Економски мигранти и ратне избеглице

Основна идеја организовања анти-имиграционе трибине у Београду била је подизање свести грађана и изношење информација о ефектима имиграције на Србију, проблемима безбедности и новчаних средстава које се дају за мигранте. На трибини су говорили Драган Пилиповић (дипломирао на Факултету политичких наука), Александар Балан (председник Уније банатских Румуна Србије), Роберто Авила (Шпанац који 3 године живи у Србији и писац књиге 'Косово велика игра') и Лука Пушић (студент, писац и држављанин Мађарске).

Након уводног дела и представљања говорника, као и изношења основних података о проблему имиграције, скупу су се обратили говорници. По подацима СИПРИ (Стокхолмског института за студије мира) пропорционално по глави становника, Србија је примила чак 14 пута више захтева за азил из Сирије, у поређењу са Немачком и Норвешком. Са друге стране, статистика ЕУ каже да је само један од пет миграната из Сирије и да то говори да криза није изазвана ратом, него економским мотивима.

Како је рекао Драган Пилиповић, миграција је створила две групе проблема у Србији, а првој групи припада и безбедност држављана Србије, док су у другој групи економски проблеми, јер донације ЕУ не могу да покрију трошкове које имамо са мигрантима. Све учесталије у медијима читамо наслове да су мигранти напали наше грађане нарочито, жене и децу. „Нашу земљу чека све оно што се дешавало у европским земљама уколико не зауставимо имиграцију. Када се идентичне ствари дешавају у Француској, Немачкој, Шведској, Британији,... потпуно је логично да ће се догађати и у Србији.

Видели смо насиље према женама у Келну за Нову годину, преко 1.400 жена је из чистог мира групно силовано на улици од стране миграната. У граду Ротерхаму у Великој Британији, мигрантске групе су од осамдесетих до 2010. године отимале девојчице од 12 до 16 година и држали их у подрумима и групно силовали, а полиција није хтела да их процесуира све до 2010. године, када су Британци изашли на улице да протестују против насиља које се над њима вршило, док су медији све заташкавали.“

У Србији постоји мит да ЕУ спонзорише мигранте и да ми ништа не плаћамо, што није тачно. Од почетка мигрантске кризе, од 2015.године, ЕУ нам је донирала 50 милиона евра, а за то време је кроз Србију прошло 900.000 миграната. Када се новац подели пропорционално, од тих 50 милиона, који се дају се на храну и транспорт миграната, добићете да је ЕУ дала у просеку само 9,3 евра по мигранту, који је прошао кроз Србију што сигурно није довољно да се покрију трошкови које имамо за збринавање миграната које превозимо, дајемо им грану, одећу, грејање и решавамо све њихове потребе.

Када азилант преда документа и уђе у процедуру за азил, почиње да добија дневни џепарац од 10 евра што је укупно 300 евра месечно, а поред тога од нас добија бесплатну храну и смештај.

Нажалост у Србији је забрањена тема да се објави колико новца дајемо за мигранте, али је јасно да у буџету због миграције имамо катастрофалну штету. До данас нико није смео да објави податак какве трошкове из буџета имамо због миграната, али и оквирне рачунице показују да имамо разлога да будемо више него забринути, рекао је Пилиповић.

Пре ове трибине многи су нас нападали да смо ксенофоби и расисти, да мрзимо странце и ширимо мржњу. Те који за себе тврде да пропагирају „политичку коректност“ не интересује да ли ви имате пријатеље који су друге боје коже, друге вере, битно је да сте против миграције и по аутоматизму сте ксенофоб. Иза тога стоји идеја да ће се друга страна уплашити етикета које се лепе и да неће говорити о проблемима које стварају миграције. Најбољи пример колико смо ксенофоби  је то што је на трибини са нама Шпанац који живи у Србији и написао је позитивну књигу о нашем народу. Замислите да и њега сада неко напада да је ксенофоб и да мрзи странце, каву то слику шаље у свет, али такви су наши противници", додао је Драган Пилиповић.

Како каже Роберто Авила шпанска миграција је била јака 60-их година прошлог века, али је рађена преко шпанског института за имиграцију и држава у које су мигранти одлазили и то тако што су склапани уговоре на годину дана, након чега би се враћали у Шпанију тако да нико није могао да остане и живи од социјалне помоћи у другој земљи што је целом систему давало безбедност. Највећи број Шпанаца се враћао назад и започињао сопствени бизнис новцем који је зарадио у иностранству. Са друге стране мигранти су почели да долазе у Шпанију деведесетих година.

