Крај археомодерне. Тарантино у Кремљу

Путин као оваплоћење археомодерне

На разделу миленијума, стигао нам је Владимир Владимирович Путин. Путин је, наравно, лик отеловљеног делиријума (сетите се како је удобно седео у зеленој јакни и читао новине,  иза Собчака - на фотографији која је обишла Интернет). Са становишта његове КГБ праксе, ово је била неопходна вештина: људи су тамо били обучени двоструком размишљању и подвојеној свести, што је нужан квалитет професионалца. Путин се на идеалан начин прилагодио моделу археомодрне. У свакој од његових фраза мешају се смех његових сивих челичних очиј, харизматична порука, рационални елементи и нагло изражен замах структуре подсвести. 

Неколико пута сам присуствовао његовим наступима уживо и приметио да изговара фразе, од којих свака садржи (најмање) две, међусобно логички искључиве тезе. Једном, док је говорио у Кремљу, то је било отприлике овако: ‘наш задатак, задатак Русије је да никако не дозволи униполарну хегемонију Сједињених држава и затоморамо да будемо отворено друштво и главни партнер Запада, да се усмеримо у НАТО и СТО и да ускладимо нашу позицију са Вашингтоном, који је је наш најбољи партнер, а и Буш је мој пријатељ. Међутим, ми не смемо да заборавимо да су Сједињене државе главна претња савременом светском поретку, да процес глобализације доводи до десуверенизације држава, а као одговор овој опасности, ми морамо ојачати толеранцију и структуру грађанског друштва, модернизацију и бити отворенији према западним инвестицијама у нашу економију, побољшати правни систем и подстаћи наталитет, заштити права и слободе грађана, свих обичних Руса, којима се морају повећати социјална давања, али не на штету великог бизниса и појединаца који не раде увек у супротности са законом, а због њих се говори о повратку резултата приватизације деведесетих, када је држава, први пут након стогодишњег деспотизма, кренула путем демократског развоја, али категорички, наглашавам – категорички – није тачно да је све стечено легалним путем, што јесте погрешно.’ Али, верујем да сте већ милион пута чули све ово.

У почетку сам мислио да је то, можда, компилација неколико писаца говора, у чијим су главама поптуно различите представе о процене прошлости, садашњости и будућности; можда је једну реченицу писала Џахан Полијева, другу Игор Сечин, трећу - Сурков, четврту – Дворкович, пету – Патрушев, шесту – Сергеј Иванов. Али, ништа од тога. Све су ово оригиналне и изворне, недељиве Путинове мисли, које се могу разделити на два дела, након што су изговорене. Пре него се ови дискурси проследе високотиражним медијима, људи из Администрације Председника поделе ове дискурсе у различите фрагменте, од којих неке проследе на Запад, друге на Први канал, да би задовољили и унутрашње и спољне захтеве и да би испунили очекивања различитих друштвених снага (и родољуба, и либерала). А у говор сâм је уграђено и једно и друго. Штавише, врло је тешко тачно пресећи где је један, а где други смисао, посебно и због постојаћа , јер се користе и изрази који означавају логичке подређености: дакле, зато што, итд. Путин је најблиставије отелотворење археомодерне, а његов језик је разигранији и повезанији него Черномирдинов, али је то и даље исти кукуйского жаргон.

Равнотежа путиновске археомодерне

Шта је у томе добро? Добро је то, што то није модерна. Штавише, ово је подсмевање модерности, здравом разуму, субјекту. То је карикатура рационално-вољне природе савремене европске личности. Путин не напада руску структуру, штавише, она често вири из његових безуспешних шала и опаски као из неког непристојног школског жаргона (‘мочить в сортире’, ‘обрежем так, что мало не покажется’, итд). Најгора ствар по структуру је када су параноици попут Петра или Лењина упознали природу субјект, дошли су са ужареним гвожђем и подвргли народ геноциду. Тога код Путина нема.

Са друге стране, то је лоше. Зато што се таквим програмом подстиче и решеност да се модерност подржава, чак и на нивоу тешке глупости, јер имитира западну парадигму: либерализам, демократија, Устав, грађанско друштво, права човека, толеранција  - то су све фетиши и тотеми, без икакве везе са стварношћу, али они руску структуру озбиљно и делотворно угрожавају, не дозвољавајући јој да се окрене својој унутрашњој логици. У односу на архаично, археомодерна је готово модерна, а у односу на садашњу модерност – готово архаична.

Путин, као пример архомодернистичке структуре не намерава да је испусти, већ да је систематично напада. Ми мислимо, ево сада ће се нешто догодити – али, ништа. Не догоди се ништа. Чекали смо прве четири године и, ево само што нису сменили Волошина. После четири године, када су Руси почели да завијаји (на свој, глупи начин, попут Герасима у "Му-му"), Волошин је склоњен, али се и даље ништа није променило. И, ничега неће ни бити, јер се ради о археомодерни.  Путин не сматра археомодерну болешћу. Он је њоме задовољан, ако чак у њој и не ужива. А, онај, ко археомодерну доживљава као норматив, он се ставља на страну болести.

