Хантингтон, Фукујама и Евроазија

Анти-американизам, који је карактеристичан за “руску структуру” је наставак славофилског интелекта. Овај други је мислио да се руски идентитет нaјбоље може упознати ако се отресу сви отисци Запада, ослобађајући се тог европског (Западноевропског) начина гледања себе, који је од Петра Великог постао норма. Али данашња Европа није Европа нити словенофила, нити Евроазијата. Европа је нешто различито од Запада, јер се налази у сфери утицаја Сједињених држава. Бити Русом данас, значи ослободити се свих нивоа Западног и америчког утицаја. Вестернизам није само интелектуална позиција, већ истовремено заразна болест и издаја домовине. Зато се неуморно морамо борити против Запада. У борби против Запада, Руси се изјашњавају као Руси који припадају руској култури, историји и уважавају руске вредности.

Семјуел Хантингтон је на реалистичан начин описао препреке на које наилазе униполарни свет и фанатици Краја историје. Када је нестао Совјетски савез, последњи формални непријатељ Сједињених држава, неки су замислили да је Запад достигао врхунац либерално-демократског развоја и да сада у техно-меркантилном друштву почиње “рај на Земљи”. То је била идеја Франсиса Фукујаме када је писао познато дело Крај историје. Хантингтонова заслуга је у томе што је показао све оно супротно оптимизму који излази из медија глобалне комуникације. Анализирајући овај феномен, дошао је до закључка да се све може подвести под деноминатор: цивилизације. То је кључна реч.

Али, та реч значи и поновно појављивање предмодерног појма у постмодерној форми. Исламска цивилизација је, на пример, постојала пре Модернизма. Али, после колонизације и секуларизације у модерној епохи, престало се са употребом овог појма; сада се препознају само муслиманске етничке групе. После деколонизације, појавиле се су се државе са  “муслиманским становништвом”, али се тек са Иранском револуцијом (где се могу наћи одлике традиционализма и конзервативне револуције) може говорити о правој муслиманској држави, у којој се ислам препознаје као извор моћи и закона. Теоретишући о преласку из Државе у Цивилизацију, Хантингтон је формулисао нови политичко-научни појам који би имплицитно привукао пажњу и истакао нову димензију међународне политике, настале након распада Совјетског савеза. У складу са тим, из атлантицистичког миљеа су открили да ће се суочити са напријатељем. За разлику од Совјетског савеза, иделогија овог непријатеља није експлицитно формализована, али свеједно, већ доводи у питање и поткопава темеље америчко-центричног “Новог светског поретка”. Непријатељ сада више нису државе, него цивилизације - и у томе је обрт.

Западна цивилизација се представила као универзална, претварајући се да је “цивилизација” (у једнини). У формалном смислу, сада нико не жели да је подражава, а у свакодневном животу, велика већина људи, који живе ван европског или америчког простора, одбацују ову моћ и настављају да се држе других историјско-културолошких корена. Тиме се може објаснити и тренутно оживљавање цивилизација. Хантингтон је закључио, имајући ово у виду, да ће се планетарна надмоћ Запада суочити са новим изазовима. Он саветује да треба бити свестан тога, припремити се за поновно појављивање појединих предмодерних облика у постмодерној ери и заштитити се од ових појава, што би гарантовало сигурност Западној цивилизацији.

Фукујама је глобалиста оптимиста. Хантингтон је глобалиста песимиста, који је анализирао ризике и мерио опасности. Из његове анализе можемо извући лекцију о Евроазијатству. Хантингтон је био у праву када је рекао да ће се цивилизације изнова појављивати, али није био у праву што је због тога био забринут. Ми ћемо се, за разлику од њега, радовати оживљавању цивилизација. Требало би да аплаудирамо и дâмо подршку, припремимо катализаторе овог процеса, а не да га пасивно посматрамо.

Судари цивилизација су готово неизбежни, али наш задатак се мора састојати у томе да непријатељство, које неће престати да расте, преусмеримо са цивилизација суседа на Сједињене државе и Западну цивилизацију. Морамо организовати заједнички фронт цивилизација против једне, која се претвара да је једина. Овај заједнички непријатељ свих јесу глобализам и Сједињене државе, које су сада његова оса. Што више становника планете то схвати, то ће бити мање сукоба међу незападним цивилизацијама. А ако већ мора да постоји судар цивилизација, то би морао да буде сукоб између Запада и “остатка света”. Идеја Евроазије је политичка формула која може одговарати том “остатку света”.

Постоји још једна важна ствар у којој Хантигтона не можемо пратити: његов позив за јачање трансатланских веза између Европе и Сједињених држава. Нова генерација европских лидера је на овај позив већ одговорила позитивно – због тога можемо само да кукамо. Судбина Европе није са друге стране Атлантика. Европа мора јасно да се самопостави као јединствена цивилизација, слободна и независна. То мора бити европска Европа, а не америчка или атлантицистичка. Мора се самоизградити као постмодерна демократска империја, из својих заборављених културалних и светих корена, који су и део прошлости, али и део њене будућности. Европа која се не супротставља Сједињеним државама издаје своје корене, а истовремено осуђује себе због немања будућности. Европа, такође, не припада простору Евроазије. Свакако може, а и требало би, да буде евроазијска у оном смислу у коме заступа “универзалну идеју да нема универзалне цивилизације”, али се не мора придружити географском простору Евроазије. Идеја Евроазије није у томе да се некоме намеће неки идентитет, већ у томе да се свим различитим идентитетима помогне да се истакну и потврде, да се природно саморазвију и напредују. Руски филозоф Константин Леонтијев каже да морамо увек бранити “цветајуће мноштво”. Ово је омиљени слоган Евроазијата.