би био значајан допринос... прецизирати у саопштењу о уништењу пруске државе», - инсистирала је Британска делегација Комитета за државну управу, представљајући свој меморандум. «Две стотине година Прусија је представљала претњу за безбедност Европе. Опстанак пруске државе или барем само њеног имена, може довести до иредентистичких захтева, које би немачки народ имао у будућности, може ојачати немачке милитаристичке тенденције, а такође може допринети оживљавању ауторитарне, централизоване Немачке, што је пожељно спречити.»

Поменути Комоса пише да су се западни савезници у процесу развоја Оружаних снага «обновљене» ФР Немачке,  усредсредили на протеривање пруског војног духа из сећања немачких војника. «Постојао је императив да се елиминише прекомерна прускост. Одбацили су чак и чизме са блокејима и кратким врховима. Војник Бундесвера ходао је на меком гуменом ђону. ... Све је морало да изгледа, колико је то могуће, «грађански». «Док су војници Националне народне армије Источне Немачке носили модификовану сиву униформу бивших војника Вермахта, војници Бундесвера, обучени су у мешовиту униформу са елементима америчког стила» која је «више личила на униформу портира у хамбуршком Ст. Паули». Као што је много раније приметио један од истакнутих чланова Конзервативне револуције, Ернст Јунгер, "бургерска одећа чини да немачка фигура изгледа смешно."

Данашњи Немци - са својом веома моћном привредом и беспринципијелном културном и спољном политиком прекомерне «толеранције» према избеглицама и нетолеранције према онима који се усуде да доводе у питање оправданост «мултикултурализма» - стварно изгледају смешно. Гледајући на начин на који се Меркелова додворава Турцима, послушно затварајући очи пред чињеницом прислушкивања немачких политичара од стране Американаца и дозвољава да се врши притисак на њу на преговорима о Трансатлантском партнерству, понекад се чини да су Англо-Саксонци скоро достигла свој циљ и да је са Великом Немачком завршено.

А, ипак, душа народа је идеја о Богу, и стога је неуништива. И у данашњој Немачкој - изгребаној, злостављаној, преплављеној мигрантима, содомитима, политичарима, онима у сталном покајању због злочина и законопослушним бургерима, који понизно посматрају све ове повреде права – остају снаге, у којима још увек дише велики континентални дух - дух Светог Римског царства, Пруског реда, «гвозденог канцелара» и ратника-песника из Конзервативне револуције '20. и '30. година XX века.

Ево, на пример, изводи из одредби програма Националне демократске партије Немачке (НДПН). «Достојанство и људска права су дефинисана његовом припадношћу одређеној нацији», која се налази у центру сфере политичког. «Држава је одговорна пред људима, а не пред појединцем". «Жена треба да буде пре свега жена и мајка», «домаћица» - професија, као и све друге, и то мора бити осигурано законом». «Земља и њена недра припадају немачком народу». Поред тога, НДПН је за повлачење америчких трупа са територије Немачке, инсистира на повлачењу Немачке из Европске уније и НАТО-а, тражи да се укине право на азил за мигранте и позива да се обнови толико важан атрибут суверенитета, као што је смртна казна. У крајњем случају бар за поновно извршење озбиљних злочина, нарочито педофилије, трговине дрогом, силовања, убиства.

«Покрет грађана за Немачку» (Bürgerbewegung pro Deutschland) и партија «Републиканац» (Der Republikaner) желе да виде Немачку као државу, где владају «закон и ред» и поштује се пруско наслеђе. Језгро образовања млађе генерације морају постати «традиционалне немачке вредности, наиме, дисциплина, марљивост, ред, пристојност и част». «Учењу немачког језика треба дати велики значај, док се реформа 1996. године, која је у великој мери поједноставила правила правописа, укида». «Републиканац» је присталица јачања политичке улоге институција «директне» демократије (посебно по питању усвајања овог немачког Устава, уместо Основног закона) и сматра да је неопходно да се тражи укидање израза «непријатељска држава» у односу на Немачку у Повељи УН.

Непотребно је рећи да су горе наведене странке у модерној Немачкој снажно демонизоване од стране власти, скоро увек под посебним надзором Канцеларије за заштиту (како се испоставља непостојећег) Устава и повремено присиљени да бране своје право да учествују у политичком процесу на суду. Штавише, оне су маргинализоване као «десничарско-екстремистичке» (у руском политичком дискурсу то би звучало као "оне са којима се не рукује"), а не можемо искључити присуство запослених Англосаксонаца у њиховим редовима, нити израелских агената, који настоје да контролишу и евентуално усмеравају тенденције и процесе који прете њиховој доминацији над Немачком, у правом смеру.
Врло је вероватно да су се управо због прећутног учешћа, у програме екстремне деснице увукли стварно погрешни и злонамерни слогани у духу Хитлерових расистичких појмова: на пример, дефиниција народа као моно-етничке заједнице и на основу тога, изнети захтеви да се из Савезне републике Немачке протерају сви мигранти. На тај начин су прави носиоци пруског духа упарени са немачким расистима и реваншистима - злогласни потез! Ипак, само постојање таквих организација, као и интересовање за њих од стране обавештајних служби, указује на то да у Немцима, упркос спроведеном «васпитном» програму, постоји носталгија, неизбежна чежња - за њима сâмима.

Између осталог, на немачком политичком хоризонту, чини се, појавила се сила која је у стању да барем делимично утоли ту чежњу. Ради се о партији «Алтернатива за Немачку» (AfD), која је недавно значајно ојачала позиције на покрајинском нивоу и са чврстом намером да упути своје посланике у Бундестаг на будуће изборе. Она не прихвата расистичке и строго етноцентричне рецепте колега из десничарског блока и пажљиво се дистанцира од хулигана и провокатора, како не би била на удару националног и међународног естаблишмента. AfD је оријентисана на пријатељску источну политику, посебно према Русији и истовремено је скептична према чланству Немачке у ЕУ и НАТО. Не тако давно, странка је успела да се ослободи утицаја великог броја атлантистичких агената у својим редовима, после чега су, предвидљиво, учестали напади на њу, међутим, порасла је и њена популарност у заједници.

Будућност ће показати како је ова алтернатива била ефикасна и права. Алтернатива је веома потребна - и не само Немцима, већ и Европи, која је у недостатку јаке, уједињене Немачке, која је окупљала «Стари свет», осуђена да остане скуп разнородних држава, у различитим фазама десуверенизаије - нека врста богатог етнографског музеја, чији би домаћин биле САД, а чувар Велика Британија. Насупрот томе, Немачка која би се вратила себи, могла би да учини Европу истинским независним центром моћи.
Питаће: Да ли Русији треба таква Немачка и Европа, и да ли ова ренесанса прети новим монструозним ратом у Евроазији? Веома је велики ризик да ће снаге Мора покушати поново да ојачају своју глобалну надмоћ мешањем идентитета и пујдањем две континенталне државе једне на другу, као и раније. Али и моћ Атлантске цивилизације последњих неколико година попримила је такве размере, да се нико сâм томе не може супротставити, тако да, што је више независних центара правог суверенитета, ширења мултиполарног света, веће су шансе за успех у суочавању са Левијатаном и његовим новим светским поретком. Сви велики немачки геополитичари видели су Немачку као империју на копну и изјашњавали се у корист заједнице са Русијом. У нашој је моћи да њиховим заветима удахнемо живот, чиме би се страхови Англосаксонаца коначно отелотворили у стварности– предуго су их гајили, на наш геополитички и рачун и на рачун наше крви.

А затим – Биће невреме: ми ћемо се објаснити с њим, онако мушки!