Игор Јарамаз: И од горег има још горе - да Епархија црногорско-приморска постане ЦПЦ

Јоаникије је овде на испиту као истински вођа који је преузео кормило од по Србе и Православље (у Монтенегру) штетног “Ђеда” Амфилохија.

Будући да сам замољен да напишем нешто о догађањима у Монтенегру (МНЕ) покушаћу да то срочим што је концизније могуће.

Пишем као бивши в. д. шефа кабинета министра вера Републике Србије, један од аутора стратегије Владе Србије о Србима у региону 2011, аутор извештаја Напредног клуба о политичким правима Срба у ЦГ, савременик/саучесник у процвату Српске листе/Српске народне странке у МНЕ 2004-2008, потпредседник политичког савета Српске листе у МНЕ 2011-2012, неко коме тамо живе веома драги људи, пријатељи и рођаци.

1) Милов закон је непатворено зло невиђено чак ни у ратовима 90-их. Поред спорних одредби ту је и чињеница да Црна Гора није правна већ бесправна држава (Ђилас: “бесудна земља”). Усвајање оваквог закона ће бити далеко штетније од његових криминалних одредби. Тумачиће га судство у коме 90% судија потиче из црногорског народа (45% становника) док Срба нема ни у статистичкој грешци. У ЦГ се закони селективно примењују како би нанели највећу/једину штету Србима или се пишу са тим циљем на уму (закони о верским заједницама, држављанству, образовању, избору посланика итд.)

2) Реакција народа је спонтана и није изазвана од стране митрополитa Амфилохија, који и овог пута саботира српски отпор. Зато су првог дана барикаде дигли њему најмање одани Пљевљаци, Новљани, Беранци, Бјелопољци. Већинске српске средине на “периферији” МНЕ и утицаја Митрополита црногорско-приморског. Док Амфилохијево свештенство, заједно са “бритком сабљом” Марком Милачићем и ЦГ полицијом (у цивилу) свак на свој начин одвраћају људе од протеста, Јоаникијев и Атанасијев клир предводи протесте у својим местима. Зато се протест омасовио у Никшићу. Подгорица се буди мало спорије због горе-наведеног, док су Зећани, већ на свом Мајдану са балистиком и пиротехником.

3) Амфилохије приближно 25 година игра плес са Ђукановићем, било кореографију или контролисани конфликт (ради договора). Једино су од октобра 2000.  до прве половине 2002. били у истинском рату и тада је први и последњи пут Ђукановић изгубио изборе 2001, када је Амфилохије једини пут агитовао против њега у предизборној кампањи. Амфилохије тражи мораторијум на протесте до Божића (неки кажу да би Мило дошао да наложи бадњак на Цетињу) али народ то слабо слуша, већ су протести у Будви и Бару, и у самој МЦП је једино Подгорица још увек под “контролом” .

4) Андрија Мандић и ДФ уз све мане, (делимичну) одговорност за тренутно стање, путер на глави, овде чак не играју тако лошу улогу, држе се по страни и не сметају као и већина осталих псевдо/про-српских политичара. Може им се замерити што нису употребљавали песнице или ноге у скупштинској “тучи”. Нека у току своје суспензије огледају како се то ради у Сеулу, Кијеву па и Београду. Смешно је да више храбрости у грађанском отпору од посланика са имунитетом покажу обични грађани изложени свој сили ЦГ (не)законитог монопола над насиљем. То што су се Мандић и Кнежевић састали са патријархом Иринејем је зато што Мандић већ 20 година зна Амфилохијеву игру.