Археомодерна као политичка категорија

Разумети археомодерну из перспективе филозофско-парадигматичне поставке, постаје значајан политички, политолошки и филозофско-политички објект, појава, која даје одговор на сва питања која се постављају у нашем друштву. Ова поставка је једина главна, темељна и средишња линија смисла, чији координатни систем треба ставити при анализи онога што се догађа са нама, онога што хоћемо, што бирамо и што радимо. Ово је и свест о нама сâмима, свест о обрасцима понашања наше власти, свест о томе шта нам се догађа и свест о нашим будућим изборима.

Млађи председник и његова ’И’

Путиновски модел, путиновска Русија и путиновски смер, Путинов план… Обратите пажњу, ми смо гласали за ‘Путинов план’, не знајући тај план. После су нам рекли да ми тај план заиста не знамо, он ће нам све о томе рећи – али, Путин је наставио да говори оно што увек говори, уобичајене археомодернистичке коаны.

Млађи, изабрани председник Димитриј медведев (2008-12.), у истом археомодернистичком духу објашњава да је Путинов план значио четири ‘И’: институције, инфраструктура, иновације и инвестиције. Ми питамо: ‘И, то је план?’ - ‘Да, то је план.’ - ‘Ко смо, онда, ми?’ - ‘Стварно, ко сте ви?. Какви сте ви, такав је и план, погледајте се – ви други план, осим ових загонетних и бесмислених речи које почињу са словом ‘И’ и не заслужујте, јер ко сте сâми ви? - И...и’. И, тачно! Status quo - ‘ти мени, ја теби’, све иде по плану.

Некако сам покушао да разумем ову генијалну сплетку са Медведевим, уместо Зубкова… Већ сам се био заљубио у Зубкова, а сада, нажалост, одлази у Газпром, а нећемо га више виђати, уверљиво је писао о штаповима за риболов, појављивао се у штампи, он има много добрих особина. Толико брзо смо се навикли на Зубкова, онда и на веселог и безбрадог Сергеја Борисовича Иванова, али не, изабран је Медведев. Људи су се чудили, шта је сада то? Појављивање врхунске мудрости? Или погрешна рачуница? Стратешка ‘многоходовка’ - хоће сада елите код нас ђускати? У ствари се ове ствари, у оквиру археомодерне, међусобно не искључују, може се радити о колосалном неуспехи и, истовремено, о великој мудрости, штавише, ради се и о једном и о другом. Ако не успе, сви ће рећи да је, наравно, грешка од почетка и да је било очигледно да се то не сме учинити, а ако успе, онда би сви рекли: ‘Ово је мудрост, знао сам тачно, па смо отишли и гласали за њега’. Једном сам једног службеника из Кремља питао хоће ли народ гласати? Он ме мало чудно гледао: али, зашто? И, то је тачно. Какав народ, такво и гласање.

Руска лаж

Данашње status quo – то је археомодерна. Наравно, одвијају се неки процеси, али нас они не приближавају ничему. То што се догађа у археомодерни, то је кретање ‘успут’. Тачније, то и није кретање, него опонашање кретања. Кажите, да ли изгледа као постмодернистички симулакрум? Није – та сличност је обмањујућа. То није постмодерна. Поставка археомодерне нам је била потребна да бисмо објаснили зашто у Русији нема постмодерне. Присутне су имитације уместо партија и институција, изобиље бесмислених заблуделих дискурса, где једна страна одриче другој било какав реални напредак у овом или оном логичком смеру – то је још увек археомодерна, не постмодерна.

Постмодерна је могла (или може) да се појави у Русији, да је победио Чубајс или Новодворскаја (посмртно), да су Руси били изложени стварном геноциду, а не као што су се шалили деведесетих, довели менаџере из Сједињених држава и Западне Европе, радну снагу из Кине и Индије, да би прогласили Сједињене државе Русије. Са уским кругом иностране врхушке и са огромним бројем неруских гастарбајтера, којима би било запрећено депортацијом у њихове осиромашене домовине. А, можда ће се овде нешто и урадити: не да се укључе аутомобили или трактори, машине или рачунари, него субјект. Само након успостављања субјекта и након спровођења префињених филозофских операција са њим, могли бисмо озбиљно говорити о постојању постмодерне у Русији. Док се то не догоди, у Русији нема постмодерне. А, од споља, наша тренутна археомодерна изненађујуће подсећа на постмодерну, али њихова долази из мишљења, а наша из глупости. 

Тако и Миике подсећа на Тарантина. Тарантино је свестан Миикеовог значаја и увек говори: ‘Погледајте Такеши Миикеа, јапанског Тарантина.’ Али, Миике – он није Тарантино, Тарантино је лик из постмодерне, а Миике из археомодерне.

