Историјске ситуације и ДНК либерализма

Хоризонти Четврте политичке теорије

Нормативизам и демократија, као друштвени процеси, неумитно ће достићи тачке мањег или већег разовоја, ако Држава боље одговара на жеље Народа у целини, без обзира на очигледно постојање фактора који деле човечанство и односе се на друштвени поредак, вероисповести, духовност, пол, старост, итд.

У неким системима се често стварају коалиције у којима чак и мањинске групе, чија снага још увек није позната желе да се њихов глас чује, а томе треба додати њихову жељу да се укључе у законодавство, без потребних ресурса, како би обнародовали нове мере, које могу имати последице, пореметити економију и тако подстакну урушавање капитала или смањење улагања.

Представничка демократија, коју би, заправо, требало назвати представничком демагогијом, “заснива се на претпоставци да, когод победи на изборима, има право да управља онако како сматра прикладним, а ограничавају (њега или њу) само неспорне чињенице о постојећим односима моћи и уставно ограниченим роком на функцији.” Према Одонелу, особа која је на челу владе "сматра се отелотворењем нације, главним чуваром и оним ко одређује интересе нације. Политике његове/њене владе владе чак ни не наликују обећањима из кампање".

Стога је друга особина представничке демагогије њен партикуларизам и клијентелизам који посебно настоје да користе одређеним групама, поред чињенице да одређене економске групе и друштвене организације имају моћ над политичким представницима. Поред тога, политички представници учествују и у непотизму, праве политичке планове чија се сврха заснива на стеченој подршци у датом тренутку, а не на учинковитости и одрживости сâмог плана.

Тако се ствара неодговорна и расипничка влада, а нестабилни систем је њен неизбежни резултат, долази до политичких и економских криза које се, понекад, завршавају скандалима или падом владе.

Демократија је друштвени процес који, како се развија, тако се и мења према облицима и деловању модерних држава. Апсолутно демократски политички режим није никада постојао у прошлости, не постоји сада, нити ће постојати у будућности – зато што не постоји савршен одговор на аутентичну вољу Народа, као што не постоји ни савршен одговор на исказану вољу тог народа.

Од пресудног је значаја да се демократија не раздваја од светоназора доминантних и доминираних група. У Римској републици одлуке су биле ван домета огромног дела становништва. Демократија је кроз историју била само за мушке власнике робова и за надмоћне елите.

Данашње, такозване демократије, су плод буржоаских револуција које су збациле феудални поредак и ту се догодила темељна промена у историји човечанства – јер, за разлику од других начина производње какви су ропство или феудализам, власници богатстава више не морају да имају сопствени, озакоњени монопол над насиљем, што ће рећи, непосредну политичку моћ као неопходну за преузимање контроле над економским вишком, насталим експлоатацијом подређених слојева друштва.

Праведнији и учинковитији систем не може да успостави у друштву које није спровело промене, као на пример у феудалном друштву, у коме су феудалци и круна одржавали економску експлоатацију као нешто што у потпуности зависи од њихове могућности да, пре свега спроводе непосредну политичку власт, користећи насиље и рат. Праведнији и учинковитији систем би био неприхватљив у овој претходно описаној ситуацији, у оквиру насилних борби за непосредну политичку моћ, која би пружила могућност за присвајање економског суфицита, коликогод је то могуће.

Од када се појавило буржоаско тржиште и власници средстава за производњу више не морају да спроводе непосредну политичку моћ, тако што имају легитиман монопол над насиљем. Поред тога, капиталисти су бројнији од групе власника земљишта у феудализму, која је увек била малобројна, па су били неопходни представљачки механизми за распоред моћи међу бројним капиталистима; тако су се на Западу појавили први полу-полиархични облици владавине.

