Храброст као кључна врлина на путу ка многополарности

Транскрипт говора Ралфа Маћада на Глобалној конференцији о многополарности, одржаној 29. априла, 2023. године

Ако се позовемо на хеленску традицију, која се односи и на европску цивилизацију, али и на друге оближње или сродне цивилизације, као што је иберо-америчка, видећемо да филозофи, попут Аристотела, наглашавају храброст (ανδρεια) као врлину. Из Плутархових Изрека Спартанаца можемо закључити да се храброст сматра највећом врлином Спартанаца. Према Аристотелу, врлина храбрости је укључивала спремност да се суочи са озбиљним, али не и безнадежним егзистенцијалним ризиком зарад достојног краја.

Те тако Аристотел пориче да имамо посла са врлином храбрости када нема егзистенцијалне опасности, када нема шансе за победу или када нема достојног краја. Храброст, дакле, као и све аристотеловске врлине, укључује исправан објекат, прави пут и право време, уз племенитост и поверење.

Могли бисмо се, овде, подсетити и на концепт јонг (勇), врлину храбрости како је у кинеској цивилизацији представљају Конфучијеви списи. Овде се храброст појављује као једна од три врлине племенитог човека, али за Конфучија храброст укључује и питање мере. То мора бити у оквиру обреда или осећаја за прикладност, другим речима, постоји прави начин да се буде храбар, а такође му претходи знање. Укратко, то је спремност да се ризикује у складу са етичким нормама, како би се спречило зло.

Могло би се поставити и питање о разлогу за овај кратки говор о врлини у предавању о многополарности. Али могуће је оправдати овај дискурс позивањем на прилично традиционалну представу: према Древнима, постоји хомологија између човека и града (државе, у данашње време), тако да је могуће пресадити људске врлине у политичке димензије, комуналне и институционалне димензије јавних послова.

О преласку на многополарност и ставу земаља о том преласку, треба, дакле, да размишљамо у светлу традиционалне храбрости као јавне врлине.

Сви разумеју да смо на историјској раскрсници, суочени са епохалним околностима које могу променити ток историјског развоја народа. Садашњи тренутак морамо видети једнако запањујућим, као и период пада Цариграда. Ове могућности је покренуо пламен  руске СВО на њеној југозападној граници. Руска одлука да покрене ову операцију, баш у правом тренутку (каиросу), отворила је безброј могућности за друге народе света. Те се и они налазе у тренутку (каиросу) доношења неких одлука.

Мноштво могућности, које су настале руском одлуком, може се сажети у превазилажење униполарног атлантистичког тренутка успостављањем муногополарног глобалног поретка. Сада ће неки период преласка, међувремена, између ова два правца, а ако коначан исход зависи од резултата руске СВО, онда ће стварање, уравнотеживање и уређење многополарног поретка зависити од јединствене одлуке сваког народа, у правом тренутку (каиросу) – те се стога права одлука и захтева у правом тренутку (каиросу). Последице недоношења одлуке или доношења погрешне одлуке у правом тренутку (каиросу), могу бити драстичне.

У том смислу можемо увести храброст као јавну врлину или, чак као основну јавну врлину у овом међународном правом тренутку (каиросу).

Овде са нама, на нашој Конференцији, са нама су представници из преко шездесет земаља. Међу публиком имамо представнике из још више земаља, можда и из свих земаља света. Те неће бити чудно, сада рећи да у овом тренутку, постоји неколико земаља које су на путу ка многополарном свету – има их малих и великих, које, ипак, нису за могуће драстичне промене у међународном поретку.

Осим буржоаског страха од непознатог, ове земље страхују и од: а) санкција; б) војне интервенције; ц) обојене револуције, или комбинације ових алата, ако њихове државе предузму кораке са циљем прекида статуса кво.

Према аристотеловским критеријумима, сви ови страхови су у складу са типом објекта коме је могуће обратити се помоћу врлине храбрости. Ради се о егзистенцијалним ризицима, који могу довести до уништења једне земље. А, циљ је племенит, јер је многополарност међународна прилика, која омогућава суверено самоиспуњење сваког народа у његовој цивилизацији, и што је овде најважније, опасност се може превазићи. Има наде.

Многе земље, сећајући се ситуација из прошлости, када су земље биле нападане санкцијама, интервенцијама и обојеним револуцијама, имају претерани страх, и то управо у тренутку слабости хегемона и хегемонистичких структура, па те земље оклевају да се активно позиционирају ка преласку на многополарност, инсистирајући на покушају да се овај прелазак одложи.

То не значи да све земље у свету морају да имају исти став као и Русија и друге земље, које се отворено и активно супротстављају старој униполарној структури. У природи храбрости је усмереност на прави објекат, на прави начин и у право време, а време је исто за све, самосе начини разликују у зависности од објективних услова у свакој земљи (власт, географија, итд.).

Ипак, чак и ако се методе разликују, чак и најмања држава на свету, ако има храбрости, може да ризикује, покаже своју вредност и помогне да се прелазак на многополарност убрза и консолидује.

За неке ће то једноставно значити одбијање да подрже санкције и укидање оних, које Запад нишани или је то гласање у УН, према начелима многополарности. Можда чак и нешто тако једноставно, као што је промовисање дијалога на званичном или културалном нивоу међу земљама, које су глобалисти «укинули». 

Оно што је од темељног значаја, међутим, јесте да разумемо тренутак - каирос и да се понашамо у складу са тим, тако да сви наш народ и цивилизације учествују у изградњи многополарности.

Пријатељи свих народа света, имајмо смелости.