То што ради наша власт, наша елита, наши вождови – то је археомодерна. Руска елита само опонаша западну, начелно, не размевајући шта ради – и једино је то важно. Она се не претвара, не изиграва будалу и не лаже, она, ако хоћете, стварно тако мисли. То је много горе. Када ви поуздано знате шта је шта, да је А једнако А, а свесно кажете да А није А, то значи да лажете. И то је нормално, то је рационално. То је лаж субјекта. Али, кад нисте баш сигурни да је А јесте А, да зид јесте зид, да је земља доле, а небо горе, то онда више није лаж.  Може бити и да лажете, али тако да се удаљавате од референтне основе, која остаје замагљена. И то више није лаж субјекта, него растројство свести. То је делиријум. Тако данас лаже руска власт: не тако што скрива истину, него тако што она истину ни не зна.

Модернизација Ходорковског није успела

Да ли је могуће излечење археомодерне? Када почнемо пажљиво да освешћујемо, као словенофили и западњаци, да је археомодерна стање дубоког унутрашњег сукоба, да је то болест, и, ако хоћете, зло, онда смо веома озбиљни када постављамо питање: шта треба учинити да би се та болест уклонила или излечила?

Уклањањем болести, јасно је шта се догађа са болесним. Како је археомодерна код нас у поодмаклој фази, а руских начела је у нашој неруској свести остало мало, излечење археомодерне у смеру модерне је могуће само уз план Новодворскаје. То је логичан, непротивречан план и прилично искрен: болесном је тешко – треба га убити. Ако смо на страни лекара, који се муче са њим, сагласан сам са планом. О томе се не треба олако изјашњавати, јер то не говоре злонамерници и глупандери, него одговорни лекари, који одговарају за собу, кревете, за вештачки кисеоник, лекове.

Разговарао сам са Ходорковским пре његовог слетања. Скоро да је отворено предложио тиху еутаназију Руса. Говорио је да, отприлике, да нико, ваљда, неће ни приметити да ћемо се сви ми преселити у кутијама, све ће бити мирно; створили смо социјалне фондове да ублажимо шок демонтирања националне државности. Он је археомодерну разумео као болест, али је заговарао модерну, верујући да је модернизација неопходна. А, за то је потребно да се руско-совјетско становништво истреби, али не непосредно, већ постепено, у условима комфора. Говорио је нешто, отприлике овако: ‘Издвојићу неколико милијарди долара да народу буде удобно док нестаје.’

Ово комфорно ишчезавање структуре, егзорцизам руске структуре, тај програм либерала-модерниста, одбио је археомодерниста Путин. Путин је рекао: ‘Археомодерна је добра, то није болест, то је стварни норматив, са хармоником, ракетом и тениским рекетом… И свима ће бити подељени медењаци или паштета, ето то ће да испадне.’ Чак и да то није рекао, подразумевао је. И врх је прихватио археомодерну, свет сновиђења, помешан са иритирајућом и будаластом будношћу, оличеном у менаџеру и СТО, каналу РБК или у некој маркетиншкој анализи.

Резиме

Ово је прво представљање појма археомодерна. На примеру Русије, могу се видети разне супротстављене стране ове појаве. И, начелно, управо се од тога састоји ова интелектуална подвојеност. Руско друштво се дели, не толико на ‘родољубе’ и ‘либерале’, колико на оне који су у стању да разумеју ‘шта је то археомодерна’ и оних који то не могу. То је много озбиљније, јер је потребно поставити у праву раван, проблем друштва, политике, усмерења, судбине, темеља, сâмог постојања Русије. Онај ко не може да разуме ‘археомодерну’, тачније, да освести могућности ове парадигме, која одређује основне параметре постојања свих и сваког, тај је неизлечива жртва археомодерне. Само та болест је фатална, а њено постојање се не признаје. У таквој ситуацији, она делује потпуно слободно – може бити због тога што је нико не признаје. И, у том случају, археомодернистичко ‘родољубље’ не може бити алтернатива археомодернистичком ‘либерализму’. То су две стране једне дијагнозе.

Али, ако направимо фантастичну претпоставку и археомодерну разумемо и пропознамо као појам, онда, поново, као у епохи словенофила и западњака, предстоји разјашњавање, куда ми то идемо (јер у археомодерни, ми уопште нигде не идемо) – идемо ли ка европској модерни (ка постмодернизму) или ка руској архаици, руској структури? Одлука се може донети тек након препознавања археомодерне и одговарајуће процене њене моћи и дубине. Без тога, ни овакво питање нема смисла, а да не говоримо о доношењу одлуке. И, заправо, почетак историјског кретања, на једну или другу (потпуно супротну) страну, биће у још каснијој фази, која и даље не гарантује нити лакоћу, нити коначни успех. Али, у сваком случају, ствари ће се померати.

Сада не видимо ни предзнаке тога, а неће их бити ни у даљој будућности. Зато бауљамо около  по кругу, у чијем је средишту отвор.

PS. На вишем симболичком нивоу је недавна посета Квентина Тарантина Русији, а посебно његова посета Кремљу. Време је да му се додели статус почасног грађанина РФ.