5) Систематска државна дискриминација Срба у ЦГ је слон у предсобљу о коме се ћути 20 година, сви га прескачу и праве се да не постоји како рече Мирослав Влаховић. Ово је реакција која је кулминација свих фрустрација услед игнорисања права 200.000 људи на достојанство. Ово превазилази само питање Цркве, које додуше даје додатну димензију динарским страхопоштовањем према светињама, клетвама и Вишој сили. Шетају нове генерације, неконтаминиране причама о два ока у глави, СНП Црногорству, дуалном идентитету итд. Клинци одрасли на мимовима, ФБ групама, Јутјубу и навијању за Србију а не Југославију/СЦГ. Који целог живота знају само за Ђукановића и његову ЦГ србомржњу. Знају да су у свему у криву јер су се родили као Срби, да се од њих одузима да би се другоме давало. И пун им је куфер. Сваким њиховим хапшењем, привођењем, батињањем су све чвршћи у убеђењима. А како је неко приметио, Митрополија црногорско-приморска је последња спона између Срба и црногорске државности. Ликвидацијом тог митоса се Срби трајно ослобађају јединог баласта који их је држао пацификованим као Хари Кришне док им је ЦГ одузела све осим Цркве, укључујући и право да им деца уче свој језик, књижевност и историју што нису радили ни Тачи, Изетбеговић или Туђман.

6) Вучић је најпре мирно ћутао али ће наставак протеста све више приморавати укључење Србије. Амфилохије му је политички противник око КиМ где га оправдано прозива за издају (мада из кварних ЦГ позиција ради доказивања да су “Црногорци бољи од (осталих) Срба”) и стога ће ово бити морална победа за АВ да ускаче у помоћ ономе који га је нападао.

6) Јоаникије је овде на испиту као истински вођа који је преузео кормило од сенилног, неурачунљивог, непредвидљивог и по Србе и Православље (у МНЕ) штетног “Ђеда” Амфилохија. Чак је и љути архипротивник Ђеду у СА Сабору и СА Синоду, Епископ бачки Иринеј, превођењем протеста у Новом Саду подржао ствар, што је Јоаникијева победа.

7) Најгоре решење није одузимање храмова већ стварање некакве аутономне црногорске цркве од епархија СПЦ (као РПЦ у Украјини). Ђукановићеви потези су изнуђени – за недељу дана Амфилохије пуни 82 године – ово му је можда последња шанса јер Јоаникије не би никада пристао на шта је, по свим досадашњим потезима, спреман Амфилохије. Он и његова 4 сарадника (Џомић, Перовић, Никчевић, Пламенац) најмање од 2004. до 2006. припремају терен за ту варијанту кроз серију потеза – унилатералне и јако упитне канонизације/блаженства/фрескописе, унилатерално самопроглашење за архиепископа (стављање Синода пред свршен чин да призна), расрбљавање и црногорчење МЦП (под геслом борбе против “етнофилетизма”, кроз нпр. потурање назива ПЦуЦГ/МЦП уместо СПЦ), чишћење МЦП од интегрално-српских клирика (Пурић, Богосављевић, Драгојловић итд.), притисак на Милешевску епархију (Филарет 2007, пљеваљски протопрезвитеријат 2012), покушај увођења руског-митрополитског устројства најпре у СПЦ па макар у ЦГ. Додајмо томе кукавичје јаје предлога Устава СПЦ (титула “Патријарх српских и приморских земаља”), изједначавање Петровића-Његуша са Немањићима, и низ других антиканонских и антихришћанских потеза на које увек следи одговор да су “мудар” компромис” како не би дошло до чега је управо дошло – да Црна Гора прети отимањем цркава и Цркве – где је “ЦПЦ” искључиво негативнo-корективни фактор како лепо примети Драган Кнежевић.

8) Сваким новим даном протести постају све озбиљнија претња по Милову конструкцију, а сваки компромис је по њих апсолутни пораз, како рече Веселин Бојовић. Не само јер су по среди (углавном) мирни протести Срба већ зато што се по први пут руше златна телад заштите ЦГ од Срба. Сва зла од 1997. наовамо стижу на наплату са каматом због ћутања. Никада Милов систем није био овако финансијски, мобилизационо, идејно, демографски, (међународно)политички и духовно изморен. Срби га не могу сменити али могу отупити канџе и зубе Система мрежом протеста који ће исцрпети, декуражирати и обесмислити репресивно дејство ЦГ. Ни најјача држава на свету не може да функционише уз организовану блокаду 25-40% становништва а не ЦГ која је по капацитету између лажне државе Косово и Северне Македоније.

Толико о концизности.

Извор: ФБ страница Игора Јарамаза