НАТО мерка Латинску Америку

Изгледа да се НАТО пакт мало преусмерава, посебно имајући у виду да је Колумбија већ део ове организације као  партнер – а, и Генсек НАТО, Јенс Столтенберг и амерички председник, Доналд Трамп су још у априлу ове године најавили да Бразил има добру прилику да стекне статус ‘глобалног партнера’ Алијансе. Сједињене државе су са Аргентином, Бразилом и Парагвајем већ направиле споразум о сарадњи по питањима антитерористичког деловања. НАТО и Сједињене државе су се одлучно окренули Јужној Америци.

У овом покрету за укључивање латиноамеричких земаља у НАТО, остаје важно питање: обавеза одбране свих чланица. Ово, према Члану 5 Атлантског споразума, омогућава државама чланицама да затраже подршку у одбрани. Мора се имати на уму да је статус ‘глобални партнер’ нижи од статуса ‘државе чланице’- статус ‘глобалног партнера’ су већ имале земље попут Јапана и Аустралије и тај статус је важнији од билатералног споразума између НАТО пакта и других земаља - што је случај са Аргентином , која је 1997. године постала важан савезник НАТО, па ни теоријски позивање на Члан 5 не би било могуће.

Међутим, није неразумно да се, ако је потребно, ова теоријска потешкоћа превазиђе продубљивањем статуса ‘глобалног партнера’ ка ново статусу. Овај нови статус омогућава  латиноамеричким земаљама глобалну интеграцију, јер оне због свог географског положаја не могу да достигну статус ‘члана’. Такође није неразумно предвидети измену споразума или стварање нове међународне организације која превазилази географске ограде Атлантске алијансе.

Није први пут да се НАТО креће према територијима које су и теоријски далеко, по координатама и мисији у оквиру којих би НАТО требало да маневрише и то није случајно.

Почетком деведесетих, када је совјетски блок уништен, чинило се да је организација осуђена на распуштање, али кормило ју је усмерило ка новом циљу: тероризму. Преокрет није био случајан, никада није. Рат се, чак и након економског пораза совјетског непријатеља, морао наставити јер се никада није ни радило о слободи, а још мање о демократији – сетите се Кисинџера - посао је одувек био куповина и продаја оружја као и колонизовање Европљана, који су се називали савезницима. Тридесет четврти председник Сједињених држава, Двајт Д. Ајзенхауер је 17. јануара 1961. године, у свом опроштајном председничком обраћању упозорио: ‘Морамо се заштитити од неовлашћеног утицаја који војно-индустријски комплекс стиче, било смишљено или неочекивано.’

У првој деценији 21. века, две породице, које су словиле као велики непријатељи, Буш и Бин Ладен, удружиле су се поново преко заједничке фирме, а биле су и у истом луксузном хотелу док су се рушиле Куле близнакиње. Тај догађај је овим породицама донео милионе од продаје мноштва оружја, као што је Бредли (Bradley), а НАТО пакту је помогао да опстане.

Поред тога, рат против тероризма имао је за последицу и поплаве по Вол стриту, у оружарској индустрији, пореским рајевима и на црном тржишту долара и оружја, према потреби. Такође је имала и светски учинак: милиони мртвих и десетине милиона расељених и избеглица.

Да ли због тога или не, растурање оружја, исисавање капитала и хуманитарна криза нису спречиле катастрофу. Са њом је дошло и до буђења руског медведа и до кинеске зоре, што  би заједно са предвидљивим нестајањем нафте у наредних неколико деценија значило потрес на геополитичкој табли. У овом новом контексту је НАТО пакт - који је се прешалтовао са рата на слободу и демократију, док су његови господари свргавали владе, да би НАТО постао светски полицајац, а његови господари наставили да руше владе - поново изгубио свој смисао. Северни Атлантик је био прилично удаљен од готово свега, чак и од Русије коју, далеко од тога да је непријатељ, већина европских земаља и НАТО чланица сматра стратешким партнером. Могућим стратешким партнером.

Са престанком владавине нафте, што би на комерцијалном тржишту требало да се догоди између 2040. и 2050. године, и уз претњу побуном које би европски партнери могли да изведу против америчког понашања према Русији и Ирану, НАТО пакту је потребан нови смисао, ново пресвлачење, па је овог пута одлучио да му је циљ Латинска Америка.

НАТО је изгубио утицај на Блиском истоку, где Русија и Кина већ отворено разговарају о вођству у региону, посебно након уништавања такозване Исламске државе и јачања Сирије. И Европа се побунила, док се Кина бори за економску контролу, а Русија је суштински важна у пословима снабдевања енергијом и осмишљавању Евроазије. Зато се поновно успостављање контроле и  америчког утицаја чинило пресудним, нарочито због прогресивног пролећа, у последње две деценије, које је претило да регион учини независним. Тиме би губитак Блиског истока, Латинске Америке и Кариба био драматичан и коначан за Сједињене државе.

Због свега овога, изгледа да је следећи план на тапету: повлачење америчких трупа са Блиског истока, усмеравање напора ка гушењу боливарске револуције у Венецуели, дављење Кубе у малом Хладном рату. Прво се Колумбија придружила НАТО пакту, потом је Бразил поклекао пред крајње десним Болсонаром, а на крају је стигао и споразум о противтерористичком деловању са Аргентином, Парагвајем и споменутим Бразилом. Борба за слободу, која се завршила жртвовањем чилеанског председника Аљендеа и избором америчке марионете, геноцидног Пиночеа, поново се закувава у Латинској Америци.

Ради се о слободи постављања и уклањања влада у складу са америчким пословним интересима; већа је слобода да се земље и народи пљачкају, како би се повећала концентрација капитала; слобода да се земље присиљавају да издвајају 2%, 4% или коликогод процената БДП-а на оружје и увек у све већу корист америчког војно-индустријског комплекса; слобода да се Венецуела претвори у распалу државу, како би се преузеле њена нафта и  друга богатства ; слобода да се осуди Асанж и заштите савезници попут Саудијске Арабије који касапе новинаре; слобода да се демократије потчине и изврну у модерне ауторитарне режиме... и, на крају, одбрана неолиберализма и глобализације.

Сада се ради о Латинској Америци и Карибима и њиховој будућности.