Представнички системи либерализма су, стога, сложени политички системи, који живе од мноштвености, надлежности и антагонизама, покушавајући да, усред свега тога, одрже извесно јединство заједнице, која је обично крхка. Мноштвености, да би се појавила, потребни су развијено тржиште и имовина, већи приход и потрошња у одређеним слојевима у Народу, чињеница да је монопол над насиљем јасније одређен него у феудализму, као и неопходност транспарентних институција које су способне да положе рачуне.

За Роберта Дала, путања на којој се рађа и развија демо-либерални систем је важна до те мере да грађанска права и политичка права не следе увек истим редом, понекад су прва по реду политичка права, а понекад се најпре појаве грађанска права, а тек онда стижу политичка.

У првом случају, путања иде од затворене хегемонске владе, до конкурентске, инклузивне хегемоније, а у другом, исход је конкурентска влада олигарха, како је било у Енглеској у 19. веку,, када је олигархија преузела политичку моћ, такмичећи се са собом.

Видело се да је друга варијанта створила стабилније случајеве, пружајући политичку културу и економске основе које дају боље уточиште стабилнијем политичком животу. Међутим, тај пут више није могућ у већини садашњих земаља, будући да потиче из контекста у коме су монархијска и буржоаска власт међусобно суочене у преузимању политичке контроле над Државом. У садашњим капиталистичким државама, чак и у оним најотворенијим, друштвени процес демократије наилази на озбиљна ограничења.

Садашњи демо-либерални системи су у суштини демагошки, зато што се заснивају на представљеним жељама Народа, којима управљају и које искоришћавају олигархије на себичне и неодговорне начине. Систем може да буде демократски, ако су лидери способни да  одговоре на забринутост већег дела становништва и ако могу да покажу наклоност према становништву на много начина.

У првим либералним режимима, демократске одлуке су се појављивале искључиво као добробит за буржоазију и земљопоседнике, а велика већина није имала политичка и социјална права.

Нису све државе кренуле у транзицију на исти начин, а неке државе су, на пример, други притискали да усвоје плуралистичке облике политичког система. Што се капиталиста тиче, они више не виде да њихову економску надмоћ смртно омета Народ коме је доступна полиархија, због пада популарности колективистичке идеологије и због пропасти бившег комунистичког блока.

Приликом гласања, избор већине је избор којим се не намеравају спровести радикалне промене у постојећим политичким и економским структурама, у смислу да се приступа ауторитарним политичким облицима или комунистичким економским облицима, јер осећају неповерење према алтернативама које виде као нешто што, можда, не доноси материјално благостање које радници траже.

Поред тога, претња економским прописима и контролом коју би спроводили држава и синдикати, штетна су за циљеве капиталистичких фирми и све су мањи у време глобализације, економске либерализације и продуктивног реструктурирања у порасту.

Поред тога, политичке елите сматрају да је цена репресије све већа, а ако не спроводе репресију, то сматрају знаком слабости, а ако спроводе репресију, губе преостали легитимитет.

Због наведених разлога, надмоћни делови друштва више не одобравају избор полиархичних облика владавине, а полиархију виде као начин да постигну већу стабилност уочи политичке кризе, стабилност која доводи до бољих услова за улагање и пословање надмоћних делова друштва.

Како би се разумело како се садашњи политички систем развија, од суштинског значаја је разумети у целини процесе повезане са деловањем капиталистичке машине, у свим њеним димензијама. Капитализам је систем повезан са тренутним политичким системима и то тако, да се чини као да његови корени држе не само институције, већ и психу људи, који морају да се навикну на друштво засновано на познавању новца и на принудној потрошњи.

Обично није лако објаснити како се праве пројекте друштвеног преструктуирања у границама капиталистичког система, јер сâме политичке и културалне институције по инерцији величају одређене економске формуле. Није случајно да је капитализам преживео толико тешких искустава током историје, а управо је због његове велике прилагодљивости овај систем толико занимљив.

Међутим, опстанак овог система делимично лежи у способности прилагођавања, а другим делом лежи у чињеници да алтернативе обликују они људи који су удовољили својој представљеној вољи, али не и оној која је заједничка свима.