„Каква је ситуација данас, довољно говори податак Министарства унутрашњих послова Шпаније, да од 338.000 миграната из Еквадора, чак 67% њих незапослено, али не желе да се врате назад у своју земљу, већ желе социјалну помоћ или раде илегалне послове, иако их чак влада Еквадора позива да се врате назад у своју земљу“ нагласио је Роберто Авила и додао „да су мигранти са собом довели насилне уличне банде као што су Latin Kings, Nientes,  Dominicans don't play, које се међусобно боре за контролу на улицама Мадрида, што резултира губицима људских живота.

Банде које нам је донела имиграција су оснивали незапослени људи без осећаја за идентитет, који се не осећају као Шпанци, али уједно не желе да се врате у своје матичне земље и завршавају у таквим организацијама. То није једини начин на који миграција изазива тензије. Каталонска власт је је увела политику давања предности мигрантима из муслиманских земаља, јер ће они научити каталонски језик и тиме ће се створити баријера са остатком Шпаније који говори кастиљански. Мислим да, када мигрирате у неку земљу, теба да допринесете друштву те земље, а не да правите проблеме. Верујем да актуелни концепт мултикултурализма не постоји, неки говоре да је пример тога Њујорк, али тамо ћете наћи црначке крајеве, кинеску четврт, ирску, италијанску, али оданде није произашла ниједна нова култрура. “

Излагање Александра Балана председника, Уније банатских Румуна Србије, било је посвећено предрасудама које пропагира НВО сектор да анти-имиграциони ставови имплицирају мржњу према мањинама. „Као припадник националне мањине у Србији, противим се миграцији јер прави проблеме за румунски заједницу у нашој земљи. У региону града Вршца, велике групе миграната покушавају да уђу у Румунију како би из ње прешли у Мађарску јер је граница Мађарске и Србије затворена зидом. У селима попут Гудурице и Марковца, људи су имали проблеме са мигрантима који су им упадали у куће и данас људи у тим местима живе са великом дозом страха“.

Балан је додао да Лондон, у коме су Енглези од скоро постали мањина становништва, треба да буде опомена другим земљама, јер иако Источна Европа има мањи животни стандард, он је бољи него у матичним земљама одакле мигранти долазе. Становници Лондона сигурно нису очекивали да ће кроз неколико деценија постати мањина у свом граду, али се то веома брзо догодило, зато имамо више него довољно разлога да будемо забринути за будућност у којој ће живети наша деца. Данашња миграција својим највећим делом није мотивисана ратом него економијом. „Међу мигрантима Сиријци чине мањину, далеко већи број је оних који очекују неки профит од овакве авантуре“, закључио је Балан. 

Како је рекао Лука Пушић „за Србију је данас потпуно реално да води политику против имиграције као што је то урадила и Мађарска, која је демократски, на референдуму новембра 2016. године одлучила са преко 98% гласова, да не жели да прихвати долазак мигранта у своју земљу. „Ширење агресивне пропаганде против Мађарске је више него очигледно, али будите сигурни да у Мађарској не постоје концентрациони логори у којима су мигранти заробљеници, свако од њих има право да изађе и напусти Мађарску уколико то жели, жица на граници кроз коју иде струје није жица која убија људе, већ само напон који човек не може да издржи и више не покушава да се пробије кроз њу. Северни сусед Србије није некаква тврђава изолована од света, сваки држављанин Србије може потпуно слободно и лако да пређе границу, она је затворена само за илегалне мигранте.“

Пушић је навео и да смо протеклих месеци видели само анти-мађарску медијску кампању која је ишла толико ниско да су извртани преводе речи у језику како би Мађаре представили као насилнике и шовинисте. Пример за то су такозвани „гранични ловци“ које су про-сорошевски медији представили као некакве ловце на мигрантске главе, иако се ради о добровољцима који патролирају границом и сарађују са полицијом, како њихови суграђани не би живели у страху од тероризма, као они у Белгији или Француској. „Мађарска је пример за остатак Европе да можемо слободно да креирамо своју политику по питању миграције и да не морамо да прихватамо диктате које намеће ЕУ“, закључио је Пушић.

* Захваљаујемо се учесницима и организаторима на материјалу.